СРБИЈА И КРШЕЊА ЗАКОНА ОД СТРАНЕ ДРЖАВНОГ ОРГАНА – ДА ЛИ ЈЕ ДЕТЕ ЖИВО!!? АКО ЈЕСТЕ, У КАКВОМ ЈЕ ПСИХОФИЗИЧКОМ СТАЊУ И ГДЕ СЕ НАЛАЗИ!!?

После прочитаног текста „Породица Тркуља: Нисмо видели ни чули наше дете више од 240 дана!“, појављују се многа питања, а нека од њих су: да ли државни Орган – Центар за социјални рад, кршећи закон тако што се не придржава законског рока, жели нешто да сакрије!? Иван и Наташа Тркуља су своје дете видели са ранама по телу, вашкама у коси,  раширених зеница, укоченог погледа и потпуне одсутности. Следећа питања су: Шта је са дететом!? Да ли је оно живо!? Ако јесте, у каквом је психофизичком стању!? 

Породица Тркуља: Нисмо видели ни чули наше дете више од 240 дана!

У наставку следи текст који су написали Д.М. и Д.В. и објавили на порталу Глобал Медиа Планет ИНФО.

Породица Тркуља: Нисмо видели ни чули наше дете више од 240 дана!

ПУНИХ 8 МЕСЕЦИ НИСУ ВИДЕЛИ СВОЈЕ ДЕТЕ!

19.00 је часова. Прилазимо колима београдском насељу у коме живи породица Тркуља којима је Центар за социјални рад одузео тада 6 година стару ћеркицу. Она сада већ има 7 година. Не тако дуго напуниће 8 …

Скрећемо са главне улице у споредну и ту застајемо. У близини се налази њихов дом. Окрећемо телефон, представљамо се, извињавамо се што зовемо можда у незгодно време и питамо можемо ли их посетити. Срдачан глас, помало изненађен, са друге стране жице говори нам да смо добродошли и објашњава како да дођемо до њих кроз малене уличице.

Док прилазимо уским уличицама питамо се како је све изгледало тог 03. октобра 2017. године … у тим раним јутарњим сатима. Вероватно ће то бити траума које ће се сећати целога живота.

Родитељи мале М.Т. отварају капију како би могли да паркирамо ауто. Испред нас је дивна кућа. Улазимо у топли дом. Наташа нас нуди кафом, кексом, разно послужење је већ ту испред нас. Иако изгледа да је све на свом месту чини се као да нешто недостаје … њих троје је ту живело … сада их је двоје … тугу која се види у њиховим очима не могу скрити.

Након 15-ак минута опуштенијег разговора питамо како се све то догодило тог 03.10.2017. године. Отац Иван испред нас износи хрпу докумената. Безброј приговора, жалби, молби, обраћања, тужби налази се испред нас … море докумената … чини се да не постоји институција којој се нису обратили …

Показују нам собу одакле је дете одведено и појављују се сузе у очима и Наташе и Ивана … тамо стоје њене играчке које још увек чекају на њу. Али ње нема. Соба је лепа, сређена, има све, има све што треба чини се… али је опет тако ужасно празна … осећа се и дубока празнина у њиховим душама али и спремност да се боре до краја за своје дете. Отац изговара: „Боље је да су нас убили него што су нам ово урадили … ово је као да преживљавамо хиљаду смрти свакога дана“. Наташа почиње да тихо плаче … излазимо из собе, пролазимо кроз цео стан, купатило цакли, све је у савршеном стању, излазимо на терасу и двориште где се некада играла. Одатле се види чини се пола Београда, призор је заиста очаравајући. Гледамо да ли постоји икаква могућност да се дете негде повреди приликом изласка из куће на терасу и у двориште, закључујемо да је то немогуће. Тихо се враћамо у стан и започиње једна од најтужнијих прича коју смо икада чули. Покушавамо да схватимо шта то није било у реду што би довело до таквога чина Органа од кога сваки родитељ стрепи.

Кажу да је њихова девојчица, како наводе без икаквог папира или објашњења, првобитно одведена у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине – РЈ Прихватилиште за ургентну заштиту злостављане деце што су сазнали тек касније када су их звали телефоном да им то саопште. Наводе, да се сва даља комуникација одвијала искључиво телефоном, а да им се врло ретко дозвољавало да виде своју ћерку. Дозвола виђања сопственог детета дешавала се у великим временским интервалима и поред бројних апела родитеља. И у тако ретким виђањима дете су могли да виде 45 минута до сат времена уз присуство великог броја особа и припадника полиције у просторијама Центра за социјални рад. Посете су се најчешће завршавале напрасно и без објашњења. Оно што чуди јесте да Орган није дозволио да виде и чују своје дете чак и за славу коју славе (родитељи су велики верници, врло побожни) па чак ни за Божић!

За сваку евентуалну посету опет су обавештавани путем мобилних телефона службенице Органа. По речима родитеља, девојчица је молила да је врате кући или бар да остану са њом. Даље наводе да су се према њима понашали врло брутално и врло окрутно без трунке људске емпатије, на нељудски и непримерен начин а све се то још више појачало нарочито и онда када су уочили промене на свом детету и упитали одакле јој ране по телу, вашке у коси (мајка је изјавила да је тада чак и сачувала једну као доказ).

Када су приликом једне од све ређих посета свом детету уочили и раширене зенице, укочен поглед и потпуну одсутност на њих као њене родитеље али и гомилу поклона које су јој донели и након подношења кривичне пријаве од стране родитеља, девојчица је хитно измештена у хранитељску породицу на њима непознату локацију.

Од тада су је видели само два пута а чули телефоном само једном! И то је било последњи пут када су је чули и видели … од тада је прошло до писања овог чланка тачно 241 дан! Што значи пуних 8 месеци!

Управо због оваквог кршења основних људских права и слобода зајамченим Европском декларацијом о људским и грађанским правима Норвешка је осуђена од стране Европског суда за људска права у Стразбуру а што можете погледати ОВДЕ

Члан 8 Европске конвенције о људским правима. Овај члан Европске Конвенције о Људским Правима наводи да свако има право на заштиту приватности и породичног живота.

ЧЛАН 8. Европске Конвенције о Људским Правима

Право на поштовање приватног и породичног живота

1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
2. Јавна власт се не меша у вршење овог права, осим ако је такво мешање предвиђено законом и ако је то неопходна мера у демократском друштву у интересу националне сигурности, јавне сигурности, економске добробити земље, спречавања нереда или спречавања злочина, заштите здравља и морала или заштите права и слобода других.

Родитељима НИЈЕ ОДУЗЕТО РОДИТЕЉСКО ПРАВО! Напротив стални Судски вештак на читавих 17 страна донео је Закључак којима се потврђује да су ОБА РОДИТЕЉА У ПОТПУНОСТИ СПОСОБНА ЗА ВРШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА! Како и зашто онда не могу ни да чују нити да виде своје дете!?

Председник Вишег Суда је наложио у предмету лишавања родитељског права који је покренут од стране Центра за социјални рад Првом основном Суду у Београду да родитељи имају права на суђење у разумном року (а које је прекршено) и да се суђење заврши у року од 30 дана и да се о томе обавести Председник Вишег Суда што је и учињено и родитељи НИСУ ЛИШЕНИ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА. Оно што је занимљиво јесте да се службена лица Органа – Центра за социјални рад који је и поднео Тужбу нису појављивала на рочиштима па ни правник Органа иако су редовно примали позиве за рочишта! Који је разлог остаје мистерија с обзиром да у том Органу има више од 40 запослених. Решење Суда донето је у корист родитеља. Међутим то Решење није утицало на то да родитељи коначно виде своје дете иако су потпуно способни за обављање родитељског права.

По предмету за повраћај малолетне М.Т. (сада већ 7 година старости) Орган се НИЈЕ изјаснио у задатом року а Пресуда да се дете родитељима врати још увек није донета иако су пробијени сви рокови за суђење у разумном року.

СТРАХОВИТИ ПРИТИСЦИ И ПРЕТЊЕ

Готово невероватни, страховити притисци се врше на новинаре и медије који се и усуде да извештавају о овом случају а слика у прилогу коју добијају разни медији и новинари говори све. Добро је погледајте:

Емисија Хаппy ТВ коју је водио Вања Булић је након више од 87.000 прегледа скинута самоиницијативно или под притиском што можете и видети ОВДЕ. Видеозапис је уклоњен од стране корисника.

Емисије као и чланци мистериозно нестају… Кажу: “Можете погледати у емисији а ми се питамо: У којој емисији? Где је та емисија? ДАНАС У ЕМИСИЈИ “ПОСЛЕ РУЧКА” ОТКРИВАМО: Најновији преокрет у истрази о украденим бебама у Србији! Погледајте и ОВДЕ па покушајте да пронађете ту емисију. Давид Цопперфиелд учинио да све то нестане? Или је пак у питању нешто друго, нешто много озбиљније …

Новинари, водитељи (као што је Вања Булић али није и једини, ту је и Балкан ИНФО), медији, грађани, родитељи, покрети, удружења, академски грађани и јавне личности су до те мере преплашени и у паничном страху чак и да известе или проговоре о овом и сличним случајевима јер се дешавају у најмању руку врло “чудне” и необичне ствари које нису примерене савременим, цивилизованим друштвима док су слободе медија, јавног иступања и јавног извештавања зајамчене Универзалном декларацијом Уједињених Нација, Уставом као највишим правним актом и позитивним прописима земље – згажене и спржене до темеља. Ипак постоје и они који се до смрти боре за истину а има и ко ће се борити за њих.

37.000 напада на сајт? Па смешни сте ко цртани. Онако, сви у комплету…

Извор: Правда и право