Тридесет сребрњака, па „Казачок“!

Признајем, припадам генерацији Срба васпитаваној у златно доба „титоизма“, да нам зло углавном долази са истока (што имплицитно значи Русије), а добро са запада (што имплицитно значи Америке).  Са истока је долазио омражени друг Стаљин који нам је нешто секирао вољеног друга Тита; са истока је долазила сибирска хладноћа; са истока су нам долазиле слике беде и сиротиње… Са запада пак, долазио нам је: Мики Маус, Холивуд, рокенрол, Дизниленд… Није тешко онда погодити зашто су некада млади Срби били више окренути западу. Тешко је погодити зашто је данас Србија окренута том истом западу, након толико понижења, смрти, разарања, која нам са запада долазе с времена на време, а којих је само у ХХ веку, било најмање – три.

Ретко се ко, барем сопствене знатижеље ради, питао како то да се из такве дивљине и катастрофе, каквом је Русија нама представљана, изроде такве величине као што су: Мендељејев, Чајковски, Толстој, Достојевски… Као по правилу, на помен Русије, многи се и данас мрштуцну и одмахују руком. Кухиње јавног мњења су чак и врло успешно пласирале у јавност неку, наводно стару пословицу која отприлике гласи: „Јадан је онај кога Руси бране а Кинези хране“. То нити је пословица, а понајмање стара, а и прилично је приглупа, али ћете неретко чути Србе који је и дан-данас користе.

Још чешће ћете чути тезу да нама Руси никада нису помогли, те да би нам и сада помагали да хоће, али неће! Не помаже објашњење, да је Русија велика земља, и да би према Србији заузела било какав курс, мора бити начисто шта Србија хоће, те да се Русија не може одређивати према томе да ли је у Србији на власти Чеда или Веља. Русију можемо разумети као један велики брод, који не може мењати курс свакога минута, и да се њиме другачије управља него спортским глисером.

Припадници Црвене армије у Београду 1944.

Ми морамо признати да ни нама самима није јасно шта хоћемо, и да пречесто чак и од стране државних делегација које посећују Москву, упућујемо дисонантне тонове. Па како онда очекивати да нас Русија разуме? То би било као када би председник БЈРМ од нас тражио помоћ у погледу проблема које има са Великом Албанијом, а премијер исте државе говорио да тај проблем не постоји. Коме веровати?

Ове године 31. марта Косовску Митровицу је посетио њ.е. амбасадор Русије у Београду господин Александар Васиљевич Чепурин. Повод посете било је одавање поште поводом 110 годишњице погибије руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербине[1]. А онда су многи моји пријатељи (који нису љубитељи кинеске хране и руске одбране), питали ко је био тај Шчербина коме се одаје почаст. Сазнавши да се ради о човеку, који је на сопствени захтев именован руским конзулом у Косовској Митровици, како би заштитио, и показало се спасао тамошњи српски народ  од напада арнаутских банди под командом Исе Бољетинца, те коначно тај подвиг платио животом, ти исти моји пријатељи су почели и да другачије размишљају о руској одбрани (кинеску храну би тек морали да пробају).

Николај II Романов

Није конзул Шчербина био једини руски дипломата који се жртвовао ради заштите српског православног народа на Косову и у Метохији. Велико је питање шта би било са српским народом и српским светињама у време Призренске лиге да није било руског конзула Ивана Степановича Јастребова[2] о коме је својевремено одличан  роман написао Вук Драшковић (мислим, „онај“ Вук Драшковић, не овај данашњи).

Шта тек рећи o цару Николају II Романову, који је ради нас ушао у рат, ризикујући катастрофу на унутрашњеполитичком плану, каква је била Октобарска револуција, плативши ту жртву сопственим животом и животима својих најближих.

Шта коначно рећи о о Црвеној армији (ма каквог идеолошког опредељења ми били), која је могла да паркира „каћуше“ на Топчидеру, и да Београд сравни са земљом у свом походу на Берлин, као што је то учинила са многим градовима средње Европе? Уместо тога Црвена армија је уз велике жртве ослобађала Београд, улицу по улицу да народ не би гинуо.

Има оваквих примера кроз историју много. Но да нам се од стране самопрокламоване српске интелектуалне елите 21. века не би замерило да смо анахрони, да не гледамо у будућност а које опет нема без ЕУ бирократа,  да мало осветлимо савремене па и најсавременије односе Србије и Русије.

Недавна посета високе српске делегације Москви, била је по много чему интересантна. Висока наша делегација личила је на кошаркашку репрезентацију, коју чине Шекуларац, Мате Парлов и Назиф Гаши. Све познати спортисти, али не из одговарајућег спорта. Тако је изгледала  наша делегација.

ош за време посете нешто је боло очи. Наиме, састав делегације Србије, био је знатно испод ранга домаћина. Не верујем да је Русија и једној политичкој делегацији (па чак ни високим делегацијама других суперсила) указала такву част, да је у истом дану прими и министар иностраних послова, и премијер, и председник.

Након комичне ситуације, достојне браће Маркс, када се наш премијер бацaкао да изљуби руског председника Путина, који се неуспешно опирао, чули смо и премијерово саопштење, које би пристајало некоме ко је јуче ушао у политику, али некоме ко је више година у врху српске владе – никако.

Наиме, наш премијер нам је, правећи се „тоша“ открио тајну коју смо ми на овом месту елаборирали још пре три године[3] да је Русија на нас била љута што смо дефинисање суверенитета Србије предали ЕУ (која нам још ни „датум“ не да), из руку СБ УН по чијој смо Резолуцији 1244 имали дефинисан суверенитет[4], а коју је издејствовала 1999. тада врло слаба Русија. Па како да Русија не буде љута?

Русија није толико била љута ради себе саме, али јесте ради  нас. Русија тада, пре три године није могла да утиче на Тадића и његове саветнике, који су се клели у политику “и Европа и Косово“, и то је разумљиво, јер нам је веровала, али је Дачић, као други човек тадашње владе: могао, морао и требао утицати.

Наша „кошаркашка“ делегација нам је објаснила да је покушала да убеди Русију да покуша да процес врати наззад. Сложићемо се да је то био неискрени покушај да Путина претвори у Сизифа, а што је сложићемо се такође, након бриселске авантуре која је непосредно уследила , указало на нечувено лицемерје.

Свака част ЕУ, али ми данас у економији немамо бољег партнера од Русије, када бисмо били економски оријентисани и национално свесни. Када бисмо били економски оријентисани и национално свесни, и Турска би била знатно бољи партнер од ЕУ. Али ми нисмо национално свесни.

Русија је за кратко време, према признању саме „кошаркашке“ делегације,  ревитализовала нафтну индустрију само прошле године са 1,5 милијардом долара у Панчеву. Ове године ревитализује рафинерију у Новом Саду. Русија је нама дала кредит за девастирану железницу од 800 милиона. Русија је напокон нашој „кошаракшкој“ делегацији дала кредит из снова са 3,5% камате за помоћ буџету од 500 милиона, при чему је маг српске економије, одмах брже-боље потрчао да каже да ће бити утрошен на враћање много скупљих дизнилендских кредита, које је претходно сам договорио.

Русија је нашој „кошаркашкој“ делегацији саопштила да ће финансирати 30% „Јужног тока“ који би ми требало по уговору да финансирамо али немамо паре, а да им ми то враћамо од такси на проток гаса. Схватамо ли ми колики је то поклон?! Уз то Русија би финансирала и систем електрана на гас. Говори ли ко у Србији шта значи енергетска независност? Схватамо ли ми колико је то важно у деценијама које долазе?

Русија је пристала, по изјави нашег премијера,  ради нас да увози контингенте Фијатових аутомобила из Крагујевца, иако на пример највећу фабрику аутомобила у свом систему, једна Тојота има баш у Петрограду. При свему томе Србија је била врло алергична на увођење руских банака на тржиште, иако су знатно ликвидније у односу на словеначке, аустријске или италијанске банке, на пример.

О здравом извозу пољопривредних производа у Русију, не желим ни да говорим. Ми не можемо ни да замислимо колико би требало да произведемо хране да би извезли барем у Петроград.

Коначно, чланови породице бившег амбасадора Србије у Москви су активно учествовали у антипутиновским демонстацијама, што је прворазредни дипломатскин скандал. Па ипак нам то Русија није узела за зло.

Али није важно, раскрстили смо са прошлошћу. Према нашем премијеру, отворили смо нову страницу српске политике према Русији – искрену. Врло добро! Нација може да одахне.

Ех, кад би то било тако! Али није! Још се  мастило на уговорима потписаним у Москви није прописно осушило, а ни мотори владиног авиона, који узгред буди речено и нису потпуно поуздани, нису охладили на сурчинском ветру, а већ су полетели према Бриселу. Али овога пута делегација је била појачана потпредседником владе. Мало је необично да први до првог, појачава првог (обично је обрнуто), али хајде нека буде и то. А тамо…

Брука! Према извештавању: западних медија и изјавама тамошњих политичара; према изјавама руских медија; према изјавама албанских медија и политичара; према изјавама српских колико-толико независних медија и аналитичара, као и по изјавама Хашима Тачија и његових медија; према ватромету у многим градовима Косова и Метохије – Србија је де факто предала суверенитет независном Косову. Цео се свет око тога слаже (а не само тзв. Међународна заједница), само се не слаже наша делегација, која мисли да је сачувала суверенитет државе!

А како га је сачувала? Тако што је из свог уставног система, искључила  део државе и пренела другом Уставном систему. Сутра, ова иста екипа може да сачува Бачку, тако што ће је искључити из уставног система Србије и предати неком другом (Хрватском, Маџарском…) уставном систему, или Босилеград, или Тутин….

Као шлаг на торти, пресрећни двојац је од драге Кетрин, која је већ другу марамицу натопила сузама радосницама, весело одскакутао до седишта НАТО у Бриселу, како би молио (шта ти је навика) да НАТО заштити Србе од најезде шиптарске војске на Север Косова!!? Моле вукове да им чувају овце!

Не верујем да је тако нешто договорено у Москви. Биће да је двојац са кормиларом и без компаса, покушао Русију да искористи само ради замазивања очију јавности.

Нећу намерно да помињем: светог Саву, Цара Лазара, Стефана Дечанског, Мехмед пашу Соколовића, Руђера Бошковића, Карађорђа, Николу Теслу, Новака Ђоковића, у овом контексту  да ми се не би спочитавала патетичност, али ово што се дешава је наша велика срамота.

Коначно, можда ће се неко запитати зашто сам овај текст започео руским великанима и њиховој улози у нашем опстанку, а завршио нашим (не знам адекватан израз, па га допишите по нахођењу) и њиховој улози у нашем нестанку. Па зато што је запад увек на нас гледао као на „балканске Русе“, и зато нас је тако сурово и третирао (као уосталом и све друге Русе).  Можда су зато Руси и болећивији према нашим политичким несташлуцима. Разумеју и оно што ми не разумемо.

Генијални обрт у нашој политици десио се онда када смо одлучили да одустанемо од државе и постнемо „балкански Курди“. Надамо се да ће нас тако запад боље третирати. А он ће нас третирати као и све друге Курде.

НСПМ / Александар Б. Ђикић