Михаило Меденица: Није то пред “Лидлом”, Вучићу, била публика жељна твојих срамотних и бездушних говора, већ голи јад и мука

Није то пред “Лидлом”, Вучићу, била публика жељна твојих срамотних и бездушних говора, већ јад, голи јад и мука што се једва држи на две ноге!

Ниси имао шта да славиш, веруј, већ да ћутке гледаш у то робље твог “државништва”, да се загледаш у те очи и видиш- ништа!

Баш ништа! Понорнице су то, згасла огњишта, зашло сунце, мрак без сванућа, далеке и хладне пучине, окна беде…

Све су осим онога што би требало да јесу: достојанство и смирај старости; безбрига да ли је нови дан нова осуда на доживотну без помиловања; вера да их живот не презире што још трају, што јутром не саслужују опела себи самима…

Негде у том реду је био и мој отац, старина од 87 година, један од оних што поштапају живот питајући се шта су му то нажао учинили да им с толико јарости измиче тај штап и подмеће ко ћуприју преко које ће најлакше прекорачити бездан, док не начини први корак и…

Није ово ламент над њим, читав је тај строј мојих очева и мајки, бака и дека наше деце, све су то старости наших страдања, но, ето, био је и он.

Нисам знао где је, да јесам не бих му дозволио, не због те исте унучади којима ће “имати за чоколадицу и џепарац” јер нису жељне тога већ свог деде!

Деде који се неће једва довући до куће борећи се за сваки удисај, борећи се да ако посрне и падне не распе то кило јабука и још нешто беспотрепштина што је натоварио на себе ко проклетство!

Не треба њима чоколадица старца згаслог погледа, већ погед деде у којем ће се огледати, у којем ће бити његове принцезе, у који ће се скрити од детињих мука и невоља кад их остали збегови прокажу…

Треба им њихов дека који неће ћутке седети погнуте главе не чујући кад га дозивају, јер слуша тишину, врисак муке година што их не носи већ вуче за собом ко букагије!

Нема то везе са старошћу већ с тим каква је старост!

Ноге издају, године су то, ал душа ваљда не стари а опет ко да је дупло старија од њега.

Као да је старац у старцу, мртвак што га носа од гроба до гроба немајући где да га сахрани…

Гледам у те јабуке, презирем сваку, неправедно презирем ал тако је- свака је камен, свака је крајпуташ пале старости, свака је белег на стратишту сатртог достојанства оних у чије очи ниси смео да се загледаш, Александре велики у својој низини!

Гледао су и њих тражећи ехо аплауза и клицања из окна јада, али се загледао ниси јер видео би…

Робље, Вучићу! Робље што на плећима носи старост ко гнојне ране а у рукама “дарове” за унучад- кесе пуне муке и црвоточне “ћуприје” преко својих бездана…

Извор:
НСПМ