БРИСЕЛСКИ ПРЕГОВОРИ О КОСОВУ: КОМПРОМИС ИЛИ КАПИТУЛАЦИЈА?

Споразум потписан 19. априла у Бриселу по резултатима десете рунде преговора између Премијера Србије Ивице Дачића и шефа косовског кабинета Хашима Тачија, изазвао је бурну радост од стране скоро свих учесника преговарачког процеса – руководства Косова, ЕУ, САД, НАТО. Изузетак су једино Срби, посебно косметски Срби. Чињеница је сама по себи веома индикативна, што дозвољава да се посумња да се заиста ради о компромису. Укупна реакција пре подсећа на ситуацију када једна страна прославља победу, а друга је принуђена да се правда пред сопственим јавним мњењем за капитулацију.

Додуше, премијер Дачић је и у таквим околностима покушао да сачува “хладнокрвно лице уз слабе карте”. По његовом мишљењу, говорити о некаквој издаји српских националних интереса или чак о капитулацији, нема основа. Он је подвукао да је читав низ захтева српске стране ушао у текст завршног документа. Они омогућавају заједници Срба у Косовској Митровици “да имају своју имовину, банкарски рачун, скупштину, председника, потпредседника, заменика председника и Управног одбора што представља неку врсту владе”. Међутим, суштина проблема огледа се у томе, да ће сви ти органи и институције од сада деловати у оквирима одговарајућег модела самопроглашене косовске државе. Како је формулисао – на жалост сасвим исправно –водећи косовски журнал на албанском језику “Коха-Диторе”, полицијски и правосудни систем на северу Косова ће функционисати “као део јединственог правног система Косова”. Чак штавише, Београд је у својству уступка чак и за тако условна пуномоћја Срба, морао поћи на сагласност Србије да не блокира ступање Косова у међународне организације – читај УН. Зато не чуди да је Хашим Тачи већ објавио да потписани документ “представља де-јуре признање независности Косова од стране Србије”.[1]

У насталој ситуацији није тешко предвидети даљи развој догађаја. Један од праваца већ је формулисао Генерални секретар УН Бан Ки Мун, који је позвао стране да “предузму конкретне мере за одговорно извршење споразума”, које по његовим речима представља “прекретницу” у билатералним односима. И сада су УН спремне да странама пруже “помоћ” у реализацији споразума. Тако да улазак Косова у УН, по свој прилици није иза брда.[2]

Ова процена се у значајној мери поклапа са идејом коју је изнео главни покровитељ из “сенке” Бриселских преговора – амерички државни секретар. По речима Џона Керија, потписани споразум је “захтевао компромис и смелост са обе стране”. Па и лидери ЕУ на челу са Председником Савета ЕУ Херманом Ван Ромпејем пожурили су да истакну своје задовољство произашлим.[3]

Нема сумње да ће већ у данима који су пред нама, стићи захтев за пријем Косова у редове ОУН на одговарајуће столове у седишту УН.Ти захтеви ће бити поткрепљени позивањем на злогласну 14 тачку споразума – која је изазвала највише полемика, али је ипак у завршној верзији задржала свој дух. Ради се о томе да Србија не само да неће блокирати чланство Косова у међународним организацијама укључујући и УН, него неће на то подстицати ни друге државе. Под “другим државама” у овом случају, има се пре свега у виду Русија – која се тим самим лишава правних основа да пружи подршку Србији у ОУН. При том се лишава рукама тих самих Срба. Министар за питања делатности Косовских безбедносних снага, не баш непознати Агим Чеку, изјавио је са отвореношћу карактеристичном за бивше командире ОВК, да ће потписани споразум Београда и Приштине “створити позитивну атмосферу за оне земље које још нису признале независност Косова”.[4]

Нараста скандалозна ситуација, препуна непредвидљивих последица како за косметске Србе – који су се већ изјаснили да не признају документ – тако и за стабилност на Балкану у целини.[5]Осим очигледне и убрзане интеграције Косова у различите међународне структуре, треба очекивати и активизацију албанског фактора у другим рејонима Балкана – где ће локални радикали покушати да понове тако успешан косовски сценарио. Рачунајући на подршку западних кругова, а такође и тужно искуство Бриселских преговора – постоје озбиљне основе да се очекује надолазећа дезинтеграција Македоније, Црне Горе и Србије (где ће “ново Косово” постати општине Прешево, Бујановац, Медвеђа, а такође и Санџак).

Што се тиче Србије, она је, задовољивши се само козметичким уступцима за косметске Србе, себе лишила могућности да поставља питања у нешто ширем контексту – у формату стварања система територијалних компензација, а такође и механизама заштите сународника у другим регијама Балкана – у првом реду у Републици Српској. Управо Срби у Босни и Херцеговини, који су остали по страни регулисања територијалних и међуетничких проблема које је поставила косовска криза, постали су други губитници после косовских Срба на Бриселским преговорима.

И на крају, не можемо не рећи нешто и о унутрашње политичким последицама свега произашлог. Проблем Косова остајала је једна од малобројних тема – ако не и једина – о којој је у српском друштву постојало нешто што личи на консензус, што је служило као важна политичка и духовна “спона”. Сада је и то крхко јединство разрушено – и земљу очекује нови замајац ескалације унутарполитичких напетости. Косовски проблем од сада неће уједињавати него разједињавати српско друштво.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе