ДИКТАТУРА НЕЗРЕЛИХ

Ако одете у Њујорк и тамо вам неко каже: “Веома добро говорите  енглески“, како бисте то разумели? Као комплимент. Уместо комплимента, на Универзитету Ирвин и на осталих девет универзитета у Калифорнији и у многим другим студентским домовима, то је сада “микро-напад“. Зато што, за студенте, који су забранили тај израз, он указује  да “нисте прави Американац“.  Те зато морате свакако да избегавате такав израз, да се неко не би осетио лоше – кo? Саговорник коме сте упутили коментар? Не, него студенти сâми. Студенти су направили списак израза и коментара који њима звуче као дискриминација, па се стога могу осећати лоше. Говорити о Америци као “мелтинг поту“ је микро-напад на оне људе који не желе да се асимилују и утопе у америчку културу. Рећи да је Америка “земља могућности“ је микро-напад на људе за које су расизам, сексизам или (не дај Боже!) “хомофобија“ препрека ка успеху.

Удружење америчких студената, који имају очи у облику бадема, је прошлог априла на Универзитету Брандајс, окачило плакат са списком реченица које сматрају микро-нападима. На списку су изрази од “Математика ти иде добро.“, па све до “Ја сам далтониста! Не видим расне разлике!“. Проблем је настао када су други студенти, такође Американци азијског порекла, доживели сам плакат као микро-напад на њих, па је након тога председник Удружења морао да упути писмо извињења онима који су се осетили “повређени овим микро-нападом“.

На Харварду, у Правној школи – правној! – неки студенти су тражили од предавача да не користе реч “повредити/вршити насиље“ (не само у сексуалном смислу, већ и у смислу “кршити закон“), зато што им је до те речи мука: написао је у Њујоркеру професор права, Џини Сук (Американка азијског порекла, али да то не истичемо). Социолог са Универзитета Нортвестерн, Лара Кипнис, постала је предмет истраге њених студената, који су покушавали да јој наместе отказ, јер је написала есеј под насловом “Нежељене  предности – сексуална параноја обузима све у кампусу“.

Групе студената су још 2007. године покушале да среде отказ њиховом колеги Киту Џону Сампсону (студент-радник, који је био и портир на Универзитету Пердју у Индијани), јер је јавно читао књигу “Нотр Дам против Клана: Како су борбени Ирци поразили Кју Клукс Клан (ККК)“ Ради се о књизи која је против ККК, у којој се бележи осврт на догађаје из 1924. године, када су се са против ове секте борили ирски католици из Нотр Дама: међутим, како је рекао тужилац, слика на корицама на којој су се виделе клановске капуљаче, изгледа да је била довољна да се они осећају лоше. Сампсона је Канцеларија за афирмативну акцију, истог универзитета, осудила “расно узнемиравање“;  успео је избегне отпуштање само зато што је његов случај привукао медијску пажњу и пажњу Америчке уније за грађанске слободе, па је Универзитет повукао оптужбу. Међутим, Унија је Сампсона посаветовала да, ипак, у јавности не чита књиге са одређеним корицама, “то је као да доносите порнографске материјале у школу“. (https://nypost.com/2008/05/09/my-racial-harassment-nightmare/

Они оправдавају цензуру медицинским разлозима

Потврђено је да је професор анонимно написао, под псеудонимом, „Ја сам прогресивни професор, а моји прогресивни студенти ме згражавају“ и објаснио са колико опреза мора да предаје, како не би изазвао да студенти, који су „увређени и повређени“ његовим предавањем, не започну са салвом увреда. Професоре су посаветовали да на почетку предавања уведу “упозорења на окидаче“, поруке (усмене или писмене), којима ће упозорити студенте, да ће неке изговорене ствари, можда бити “окидач“. Ти окидачи могу код неких студената изазвати бурна и негативна осећања, која потичу од њихових претходних трауматичних искустава“.

Групе студената су неколико књижевних дела означиле као дела која “изазивају нелагоду“- текст попут Овидијевих “Метаморфоза“ (сексуално насиље), “Госпођица Даловеј“ Вирџиније Вулф (“тежње ка самоубиству“) и Фицџералдов “Велики Гетсби’, који дискриминише и вређа жене.
У овом тренутку, велики део америчке класичне литературе потпада под цензуру и не би требало да се јавно чита. Очигледно да је постало немогуће говорити и о “Књизи постања“, “Бог створи човека и жену“, зато што то представља напад на разне појавне облике ЛГБТ племена.
Ово су неки од случајева које је Грег Лукијанов описао у есеју: “Кодирање америчког ума: како добре намере и заблуде гаје генерацију осуђену на пропаст“.

Лукијанов је адвокат који милитантно брани слободу говора (Први амандман), упозорава да се ситуација око цензуре погоршава у студентским градовима. “Раније је администрација универзитета била та која је давала упутства предавачима које речи не би требали да користе, јер би се могле сматрати дискриминаторним (у расном или сексуалном смислу). Међутим, од 2013-14. године, студенти су преко ноћи, постали ти који намећу нове вербалне норме, политику “упозорења на окидаче“, списак “микро-напада“ – и, што је најгоре, студенти су ти који захтевају отказивање јавних сусрета у организацији универзитета, са професорима које студенти не воле, јер се “због њих осећају лоше“.

У суштини, главни чинилац ове нове студентске цензуре је медикализација. Студенти, који захтевају цензуру појединих идеја, књижевних дела и аутора, то не раде зато што су против одређених идеја, филозофија или људи. Не, они кажу да их то повређује, у медицинском и психичком смислу. Погоршава им анксиозност и депресију, који штете њиховом менталном здрављу.

Они на овај начин не расправљају ни о чему – само забрањују. Како каже Лукијанов, “изгледа да је коначни циљ претварање универзитетских студентских домова у сигурне зоне, у којима су ови млади људи заштићени од речи и идеја које им причињавају нелагоду. И, тако, све дотле да би могли да казне било кога, ко их омета, чак и ненамерно – то зовем осветничко пројектовање. То ствара културу у којој човек мора добро да размисли пре него што проговори, како би избегао оптужбе за безосећајност, расизам, агресију, узнемиравање или нешто још горе“.

Може се само замислити колико је ова академска “култура“ од помоћи. Са психо-терапеутске тачке гледишта, јасно је да им ова екстремна брига да избегну све што “узнемирава“, никако не јача карактер и никако их не чини здравијима.

Између 2009. и 2015. године број захтева за посете психијатру био је пет пута већи од броја уписаних студената. Једна скорашња студија је показала да се 2017. године, међу свим младима, депресија значајно увећала у периоду претходне три године, а да је само 2017. године, проценат младих који су имали озбиљне самоубилачке идеје, порастао са 6,8% (2008.), на 10,5%. Цензура је животе многих претворила у орвеловски пакао. 30% студената је признало да се плаше да искажу своје мишљење на предавањима, зато што ризикују да њихово излагање буде протумачено као увредљиво; 29% њих се плаши да то учини и ван предавања, у слободним разговорима у студентским домовима, јер би други могли њихове идеје да тумаче као политички некоректне – што подразумева да ће група казнити појединца изолацијом, он постаје неки парија, кога треба избегавати, коме се не треба обраћати, кога не треба звати на журке, итд. Ово се дешава и професорима у већој или мањој мери. “Било да се плашите да говорите у универзитетској кантини или у студентском дому, то што се плашите је посебно забрињавајуће, с обзиром да би универзитет требало да буде место где људи уче једни од других.“

Ради се о “културној револуцији“, али супротној од оне која је експлодирала ’68. године на истим овим калифорнијским универзитетима као вапај „забрањено е забрањивати“ и као вапај за сексуалним слободама и дрогирањем. Ова револуција сада залеђује и угњетава у име конформизма, који се сматра неопходним  медицинским стањем. Тежњу ка општем и унивезарлном која је раније била покретач, Аспирација ка универзалности која је покретала раније покрете, заменила је племенска свест: свако је унутар неке групе (етничке или сексуалне), као унутар племена, које му омогућава да се осећа добро. Према свима другима, став је следећи: “Ти не разумеш моје искуство и осећања, зато што ти ниси као ја црн; хомосексуалац; лезбејка; веган … и зато уопште не морам ни да те саслушам“. Резултат тога је нова врста сегрегације  група, међусобно отуђених, чији чланови једни друге доживљавају као непријатељске и са којима је немогуће комуницирати.

Шта рећи на ово? Пре свега, ово је “класни“ феномен, када се татини синови умотавају у заштитне љуштуре, које их штите од реалности друштва у коме живе, док са друге стране, њихови сиромашни вршњаци једино имају прилику да учествују у бесконачним ратовима и да се суочавају са стварношћу, огрезлој у крви, заседама, терору и убиствима. Па на крају постају ветерани са стварним пост-трауматским синдромом, много стварнијим од свега што се догађа овим учауреним пахуљицама. Ветерани постају бескућници, презрени и напуштени, протерани из богатих комшилука јер своје животне потребе морају да обаве на тротоарима у Сан Франциску. Иронично је да фразе, потпуно безазлене за већину, преосетљиве пахуљице тумаче као “напад“ и зле намере. Када ти повлашћени млади богаташ каже да „добро говориш енглески“, он још у себи додаје „за једног инфериорног Мексиканца“

Много је важније скренути пажњу на парадокс: ово угњетавање које млади људи спроводе у студентским домовима, према својим вршњацима и професорима, јесте парадоксална последица анти-ауторитарне идеологије. Она одриче постојање хијерархије између предавача и ученика, одбацује сваку дисциплину и озбиљност и дефакто позива дечаке да се самообразују, да успоставе свој сопствени поредак, изван света одраслих. У свету без друштвеног притиска који долази од религије као облика заједничког морала, резултат је следећи: млади су себи оставили и установили ледену диктатуру,  челичну и тоталитаристичку цензуру.

Када се одрасли самоизбришу

Ово се не догађа само у Сједињеним државама, или само у луксузним четвртима. У недељу, у ноћи 14. октобра, на Сени, у предграђу Париза, Сендени, тринаестогодишњег дечака су  металним штанглама убила петорица његових вршњака; остала убиства догађала су се у тучама све млађих банди из различитих квартова. Стање се “озбиљно погоршало“, па је Жерар Коломб, Макронов министар унутрашњих послова, морао о томе да обавести јавност и пре подношења оставке. Министарство је регистровало преко деведесет банди бруталних малолетника, које ни полиција ни судство (које их ослобађа) не могу да обуздају, а камоли професори и имами у арапским квартовима.

Ово је исход свега онога што новинар-социолог Лик Броне дефинише као “уклањање одраслих“ из француских “гета“. У породицама ове деце криминалаца, отац (ако уопште постоји) је незапослен или је алкохоличар, па деца на њега гледају као на неуспешног и банкротираног појединца, који нема чему да их научи. Тако да “обрнуте хијерархије“, у којима се на “капијама Републике стварају контра-друштва са сопственим хијерархијама, законима, друштвеним односима, вредностима. То је облик доминације адолесцената о којој се не говори нити у Француској, нити у Европи“. Овај новинар верује да је решење за ово стање “поновно успостављање генерацијског поретка“ –  хијерархија одраслих људи одговорних за своју децу – што је лакше рећи него учинити у друштву које је уништило, делегитимизовало и наругало се сваком ауторитету.

На крају крајева, Вилијам Голдинг је већ све предвидео у свом роману “Господар мува“, за који је добио Нобелову награду. Прича је о деци из британске високе класе која су успела да избегну атомски масакар, па на напуштеном остврву стварају сопствену заједницу. Успостављају тоталитарну хијерархију, имају диктатора који угњетава, подељени су у племена, племенски су опседнути неком “Звери“ која се ту негде крије – а, све се завршава тако што бирају трулу свињску главу за њихов тотем – у част “Господара мува“, као једног од вавилонских имена за зло. Јер човек тежи злу..

Свештеници из малолетничких затвора извештавају о младим криминалцима који немају никакву представу да су некога повредили, нити имају представу појмова добра или зла. Јесу ли и они међу онима који су се само-образовали, на свој сопствени начин, немајући никакву хијерархију којој би се повиновали и од које би учили?

У недељу изјутра, центар Милана је био затворен због трке: на позив радијског диџеја (са радија на коме се пушта само поп музика) десетине хиљада становника Милана је дошло да се трка. Док сам их посматрао како збијени трче, сви у истим мајицама, униформисани, запитао сам се: зашто људи, када се осећају слободно и када могу да раде штагод хоће, раде оно што раде и сви остали?

Људи користе толико жељењу слободу да се такмиче у конформизму. Конформизам је нормалан начин да људи бивају људима; довољан је позив са једног поп радија, који је задао задатак и циљ, да покрене хиљаде људи.

Ортега Гасет – знам, понављам се – поставио је дијагнозу: у Европи где више нема “принципа који нас терају да живимо на одређени начин, наш живот је изложен чистој привремености. Ово је страшна интимна ситуација у којој се велики део омладине у свету нашао. Осећајући се  потпуно слободно, без икаквих обавеза, осећају се и  празно. Живот без обавеза је суморнији од смрти. Зато што живети, значи нешто и радити – што је исто што и извршавање неког задатка – и, до оне мере до које избегавамо да своје постојање посветимо неком задатку, ми у ствари уништавамо наше животе“.

То је зато, пише Гасет, јер у Европи нико више не командује. Командовати, значи задати задатке људима, поставити их на пут њихових судбина, поставити их на њихова места – не би ли се спречило њихово расипање“. То је било 1930. године. Просудите сами колико смо далеко одмакли у животу без посвећености.

Извор: Геополитика.РУ