Тон којим је Министарство за рад писало Закон о финансијској подршци породици са децом најлакше се може описати као покушај надлежног министарства да се обрачуна са “породиљском мафијом”. Због тога, мене лично, није превише изненадила недавна изјава службенице Министарства за рад, Милене Антић Јанић у емисији “Београдска хроника” да “послодавцу треба жена која ће да ради, а не да рађа”, јер сам тај исти тон чула у Скупштини Србије у два наврата, током децембарске и јунске расправе о овом закону. Међутим, тада је тај тон представљао само шум у сенци како распава које су обједињене и (као бајаги) вођене, тако и због тек уведених “браво амандмана” владајуће већине.
Подсетићу вас само да смо тада у обједињеној расправи о тридесетак тачака на дневном реду требали да расправљамо између осталог и о том закону. Била сам једна од ретких посланика која је проблеме око будеће примене закона још тада уочила, те сам покушавајући да наметнем овај закон као тему у расправи не само у пленуму, већ и на скупштинским одборима, зарадила и две казне. Казне и нису толико важне колико је важно схватити да је и само инсистирање на томе да се о овој теми разговара, посебно јер су неки проблеми били већ тад очигледни, било за мене као лет на Месец. Сличан сценарио имали смо и када је у јуну исти закон враћен на расправу. Дошао је јул… Хјустоне, имамо проблем!
Верујући у то да се дијалогом, конструктивном расправом, аргументима и укључивањем шире јавности, такорећи једном потпуно новом политичком културом, могу решити многи проблеми, покренула сам акцију под називом #МамеСуЗакон и на самом почетку организовала отворене расправе у Србији у четири велика града – Новом Саду, Београду, Крагујевцу и Нишу, на којима сам желела да заједно са трудницама, породиљама, заинтересованим грађанима, представницима цивилног сектора, политичких организација, али и представницима власти и независних институција напишемо најбољи могући предлога закона који ће угасити настали пожар и решити акутне проблеме у примени истог, а затим смо га симболично, у присуству труднице и породиље, предали у скупштинску процедуру.
Зашто смо то урадили баш овако? Зашто нисмо одмах изашли на улицу, с обзиром на то да су већ од краја јула жене у Србији интензивно инсистирале на томе? У питању је искуство. Шта нас је то досадашње искуство научило? Нема тог протеста који није био разводњен, оскрнављен и на крају угушен јер није постојао конкретан предлог шта је потребно учинити и које кораке предузети како би се актуелни проблем решио. #МамеСуЗакон је иницијатива која окупља маме и будуће маме које су овим предлогом закона чврсто решене да покрену расправу у Скупштини Србије, онако како се то у свим цивилизованим, демократским друштвима којима тежимо и ради. Без тог документа, који представља одговор на проблем “гори нам кућа”, нисмо могли да изађемо на улицу како бисмо “угасили пожар”.
Како изгледа проблем “гори нам кућа” данас у пракси? На стотине жена од јула месеца добија решења за надокнаде током породиљског одсуства и одсуства ради неге детета на износе који једва могу покрити дневне, а камоли месечне трошкове. У јавности су већ позната издата решења на износе од 1000, 2000 или 3000 динара. Многе од тих жена су и једине запослене у породици. Многе породице нису рачунале на овако скандалозна решења када су планирале проширење породице и данас су у немилости одлука које су на нивоу понижења – да ли да платимо стан, рачуне или храну? Ово нису могли ни да претпоставе, нити су ово бирали.
Зашто смо на улици? Да нас виде. Јавност у Србији веома често је изложена произвољним тумачењима и одбрани неодбрањивог путем медија који су под протекторатом власти или људима блиским власти. Да нас нема на улици сигурни смо да би јавност била хипнотисана информацијама да се ради тек о пар појединачних случајева који имају егзистенцијалне проблеме, а не о стотинама, ако не и о хиљадама жена и њихових породица. Морају да виде све те жене у поодмаклим трудноћама и мајке са тек рођеним бебама како подижу свој глас у борби за достојанствено материнство. Држави која се на сва уста хвали пронаталитетним мерама и подстицајима ово је шамар реалности.
Шта #МамеСуЗакон предлажу? Најпре смо се осврнули на то како се рачуна основица накнаде зараде и идентификовали један од проблема у тој чаробној формули. Тражимо да се збир месечних основица на који су плаћени порези дели са 12, а не са 18 месеци. Министарство је у потпуности занемарило чињеницу да су жене у најрепродуктивнијем периоду живота свакодневно изложене дискриминацији у разговорима за посао и да је готово свака упитана – да ли сте удати, да ли имате децу, да ли их планирате итд, те им је у таквим околностима готово неверевотно да у континуитету раде 18 месеци.
Тражимо да све породиље у Србији, без обзира на то да ли јесу или нису у радном односу, имају право на месечну надокнаду у висини републичког минималца. Држава јесте одердила горњу границу висине надокнаде, али није одредила доњу границу и због тога данас имамо сва та решења на мизерне износе, а сигурна сам да ће бити и оних на којима ће надокнада бити 0 (нула) динара. Ово је посебно изражено за жене које раде “на црно” и које су за систем невидљиве. И ако мислите да је “невидљива радница” присутна само у приватном сектору, варате се. Ништа боља ситуација није ни у јавном сектору, с обзиром на то да постоје занимања која су уско везана за исти, где жене годинама волонтирају у нади да ће некад добити запослење и то “на уговор”.
Предузетнице су данас стављене у мат позицију и морају да бирају између тога да ли ће фирме ставити у статус мировања и одрећи се радног стажа или ће наставити да раде, а одрећи се надокнада. Иако оне у великој мери својим пословањем пуне републички буџет пре и после рођења детета, питамо се да ли је Министарство за рад о њима уопште мислило?
Пољопривредне осигуранице јесу препознате овим законом и то је добро. Медјутим, препознате су тако да за њих не важи правило од 18 месеци рада у континуитету, већ 24. Тражимо да се њихов статус изједначи са другим будућим мајкама.
Надоканада за негу детета, коју прима мајка и надокнада за туђу негу и помоћ, која је намењена детету са инвалидитетом данас искључују једна другу иако немају исту намену. Та срамна одредба мора да се брише како би породице које имају децу са инвалидитетом могле лакше да се организују у свим обавезама и изазовима који су пред њима.
Једна од добрих пронаталитетних мера у овом закону је подршка породицама које се одлучују на треће и четврто дете. Овде једино захтевамо корекцију која ће препознати оне породице које су се на треће, четврто, као и на свако следеће дете одлучиле пре ступања на снагу овог закона. Зашто је њима лакше него породицама које се тек одлучују на овај корак?
Да ли за овај наш укратко представљени “списак лепих жеља” има новца у буџету? Ми мислимо да има. Уколико бисмо решили проблем вишка администрације у јавном сектору, када бисмо престали да на финансијској инфузији одржавамо вишегодишње државне губиташе, када не бисмо трошили новац у комерцијалне сврхе у виду јарбола, певајућих фонтана и слично или када бисмо решили спорове које ће држава изгубити рецимо вансудсим поравнањем, новац би лако могао да пронађе пут до мајки и будућих мајки у Србији.
Важно је напоменути да је наш предлог пре свега такав да решава настале проблеме, да “гаси настали пожар” и да након његовог усвајања мора уследити широка расправа, добра статистичка и економска анализа која ће понудити нови начин обрачуна надокнада мајкама и будућим мајкама и правила по којима се рачунање врши и која ће ретроактивно обештетити оне породице које су применом лошег закона доведене на руб егзистенције. #МамеСуЗакон не доживљавају министра као непријатеља, а од њега очекујемо да нас види и чује како бисмо заједничким снагама нашли адекватна решења.
Татјана Мацура
народна посланица Покрета центра
(Текст је објављен у недељнику “НИН” 04. октобра 2018. године. )
