Званична титула краља Милутина (1282-1321) гласила је СТЕФАН УРОШ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ КРАЉ И САМОДРЖАЦ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПОМОРСКИХ. Тако се потписивао на документима које је издавао. Такав је потпис и на најзначајнијој његовој повељи – Светостефанској хрисовуљи, издатој манастиру Бањска који је посвећен светом Стефану Првомученику и стога се зове Светостефанска.
Краљ Милутин је несумњиво један од најзначајних српских владара и то не само у средњем веку, него уопште.
Држава Немањића, крајем XIII и почетком XIV века: 1. Милутинова територија; 2. Драгутинова држава; 3. Милутинова освајања до 1299. године; 4. Привремени губитак територије у Хуму, почетком XIV века.
Милутин је водио бројне ратове при чему је проширивао своју власт дубоко на византијску територију, у македонским пределима. Како није могао да му се одупре, византијски цар Андроник му је те крајеве «поклонио» као мираз уз своју кћер Симониду коју је морао дати Милутину за жену иако је она била тек дете. Милутинова моћ се огледа и у организацији државе, у великој војсци, одличној привреди и финансијама. Владао је четрдесет година (библијски број) и имао времена да углед српске државе и народа доведе до врло високог степена.
„Милутинова победа над Татарима“
Градио је градове, летњиковце, нарочито на Косову, подизао је и даривао цркве и манастире широм хришћанске васељене, почев од Синаја, Јерусалима, Цариграда, Солуна, до Свете горе и свих крајева српске државе. Та велика градитељска активност праћена је развојем уметности, сликарства, књижевности и примењених уметности везаних за цркву и књигу. Он је поред тога зидао и болнице, унапређивао велика манастирска властелинства као економске ресурсе, ковао је новац, отварао руднике.
Црква Ваведења Пресвете Богородице – Хиландар, коју је на месту старе подигао краљ Милутин 1320. године
Краљ Милутин је изненада доживео апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у свом дворцу у Неродимљу. Његова изненадна болест и несређени наследнички односи створили су прави метеж у држави, тако да су пљачкашке чете напале чак и спровод који је преносио његово богато украшено тело из Неродимља у његову задужбину манастир Бањску.
Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као светог краља. Његово тело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред отоманском најездом 1460. године било пренето у Софију, у цркву Свете Недеље, која се по његовим моштима још назива и црква Светог Краља и која има велики култ у бугарском народу.
Црква Светог Краља у Софији
Моштима Светог краља Милутина недостају глава и десна рука. Мистерија је где су нестали ти делови моштију, али је веома могуће да су они у прошлости намерно сакривени, јер ти делови тела симболизују мудрост и снагу најмоћнијег владара Балкана свог доба.
Бугарски верници и данас поред Милутиновог ћивота остављају папириће с порукама за ближње на оном свету.
Мошти краља Милутина већ 12 година чекају повратак на Косово и Метохију у његову задужбину.
Синод Бугарске православне цркве одобрио је враћање дела моштију светог краља Милутина у Србију. Бугарски Синод је тражио од нашег да напише допис у коме се захтева да му се врати део моштију и да заузврат понуди неку другу малу реликвију. Изгледа да до данас то није учињено!
И да се вратим на почетак. Шта очекује народ који заборавља своје велике људе; владаре, научнике, родољубе; шта очекује народ који заборавља своје корене, своју прошлост?
Погледајте око себе и видите какво урушавање друштва, институција, морала и свих националних, породичних и људских вредности видимо око себе сваког дана.
Срби, време је да се пренемо, устанемо из ове летаргије и ошамућености и вратимо осведоченим српским вредностима!
Ако се окренемо Богу и помолимо нашим славним прецима за помоћ, сигурна сам да можемо обновити сами себе и своју државу!
