ЗАШТО ЈЕ СВЕТОЗАР МАРОВИЋ, ПО СОПСТВЕНОМ ПРИЗНАЊУ, ШЕФ КРИМИНАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, И ДАЉЕ НА СЛОБОДИ У СРБИЈИ
- Маровић је опљачкао државу за десетине милиона евра и правоснажно је осуђен у лето 2016. на две године и пет месеци затвора и обавезом да држави Црној Гори врати- плати 1,1 милион украдених евра, и да уплати приде 100. 000 евра у хуманитарне сврхе.
- Од тада је побегао у Србију и избегава због лечења, пати од благе депресије са елементима суицидности, одлазак у затвор и плаћање казне
- Треба очекивати бар минимум правичности од нормалне државе да тајкун Маровић оде на издржавање затворске казне, како он и слични не би постали узор понашања младим нараштајима.
Пише: Јово Вукелић
Када сам пре десетак недеља угледао ову сјајну карикатуру Горана Шћекића, чувеног карикатуристе из Црне Горе, којом је о тренутном положају Светозара Маровића, некадашњег моћног политичара Црне Горе (председника Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003до 2006) и дугогодшњег партијског идеолога Демократске партије социјалиста (ДПС), ефектније саопштио природу проблема него што ћу вероватно успети да опишем у десетинама редова – ипак сам имао додатни мотив да текстом бар подржим његову ванредну и упечатљиву симболику.
Факат је да је Маровић после признања да је био шеф криминалне организације (групе) која је опљачкала државу – правоснажно осуђен на две године и пет месеци затвора и обавезом да држави Црној Гори врати- плати 1,1 милион украдених евра, и да уплати приде 100. 000 евра у хуманитарне сврхе.
Два моја добра пријатеља из Његошеве улице на Врачару у центру Београда спомињу ми, успут, још летос како је Светозар Маровић скоро сваког дана у неком од кафића у Његошевој и да опуштено (и без депресије) седи са пријатељима, разговара…мирно и без икаквог узбуђења као и сваки обичан (неосуђен и непрогањан) грађанин.
Медији истовремно објављују, као на траци, још од пролећа 2016. године да је Маровић због малверзација осуђен, да је признао кривицу и да је из Будве отпутовао првим авионом ка Београду, да иде на лечење у Швајцарску…
Потерница Интерпола и Маровићеве „заслуге“
Новински наслови гласе: „СветозарМаровићпризнаодајевођакриминалнеорганизације, (април 2016); Издата потерница за Светозаром Маровићем; Маровић на лечењу у Београду,одложио издржавање затворске казне; Маровићи се поново ругају правди; Медојевић: Маровић је платио да не иде у затвор; Маровић поново „лијечењем“ избегава одлазак у затвор у Спуж; Маровић опет променио болницу, сада је на психијатрији; Исмевањеправде:Маровић одбија да оде на робију; Маровић се и даље руга правди…
Истовремено медији пишу да је Маровић болестан, да је на лечењу на некој клиници, одељењу психијатрије, „да пати од благе депресије са елементима суицидности“…
Треба напоменути да је Црна Гора као држава ( за чије основање је 2006. иначе Маровић врло заслужан) расписала потерницу за шефом криминалне организације, јер је у бекству од издржавања казне, а Интерпол је потом у мају прошле, 2017. године, издао међународну (црвену) потерницу за њим.
И како у Црној Гори и врапци већ знају да Маровић борави у Београду почели су да се питају црногорски медији (подгоричке Вијести) „тражи ли, захтева ли уопште званична Подгорица изручење тајкуна Маровића, шефа криминалног клана?“
А с друге стране, српски медији почели су да сумњиче овдашњу власт и Владу Србије да је направила неки споразум, договор о томе да не изручује Маровића суседној Црној Гори са питањима: „Ко штити Маровића од закона, од изручења?
А онда је доста љутито Зоран Пажин, министар правде Црне Горе, обрусио ка Србији: „ПитајтеСрбију (надлежне органе) заштоМаровић још нијеизручен!?“
После правог мука у Србији огласила се прво премијерка Ана Брнабић у мају ове године шкртом изјавом „ да о изручењу Маровића Црној Гори одлучују правосудни органи Србије“. Било је то ипак прво званично признање из Србије да је Маровић у Србији!
Некако у исто време огласио и председник Србије А. Вучић изјавом „ Немогу даодговорим на новинарско питање озахтевуЦрнеГорезаизручење С. Маровића, јертоније мој посао. Не мислим да је то посао председника, а ни премијера.“
Слепило правде
Не улазећи у то чији је посао, иако је јасно чији је посао – и ко је и ским правио и прави договоре о неизручивању бившег функционера Светозара Маровића (и његовог сина Милоша, који је такође признао кривицу и правоснажно је осуђен) суседној Црној Гори можемо само да констатујемо да сем ове две изјаве највиших српских функционера – српски правосудни органи до данас не одлучују и ћуте као заливени! Ни речи о истрази, о процесу изручења Маровића правосудним органима Црне Горе.
Какво је то српско правосуђе које не „одлучује“, како каже Брнабић, не реагује толико дуго (две године) и зашто не реагује у овом случају кад му је то обавеза?
Као да се ради о некој врло заслужној личности која је учинила много за Србију и српске државне интересе, а не о политичару који је, уз М. Ђукановића, кључно допринео распаду заједничке државе Србије и Црне Горе.
Али, да и то није у питању, или како каже црногорски политичар Небојша Медојевић „да је тајкун Маровић неком платио да не иде у затвор“ остаје необјашњиво да о овом питању нису, бар на основу званичних саопштења, разговорали високи званичници Србије и Црне Горе приликом сусрета крајем 2017. А. Вучић и Иван Брајовић, председник Скупштине Црне Горе, или половином јануара 2018. министри спољних послова Србије И. Дачић и Црне Горе С. Дармановић, приликом посете Црној Гори… О томе званично нема ни речи у саопштењима.
Зато треба констатовати да се намеће утисак као да и Србији и Црној Гори одговара овакав (неизвестан?) положај у којем се налази С. Маровић. Какви год да су договори направљени јавност није ни о чему обавештена, а то је основна обавеза државе према својим грађанима.
Чак и да српска полиција не жели да ухапси Маровића и изручи га Црној Гори док траје његово наводно лечење, требало би да таква одлука буде подупрта аргументима и позната и саопштена јавности.
Напротив, ништа од тога.
Да ли је Маровић грађанин као и други, осуђеник као и други, вођа криминалне групе као и други? Какве су то и колике његове велике заслуге да га и за овако тешка кривична дела амнестирају одговорности!? Подсећамо он је малверзацијама оштетио буџет општине Будва за више десетина милиона евра!
Правни заступници Маровића достављају пролетос медијима непроверене информације „како српске власти знају где је Маровић, да им је он дао адресу где станује и где се лечи, да он нема намеру да бежи (ваљда из Србије, јер из Црне Горе је већ побегао! – примедба аутора) и да ће по окончању лечења (још два месеца) сам отићи у Црну Гору на издржавање казне“… Ова прича адвоката иначе делује као успаванка за бебе.
Протекло је две године да је Маровић избегао руци правде. И не може се веровати овим изјавама Маровићевих адвоката, јер су они обманули јавност својим изјавама из маја ове године., пошто је одавно истекао рок од два месеца, који су навели за окончање лечење Маровића.
Може се нагађати да је рок за крај лечења Маровића од „стручних“ лекара померен, али то није речено. Где су саопштења неког лекарског конзилијума? Поред тога, као да у Црној Гори нема исто тако стручних лекара, психолога, психијатара, неуропсихијатара…
Правници се питају: „О чему се овде заправо ради – да ли је у питању недостатак политичке воље да се С. Маровић испоручи Црној Гори?
„Да ли је прећутни политички договор у питању да овај случај на овај начин застари и да се тако стави ад акта“, пита Сергеј Секуловић, адвокат.
Шта год да је у питању треба ли на крају читаоцу сугерисати било какав закључак или мишљење о политичару који је, док је био председник државе Србије и Црне Горе против ње снажно агитовао у кампањи 2006. и гласао за њено гашење на референдуму!
Као и Стјепан Месић не много раније. Позната је Месићева изјава из хрватског парламента 1991. године: “Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема, и хвала вам лијепо.”Месић је познат по томе да су му изјаве биле краће и језгровитије, а логореични Маровић, доказао је и суд, био је човек праксе.
То је био разлог што се потом незаконито енормно обогатио преко ноћи увлачећи у своје нелегалне послове жену, сестру, ћерку, сестре од стрица (поменутог сина, брата Драгана)… скоро целу породицу што не чине ни италијанске мафијашке породице, јер тамо важи старо и свето правило „Коза ностре“ да се женски део фамилије никад не ангажује у „пословима“.
Ако и овог пута политика победи право и правду, а Маровић уместо у затвор и даље настави да испија „еспресо“ слободно и доконо по београдским кафићима, сасвим се легитимно намеће питање шта треба да буде узор понашања младим нараштајима? Или је то питање већ апсолвирано.
