In memoriam – Геноцида над Србима нема у читанкама

У једној од својих последњих књига посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом.

Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима.

Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања.

Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле.

У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом.

– Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном архиву у Фраjбургу, Државном архиву у Бону, Државном архиву у Лондону, Државном архиву у Вашингтону и Државном архиву у Цириху.

Тамо сам пронашла оригиналне извештаjе немачких и италиjанских команданата коjи су злочине Хрвата над Србима описивали као наjмонструозниjе злочине икада виђене у историjи човечанства – обjашњава Аврамова.

Откриваjући jавности до данас непознате документе о неким догађаjима, професорка Аврамов преко њих обjашњава позадину организованог прикривања геноцида над српским народом, али и његово заташкавања у самоj Србиjи.

У спашавању Анте Павелића у маjу 1945. године учествовале су енглеске обавештаjне службе. Британски високи дипломата први се срео са Павелићем у Франкфурту. Британци су га пребацили у Ватикан, а Американци у Латинску Америку. Британци су спасавали овог злочинца и из разлога што jе Павелић био обавештаjац британске М6 од 1926. године. То jе био и после убиства краља Александра 1934. године у Марсеjу.

М6 jе jош 1941. године подметнула Србима ону злокобну крилатицу – боље гроб него роб, а већ 1945. годне ширила тезу о надуваним jасеновачким злочинима као великосрпскоj измишљотини.

– Успели су у томе, па jе преко српских комуниста у Србиjи била озакоњена забрана причања у школама о геноциду над Србима. То се може видети и на мом примеру. Године 1947. била сам запослена у Јавном тужилаштву Београда и затражила сам од шефа да ме пусти три дана како би у Загребу решила питање наследства као jедина преживела после усташког покоља.

Одбрусио ми jе: доста о Јасеновцу, да твог оца нису заклале усташе ми бисмо га убили jер jе био буржуj. Ипак, отишла сам у Загреб, а по повратку чекао ме jе отказ. И данас се у Србиjи на сличан начин поступа.

Преко пронађених докумената у страним архивима, Аврамова обjашњава позадину приче да су управо Срби геноцидни народ, расисти и антисемити.

– Од доласка Сефарда на просторе Србиjе у 16. веку, Срби су били наjискрениjи приjатељи Јевреjима. Први Јевреj у историjи светског парламентаризма постао jе краjем 19. века члан српског парламента. Јевреjи су jедино у српскоj воjсци стизали до чина генерала.

Краљ Александар jе jош 1917. године подржао идеjу стварања jевреjске државе и међу првим владарима потписао те године „Балфурову декларациjу“. Краљ Петар ИИ 1941. године на путу за Енглеску, у Јерусалиму jе оставио повећу своту новца и злата за спасавање Јевреjа у Србиjи. Броjни су примери где су српске породице спасавале jевреjске породице од 1941. до 1945. године.

Да jе та „кухиња“ веома jака и продорна осетили су на своjоj грбачи и Немци, открива Аврамова.

– Користећи Хитлерове злочине, творци подметачина Немце су оптужили за стварање теориjе о расизму, што ниjе тачно. Теориjа о расизму створена jе у Енглескоj, а потом и у Францускоj. А то jе урађено да би се прикрило индиректно учешће Енглеске и САД у злочинима над Јевреjима.

Хитлер jе дозволио да 800 Јевреjа отплови у Америку, међутим она их jе вратила назад и сви су побиjени у Аушвицу. Такође, Хитлер jе предложио Енглезима и Американцима да исели све Јевреjе у њихове колониjе, али предлог jе одбиjен.

Пошто те „кухиње“ и данас раде, што тврди и енглески историчар Полин Вуд, наjбоље се тих напада и замене теза можемо одбранити формирањем Музеjа геноцида над Србима – поручуjе Смиља Аврамов.

Шиптарска зверства у Другом светском рату

У прогласу Комунистичке партије за Космет од 1. октобра 1941. описани су “најцрњи терор, пљачка, хапшења и убијања” српског живља и паљење читавих села. Масовни терор захватио је најпре ђаковачки срез где је, током априла и маја 1941. убијено више од 200 Срба и Црногораца. Они који су успели да побегну из Ђаковице кренули су у правцу Црне Горе. Пролазећи кроз албанско село Црнобрег доживели су трагичну судбину – на жене и децу Шиптари из овог села отворили су ватру. Село Бардонићи, недалеко од Дечана, настањено Србима, спалили су Шиптари из суседног села. Исту судбину првих дана окупације доживела су села у Метохији: Дубрава, Суви Лукавац, Белица, Осојане, Верић, Добруша и низ других.

На сам Бајрам 1941, у последњем часу, онемогућен је општи покољ у Приштини и околини захваљујући енергичној интервенцији италијанског пуковника Марика (Марицо). Метод геноцида у том граду састојао се претежно од упада у српске куће, одвођења мушкараца и потајног убијања. „Власти не врше у таквим случајевима истрагу и одбијају да пруже заштиту“, наводи се у италијанском извештају.

У месецу јуну масакри попримају организованији карактер, захваљујући наоружавању и формирању шиптарских добровољачких чета (тзв. вулнетари). Чета на челу са Рам Алијом, као и она под Цољом Бајрактаром починиле су масовна зверства током септембра и октобра 1941, остављајући иза себе гомиле лешева и спаљене домове. Једна од често примењиваних метода била је индивидуално убиство домаћина на њиви, док је овај обављао пољопривредне радове, а затим пљачка имовине, прогон породице и усељавање у кућу. Тако су окончали живот Владимир Велинчић и његов син, под ножем Бајрама Реџеп-Гашија из села Пригоде. Убиства су често праћена садистичким иживљавањем: силовањима малолетних девојчица у присуству мајки или масакрирањем лешева.

У селу Топличани код Суве Реке, несрећног Арсенија Илића масакрирали су, одсекли му главу, набили је на колац и носили кроз село у циљу застрашивања и вршења притиска на Србе да се иселе. Браћу Ђајић из села Грболе „вулнетари“ су најпре ножевима живе исекли у присуству породице, а Јагоша Милића из истог села сасекли су секирама.

Италијански дипломата Карло Умилта (Царло Умилта) који је у својству цивилног комесара био додељен генералу Биролију (Пилзио Бироли), команданту свих окупационих снага Албаније, као и дивизија у Призрену и Дебру, боравио је тих дана на Косову. У својим мемоарима описао је страдање српског народа, нарочито по „селима где контрола италијанских снага није још увек била могућа“. Био је шокиран мржњом која влада у том подручју. „Албанци желе да истребе Словене“, пише он и додаје: „На улицама народ чека да прођу камиони и возила наше војске, молећи да их повезу према Старој Србији и Црној Гори, где су очекивали спасење“. После Приштине Умилта је посетио Ђаковицу и Пећ, наилазећи на страхоте. Пролазећи кроз села запазио је да „ни једна једина кућа није имала крова, све је спаљено… људи и жене лежали су на ледини без глава“, а живи су тражили склониште – истиче др Смиља Аврамов.

Из књиге др Смиње Аврамов – “Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…”

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА