- Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује тријумф у Константинопољу
Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.
Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена).
Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.
Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.
Историчари кажу да су српске победе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успео да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, после чега се компанија распала.
Део најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, верујући да ће успети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.
„Није пазио ни на своје тело од њихових нападаја, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф.
Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.
Избио Турке
Вест о српској победи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а сведочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану. „Сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821. (1313). Те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.
Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена. Судећи по средњовековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар.
Он сматра да податак византијског летописца Нићифора Григора да је Милутин у европски поход повео 2.000 коњаника није целовит.
– Уз њих је сигурно ишла и пешадија, која је и у средњем веку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вештине хитрог испаљивања стрела. У средњем веку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застареле римске пешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цењен, али и сабљу јер су од источњака видели да је много ефикаснија за сечење, што је нарочито важно код коњице.
Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро проценили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.
