Истина о транспорту српске војске на Крф

О транспорту српске војске са албанских обала на Крф постоји данас много нејасноћа, забуна и митова. Коначно у тексту који је пред вама моћи ћете да пратите историјска документа и сазнате све детаље ове мукотрпне акције транспорта српске војске и народа на острво спаса, како су касније називали Крф.

После страшне голготе коју су преживели наши војници преласком преко Албанских гудура у првим данима месеца децембра 1915. године, почели су пристизати ешалони српске војске са разних страна на албанску обалу.

Прва армија налазила се у заштитници на рејону Рожаје – Беране. Трећа Армија, у повлачењу, расута је била од Пећи до Подгорице, а Друга Армија, од Подгорице у правцу Скадра. Коњичка Дивизија приближавала се Валони а Тимочка Дивизија Елбасану, где је стигло и око 20 000 регрута.

Рачунало се да је повлачење преживело приближно 110 000 људи и преко 2000 официра.

Руски војни изасланик генерал Артоманов даје руској Врховној команди овакав први извештај о стању српске војске у повлачењу:

„Војску гони глад. За хлеб војници дају Арбанасима одело, оружје и сву бојеву резерву. Па ипак свуда ужасно умирање од глади. На неким местима побуњени Арбанаси, удружени са аустроугарским четама, спречавају све лакше путеве српским трупама. Војска је сасвим дезорганизована. Неке дивизије не броје више од једне до две хиљаде људи, а неизвесно је до којег ће састава на крају бити сведене.“

С друге стране од српских трупа већ пристиглих на јадранске обале чуле су се жалбе против савезника који пристиглим војницима већ данима не притичу у помоћ.

Руски амбасадор у Риму, господин Гирс, телеграфише 7. децембра Петровграду:

„Срби осећају да им се положај све више погоршава. На све досадашње жалбе добијају од савезника празна обећања и не стиже им никаква помоћ.“

До доласка првих ешалона српске војске није било код савезника ни плана ни сагласности о помоћи и превозу српских трупа. Маса избеглица и војске, који су једва преживели повлачење преко сурових албанских планина, нашла се сада на отвореном мору остављена без помоћи савезника.

То је унело нове немире јер су на крају пута очекивали савезничке бродове, било је то њихово светло на крају тунела. Жалбе са српске стране на првом месту биле су усмерене против Италије, која им је била најближе, и према томе Срби су сматрали да би они најпре могли притећи у помоћ. Међутим италијанска влада бранила се од свих ових оптужби разлозима мало разумљивим за изнемогле, малаксале људе који су прошли албанску голготу.

Док су српски изнурени војници чекали на обали Јадранског мора, између Париза и Рима никако није могао да се направи споразум по главним питањима, куда превести српску војску и да ли то да се изведе појединачним или заједничким транспортима.

Италијанска влада оптуживала је Француску за споро доношење одлука. Међутим све се више стварало мишљење да Италија према трагичној судбини Срба не показује разумевање, нити трунку емпатије.

Поводом тога руски амбасадор у Риму, господин Гирс опет телеграфише министру спољних послова Русије, господину Сезанову у Петровград:

„Објаснио сам се са Сонином односно држање Италије према Србији. Рекао сам му да Русија не може не бити врло осетљива према свему што се тиче судбине сродног нам и јуначког српског народа. Свака увреда и неправда нанета Србима, одјекнуће у свим руским срцима и изазваће негодовање у руском јавном мњењу. Сонино се бранио доказујући да он чини све што може да задовољи Србе, а за спасење српске војске Италија иде до крајњих граница својих животних интереса. Неколико је хиљада српских избеглица примљено у Италији и биће их примљено колико год је више могуће. Сонино обећава олакшати судбину Срба до крајњих граница своје моћи“.

Правдали су се савезници да се план за превоз српских трупа није могао брзо израдити из пуно разлога техничке и политичке природе али Срби нису преко ноћи стигли на албанске обале. Било је времена више него довољно да се разраде планови и обезбеди прилаз транспортерима за превоз војске и народа.

Под техничким проблемима савезници су наводили као главни разлог немачке подморнице односно страх од потенцијалних потапања бродова и штете која би настала. Због тога је Италија сматрала да транспорту српских трупа треба да приступе сви савезници, а не само Италија.

Министар спољних послова Русије, господин Сазанов о томе телеграфише Риму:

„Пашић већ у неколико телеграма указује на недовољно пријатељско држање Италије према Србима, што се показало прво у отказу војне помоћи од стране Италије против Бугарске, затим у спречавању српске војске прелазити Шкумбу, па чак и у забрани евакуације српских избеглица у Италију. За осуду је овакво држање италијанске владе према нашем општем савезнику који је свима нама, и Италији такође, учинио у току рата велике услуге, одвлачећи на себе знатне снаге непријатељске војске. Изволите утицати на Сонина да промени овакву ничим неоправдану АНТИСРПСКУ политку.“

Руско јавно мњење све је гласније реаговало на вести о очајном стању српске војске на јадранским обалама. Штампа није нимало штедела најближе савезнике и њих је чинила одговорним за нове невоље и опасности у којима су се Срби нашли после свих мука преживелих кроз Албанију. Сви слојеви руског друштва, са пуно пажње и страха, интересовали су се за судбину Срба у тим очајним тренуцима за целокупан један народ.

Нашавши се без помоћи на отвореном мору, српска влада упућивала је Петровграду свакодневне молбе и извештавала о очајном стању у које је запао народ и војска.

Једини спас у овако тешким моментима Србија је очекивала од Русије и очајнички се тражила њена интервенција.

То је покренуло и руску дипломатију и руску Врховну команду, па и самог цара да у низу пошаљу телеграме Паризу, Лондону и Риму са циљем да убрзају споразум и евакуацију српске војске.

Руски генерал Алексијев упутио је цару опширан извештај о очајном стању српске војске који је лично цару предао војни изасланик пуковник Лонткијевић. Приликом предаје извештаја пуковник Лонткијевић је и лично посведочио цару о опасности у којој се налази српска војска, предавши му и лични телеграм Николе Пашића.

Прочитавши извештаје и телеграм, цар Николај одмах пише телеграм енглеском краљу, у своје име и са својим потписом, телеграм на енглеском језику је гласио:

„С молбом обраћам Вам се да покушате помоћи наше храбре савезнике Србе. Као што знате, један велики део њихове војске чека да оде са албанске обале. Потребно је што пре спасити српске трупе. Оне ће доцније несумњиво бити од велике користи за све савезнике. Ако Енглеска и Француска могу обезбедити њихово брзо и поуздано укрцавање и транспортовање на Крф, убеђен сам да ће тиме учинити праведно и племенито дело.“

Депешу, приближно исте садржине, послао је цар Николај и председнику Француске Републике господину Поенкереу. Ово лично залагање ауторитета самог руског цара Николаја имало је ефекат на савезнике.

У најкраћем временском року, почели су да решавају судбину српских трупа који су чекали на албанским обалама. Одмах је од свих савезника учињен први политички корак у Атини, да се Грчка принуди на уступања Крфа за евакуисање и реогрганизацију српске војске. Грчки краљ Константин опирао се енергично захтеву савезника.

Руски посланик у Атини Демидов, телеграфише поводом тога министру Сазанову у Петровград:

„Нашао сам краља јако раздраженог против савезника после јучерашњег њиховог захтева за уступања острва Крф за базу, евакуисање и реорганизовање српске војске. Исто толико раздражен је и против искрцавања на острво француских одреда. После разговора, који је трајао читав час, краљ се на крају умирио. Ја сам се старао да га убедим да уступање Крфа Србима има само хумани циљ и биће привременог карактера.“

Истовремено, савезници су учинили и други заједнички корак у Атини тражећи од грчке владе уступање целе околине Солуна за слободно кретање савезничке војске. Текст заједничке савезниче ноте садржао је ове захтеве:

1. Повлачење грчких трупа из Солуна и његове околине;
2. Слободно располагање железничком линијом до Криволака и Битоља;
3. Организовање одбране Солуна и Калакидичког полуострва као неопходна потреба за сигурност савезничких трупа;
4. Право преласка свих већих лађа и контрола целе обале.

Грчка влада показала је одлучан отпор према овим савезничким захтевима. У питању острва Крф, Грчка је морала одмах попустити. Тако је убрзо обезбеђено све што је било потребно за транспорт српских трупа и са техничке и са политичке стране. И већ средином фебруара почиње транспортовање српских трупа на Крф. Њихово прво искрцавање на острво цар Николај Други поздравио је овим телеграмом:

„Његову краљевском височанству престолонаследнику Александру

Сазнао сам с радошћу да су јаначке српске трупе, после славне борбе, транспортоване на Крф. Убеђен сам да ће она кроз кратко време, после одмора, тако заслуженог, опет узети учешће заједно са савезницима у борби против општег непријатеља. Предвођена Вашим Краљевским Височанством она ће продужити пут славе и приближити се часу обнављања и ускрснућа Велике Србије.“

Тако се коначно завршио период мученичког повлачења српске војске захваљујући веома активној улози руског цара Николаја Другог и комплетне руске дипломатије.

Одмах по искрцавању на Крф, почео је период опоравка и реорганизације српске војске за нове борбе које ће уследити на Солунском фронту.

Милан Богојевић

Извор: Недељник