У главу ми памет ућерасте

Није било обојеног преврата у Републици Српској. Богу хвала.

Али било је довољно разлога да се мисли да је нека врста насилног покушаја смјене власти у припреми. И више него довољно. Од отпоровских песница и анархистичких објава, преко нападних и масовних порука солидарности из Федерације БиХ и београдског сорошлука, до лажних гласила, разних Хаџифејзовића и иних сигнализера антисрпског дејства, није било тешко уочити много пута поновљени шаблон.

Оно чега није било довољно, изгледа, је воља српских првака из опозиције да оду онолико далеко колико је потребно да се један такав преврат изведе. Није било довољно одлучних издајника Републике Српске на које би се окупаторске агентуре могле оперативно ослонити.

Чак и Давор Драгичевић, централна личност оног емотивног крила обојене стратегије, није посегао за нечим више од агресивних и искључивих објава, на које је, може се рећи, имао право.

На Вукоти Говедарици се све вријеме читала неодлучност, недореченост, чак збуњеност у времену, простору и окружењу у које је гурнут.

Педепеовци су од почетка, чини се, тресли гору, а били спремни и задовољни и мишем, само да се нешто роди.  Систем који их све држи ухљебљеним је ипак бољи од несигурних посљедица рушења таквог система.

Педепеовцима је понешто и родило, али Вукоти није ништа. Главнина СДС-а, ушанчена у градоначелничким фотељама Бијељине и Добоја, је мудро тиснула Вукоту у ринг, једним оком не желећи да учествује у игри, а другим чекајући да се та игра разбије о хриди српске омеђености ситношићарџијским статусом кво и гробљима упамћене браће која осташе на бранику отаџбине.

Милорад Додик се, са своје стране, колико-толико уздржавао од давања повода радикализацији стања. Није то чинио из широкогрудости, него из опреза и дозе страха, али је свакако могло доћи до радикализације да јој је Додик дао непосреднијег повода. Из страха је не један вођа радикализацијом опозиције и подизањем тензија убрзао своју пропаст. Додик је, наравно, одговоран што је произвео толико незадовољства да оно запријети да експлодира у чин дестабилизације Српске.

Изгледало је као да је нечија воља била да се обојени преврат покрене, да се убаци у брзину, да се легне на гас, али – нису могли наћи возача. Кандидати су се сви набили на задње сједиште и чврсто се држећи, гледали да ли ће точак преврата сатрти трактористу или ће се пак заглибити у орању. Сироти Вукота је у том возању утрпан на сувозачево мјесто, те отуд и препаднут израз лица.

Чак се и појачано присуство хушкача из Федерације може протумачити као панична мјера организатора, млатарање рукама, лоше искалкулисана ујдурма која је у Додиков тор утјерала и оног посљедњег неодлучног, а некупљеног гласача. Јер ако није довољно што је жрец Правде за Давида био Слободан Васковић, уклизавање Сенада Хаџифејзовића у причу оставља сваког нормалног Србина ван недоумице да црни облаци носе кијамет.

Неко је узео и неку лову, као онај што је збрда-здола покренуо фиктивну интернет мрежу (Rich TvX) уперену ка голој и нимало суптилној промоцији Правде за Давида као средства за рушење Додика, на енглеском језику. Купио домен, склепао вебсајт, чак и имена уредника и дописника измислио, са све фотографијама и радним биографијама. Отворио туце твитер налога и оплео. Аматерски, али бар је навукао онога који му је платио.

Штавише, можда је револуција баш и заглибила у меком орању јер је била оперативно препуштена приученим локалцима соцдембашчаршијске феле, стипендистима сорошлука и скутољупцима.

Обојене револуције јесу завјере, али нису у домену теорије. Сви који ово читају су били свједоци бар десетак успјешних у њиховом вијеку и свака која је успјела је донијела пакао друштву које је изровила и преврнула. Обојене револуције се увијек и везују за легитимна и најчешће високо емотивна питања, која мобилишу масе и поларизују их до сукоба.

Петог октобра прије 18 година су и сами Срби били жртве једне успјешне обојене револуције и притиснута њеном чизмом Србија дан-данас тоне. Да ли је Слободан Милошевић током година дао више него довољно повода да га сруше на улици? Наравно. Да ли је било паметно срушити га за рачун империјалних интереса? Нипошто. И што је најважније, у обојене револуције често буду кооптирани и они који појма немају каквој су чорби мирођија.

Империјална гласила преносе да је на изборима у БиХ побиједио про-руски оријентисани српски националиста који дестабилизује БиХ. Амерички Стејт Департмент “изражава забринутост“. Не јављају да су Бошњаци изабрали двојицу, од којих је један осумњичен за тешке ратне злочине против Срба. Нема ваљда Срба који мисле да структуре које шаљу овакве поруке не би употријебили стратегије обојеног преврата да удесе смјену режима који сматрају непријатељским? Па, толико пута јесу, толико пута су показале како то раде, па зашто не би сад? Зар има Срба који мисле да америчке агентуре имају друга посла него да се баве сузбијањем утицаја руских агентура у спорном простору? Па, обавјештајним службама је промјена неподобних режима једна од главних преокупација. А искориштавање момената који произведе протест попут Правде за Давида је њихова специјалност и такви моменти им дођу као кец на десетку.

Да је народ насјео, било би 100000 Срба на Тргу Крајине 5. октобра, аутобуси би долазили из Добоја, Бијељине, са Пала, а можда чак из Требиња, а не из Јајца и Бугојна, и ако би уопште било избора, разлика би била 20 посто у корист Вукоте и Младена Иванића. Али спуштавах се ја низ ваше уже… Што брани Хаџифејзовић, не може бранити и поштен Србин, јер је Хаџифејзовић изградио новинарску каријеру дрвећи на Србе. Васковић је живот уградио у рушење Додика, не бирајући ђавола с којим ће тикве садити, и чак ако су многе од његових тврдњи тачне, његове намјере су одавно изашле из оквира правдољубивог информисања.

Давор Драгичевић нека настави протест, нека оснује удружење грађана и фондацију за прикупљање новца, како је и најавио. Ниједном се Србину који осјећа потребу да га подржи не може замјерити. Нова предсједница Српске Жељка Цвијановић би учинила много за свој легитимитет и за легитимитет институција Српске ако би се потрудила да разријеши питање смрти Давида Драгичевића. Вукота ће се, ваљда, знати повући у позадину, напунити батерије и вратити се за два-три изборна циклуса, искуснији, сјеђе главе и акобогда, с гуслама међу ногама.

Али сваки Србин такође има обавезу да повуче црту између легитимне борбе Драгичевића и инструментализације емоције и тензије створене око његове акције, јер инструментализација легитимних, а посебно дубоко емотивних тежњи и јесте главно оружје планера обојених преврата. Мислим да је српски народ западно од Дрине и овај пут испунио ту обавезу, натрљавши нос окупатору мањком издајника у својим редовима. 

Није ово одбрана Додика, о његовим манама и лошим странама би се могло до сутра, али нека га оборе уједињени Срби, а не америчка амбасадорка, чији су ово посљедњи трзаји, и Хаџифејзовић, шеф телевизије која је босанскохерцеговачка директна испостава Стејт Департмента.

А на примјеру босанскохерцеговачких Хрвата се види како пролазе они који занемаре своје интересе и подреде их вољи Империје и шта би се десило Србима да још више ослаби Српска или да је, недобог, изгубе.

Док год мањка издајника, има наде.

Извор:
СРБИСТ