ЈЕЗИВЕ БРОЈКЕ КОЈЕ ТРЕБА СВИ ДА ЗНАМО, КАО И О ПАТЊИ ИНВАЛИДА И СИРОТИЊЕ!!!

Приредио Ђорђе Бојанић

СРБИЈА ЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗГУБИЛА 1.247.435 СТАНОВНИКА  ИЛИ 28 ПОСТО ЦЕЛОКУПНОГ СТАНОВНИШТВА.

Укупно је Србија изгубила у Првом светском рату, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., што војника што грађана, 1.247.435 лица, односно 28 посто од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год.

Србија је у Првом светском рату претрпела више него иједна друга учесница тог рата.

У Првом светском рату Србија је мобилисала 852.000 војника, што је чинило 15 посто од укупног броја становника или 30 посто свих мушкараца.

Србија је изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а десет одсто је било трајних инвалида.

Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника.

До септембра 1915. године било је погинуло 172.508 војника,  приликом преласка преко Албаније  77.455 војника, у борбама на Солунском фронту

1916/7/8. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34. 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.

Што се тиче цивилног становништва, они су износили 845.000.

Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/15 однела је 360.000 душа.

Од око пет милиона становника колико ј е имала пред рат, у борбама и геноциду, а и од тифуса, зиме и током повлачења преко залеђених албанских планина, изгубила је више од милион и 200.000 становника.

УЖАС !!!

Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.

Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?

Србија је „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

Домовина се никада није одужила ратницима из Великог рата, који су је створили. Савез ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије забрањен без суда 1947. године (Александар Ранковић).

Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот  износили су  1.511.415 људи.

Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије.

Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке. Њих је било око 500.000.

Тргови су били пуни сиротиње, о коме је слабо ко водио рачуна, а та сиротиња био је СРПСКИ ХЕРОЈ, ЈУНАК СА ЦЕРА, КОЛУБАРЕ… онај који је газио снег по албанским гудурама и јуришом се вратио и ослободио Србију.

Добровољци из Великог рата, делом су и жигосани  као издајници, повлачили су се у себе и ћутали да не би породици навукли још већу беду на врат. Карађорђеве звезде и бели орлови су бачени у прашину и покрио их је заборав… зарад ,,братства и јединства“.

А ујединили смо се са људима који су пустош оставили, клали све пред собом, децу, жене, старце а причали су српски… то су били хрвати… та такозвана наша ,,браћа“. Ево и да се присетимо, пошто брзо и олако заборављамо… Под заклетвом, Радисав Симић из Ропочева је изјавио следеће:

„У селу Дубље код Шапца, у једној кући наишли смо на шесторо заклане деце. Под снажним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао ништа да једем… У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. ‘Не знам ко су, али говоре српски’ – одговори он. У следећој кући наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих а на петом остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старци, жене и деца, или су пак поклани у кућама и двориштима…“

Као пример навешћу и како је српски војник херој, инвалид, сурово живео живот после Великог рата…

Будимир Давидовић СРПСКИ ХЕРОЈ СА 70 РАНА, који је прошао албанску голготу, а после рата молио за помоћ да не умре од глади „Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“. Оваквих примера има доста, нажалост.

Као народ, као нација, ми смо на крају Првог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ушли смо у творевину која нас је искористила максимално, а последице трпимо и данас, ваљда је то данас јасно. Ама баш све смо изгубили. Чак смо и прихватили да се не зовемо Србима… већ смо постали такозвани југословени.

Извор: Српска историја