Несвакидашња прича из Великог рата само је једна у низу која нас подсећа на бескрајну мајчинску љубав.
Када је самохрана мајка Станојка из Шљивовице у рат слала свог сина Видосава Марјановића није ни слутила на какве ће муке ставити војнике широм света како би њено писмо, без тачне адресе, стигло до младог војника, њеног сина.
Бележи он да је Видосав Марјановић, рођен 1896. године, у Велики рат отишао 1915. као регрут последње мобилизације. „Било је то оних тешких и судбоносних дана када је отаџбина ставила под оружје све што је могло пушку носити. Кренуо је певајући као да у сватове иде, оставивши уплакану мајку, али са надом да ће негде на фронту пронаћи старијег брата”.
Остаде самохрана мајка Станојка да брине о себи и две кћери, да се бори са немаштином. Некако је успела да преживи тифус, али црне вести из даљине просто је покосише. Јавише јој да се старији син Дамњан 1916. године утопио током једног транспорта.
Од тада Видосав постаде мајци највећа брига. Сваке ноћи, клечећи испред кандила, молила је Бога да јој чува и врати храниоца. Чекала је мајка сина да се јави, распитивала се о његовој судбини кад би неко у селу са фронта добио војничко писмо, али гласа ни од куда.
Није напаћена мајка ни размишљала да, рецимо, бахати ћата у некој војној команди, због непотпуне адресе, може писмо бацити у корпу за отпатке. Но, срећа јој се осмехнула.
„Из окупираног Ужица, посредством Међународног Црвеног крста, кренула је карта ка адресанту. На први поглед то је било тражење игле у пласту сена. Видосав је могао бити у неком француском граду, или је остао на Крфу. Можда је у неком логору на северу Африке где су се опорављени српски пукови спремали да крену на Солунски фронт или рањен у болницама Бизерте и Солуна. Можда у неком кајмакчаланском рову…”, пише Ђенић и открива даљи ток мајчиног писма:
Станојкино писмо 6. јануара 1917. године прима Команда резервних трупа и подофицирских школа. Кад је надлежна служба утврдила да се тражени регрут не налази у њиховом саставу, пуковник Драгутин Милутиновић ту карту, уз пропратно писмо, упућује у суседни Лазуазу резервном пешадијском пуку. Пошиљка брижне златиборске мајке кружи северном Африком, од пука до пука, на пропратном листу налази се пет потписа команданата, све се одвија експедитивно.
Петог дана потраге, 10. јануара, стижу подаци од Другог крагујевачког батаљона из Лазуазуа да редов Видосав В. Марјановић из Шљивовице у овај укинути пук није дошао и да истоме у примедби спроводнице стоји кармином написано у окружној команди: „болничар”.
Одатле су карта и пропратница упућене на Солунски фронт Четвртој пуковској окружној команди, која је прослеђује Завојишту Дринске дивизије, смештеном код Браздасте и Милетине косе, где се јединица укопала после силаска са Кајмакчалана. Ту Видосав Марјановић прима мајчину пошиљку и на пропратници пише: „Овде ме је нашла карта. Целу Француску обишла”. Касније је казивао да је писмо стотину пута прочитао, увек сузом залио. Мајци се одмах јавио и молио за опроштај због нанетог бола. Видосав се после рата кући вратио фебруара 1920. године, да мајку одмени, али она није дуго поживела, умрла је 1923. године.
