Павел Тихомиров: Ситуација са украјинском аутокефалијом је гора него што мислимо

Заустављање спровођења оваквог сценарија могу бити само неке асиметричне мере против Фанара. Сасвим је очигледно да се таквим мерама не могу сматрати изражавање најдубље забринутости или надигравање у вези са документима о преносу Кијева 1686. године

Павел Вјачеславович Тихомиров

(Руска народна линија, 13. 9. 2018)

Представник Цариградске патријаршије, митрополит Галски (Француске – прим. прев.) Емануел (Адамакис) најавио је почетак стварања „локалне независне цркве“ у Украјини, преноси италијанска католичка агенција SIR.

Ово су апсолутно очекиване вести, јер је било јасно да се све у Украјини креће ка реализацији, условно говорећи, „естонског сценарија“ истовременог постојања  две црквене структуре. Једна црквена структура је наша братска (Украјинска Православна Црква – Московског Патријархата) УПЦ-МП, који има самоуправу итд., а други је украјински егзахат Константинопољске патријаршије, који мора да прихвати филаретовце, аутокефалисте из УАПЦ-а, разноразне расколнике мањег калибра, као и идеолошке аутокефалисте из УПЦ-МП као што је митрополит Драбинко и други слични њему.

Али где је у овој схеми Филарет[1]?

На ово питање исцрпан одговор је дао Дмитриј Скворцов:

Постоје две варијанте. Прва: пристао је да се повуче под условом да „са њега анатему скине Цариград.

Друга: он спекулише (кажу, ако не остајем патријарх, „Кијевска патријаршија“ не улази у ЕППУЦ[2]), а тада се Фанар са чистом савешћу „слаже“ са „међуфазом“ – „Украјинским Егзахаратом Екуменског патријархата“, јер „јединство православних никада није досегнуто“. Ова варијанта је такође погодна за свакога коме је главна ствар „чик да погледаш на Москву!“. Дакле, можда чак ни не треба физички уклонити Филарета као препреку – сви око њега замаскирани ионако ће пребећи у „канонски патријархат“.

На крају, како се то већ више пута понoвило, у Украјини ће се формирати структура која ће бити прихватљива оним Украјинцима који, с једне стране, „чик да погледаш на Москву!“, али, у исто време, желећи да имају све по правилима, „канонски“. Јасно је да држава тада може да обруши сву силу бича и слаткоћу (у разумном смислу) шаргарепе на оне који су остали верни УПЦ. И то би, на крају, довело до постепеног удаљавања Руске цркве са територије бивше украјинске ССР.

Међутим, политички технолози са Фанара делују одлучније него што би се очекивало.

На сабору одржаном 1-3. септембра у Истанбулу, патријарх Вартоломеј није само оптужио Московску патријаршију за неспособност да зацели раскол у Украјини, већ је подвргао сумњи каноничност потчињавања Украјинске православне цркве у Московској патријаршији.

Следеће је речено:

Већ од почетка XIV века, када је катедра у Кијеву без канонског одобрења Мајке Цркве премештена у Москву, повела се неуморна борба наше кијевске браће за независност од црквене контроле од стране московског центра…

Ова контрола, по његовим речима, некада је доводила до „апсорбовања и обнављања епархија, спровођења неканонских избора епископа, као и да појаве раскола, због чега и даље страда благочестиви  украјински народ…

Томос, којим је Москва проглашена за патријаршију, није се односио на области (земље) тадашње Кијевске митрополије које нису додељене јурисдикцији Москве. Штавише, пошто је свима познат начин на који је Москва проглашена патријаршијом од стране патријарха Јеремије II (Траноса), канонска зависност Кијева од Константинопољске Мајке Цркве остала је постојана и непрекинута.

Разумимо о чему се говори у речима Његове Свесветости патријарха Вартоломеја.

Патријарх Вартоломеј

Ситуација са аутокефалијом је гора него што мислимо. Много је гора.

Најважније тезе изнете на овом Сабору биле су потпуно неочекиване за Руску Цркву.

Прво, канонска територија УПЦ-МП, наводно никад није припадала Руској Цркви, Московска патријаршија погрешно тумачи документе о преносу Кијевске епархије 1686. године.

Позиција Фанара је следећа: Цариградска Патријаршија никада није предала територију Украјине Руској Цркви. Због околности руско-пољско-турског супротстављања у XVII веку, на територијама Малорусије, Цариград је наводно дао Москви право да рукополаже кијевске митрополите и да буде, у односу на њих, инстанца црквеног суда. Али ништа више. Фанар тврди да је оно што је тада прошло било само за град Кијев са градском епархијом . „Епархија која је већ била у Кијеву“  ἡ τοῦ Κιόβου ἐπαρχία  без било какве Малорусије, Подолије и Волиније.

Исходећи из ове противречности, антимосковске снаге тврде да, на данашњи дан у Украјини, наводно, нема ни једне канонске православне цркве.

И то није тако фантастично, као што изгледа на први поглед. Нешто слично је НЕ ЈЕДНОМ већ прошло.

Сви се сећамо да Фанар, на пример, није признао Америчку Цркву. Нису признали у Цариграду и Чехословачку аутокефалију из 1951. године. И сами Чеси су се на крају сложили да је канонска аутокефалија, наводно, поклон Цариграда из 1998. године.

Према тзв „инсајдерима“, „прва торпеда“ коју противници намеравају да пусте према фактичким остацима Руске Цркве у Украјини биће претња коју наводно спремају да наметну митрополиту Онуфрију због непомињања Цариградског патријарха. (Уосталом, УПЦ је самоуправна структура, а свакако не егзерхат РЦ-а?)

Коментаришући све ово, изражена су различита мишљења, а опште значење је, с друге стране, сведено на једно:

На територији бивше Украјинске ССР постоји озбиљна ескалација напетости, могућ је религиозни сукоб. Дмитриј Скворцов напомиње да ће на крају Црква у Украјини бити очишћена од „оних који су са нама, али нису били наши“.

Порошенко и патријарх Вартоломеј

Ростислав Ишћенко усмерава пажњу на политички контекст – главни добитник будућег (са 90 одсто вероватноће) сукоба ће бити Порошенко:

Порошенку је потребно погоршање у држави како би се – било поништили избори, било противници и конкуренти измењали места. Грађански рат за њега је идеална опција. Он очекује да ће овај сукоб бити контролисан. Бојим се да се греши и да ће то бити неконтролисано. Аутопсија ће показати ко је од нас у праву.

Заустављање спровођења оваквог сценарија, по свој вероватноћи могу бити само неке асиметричне мере које би се могле применити против Фанара. Сасвим је очигледно да се таквим мерама не могу сматрати изражавање најдубље забринутости или надигравање у расправи у вези са документима о преносу Кијева 1686. године.

Павел Тихомиров, помоћник главног и одговорног уредника „Руске народне линије“

Са руског посрбио: Дарослав Гужвић

[1] Прим. ДГ: Бивши митрополит Филарет (Денисенко) по расколу с почетка 90-тих рашчињен. Нејасно је зашто га аутор не зове како је обичај за расколнике само по презимену без навођења бившег монашког имена које је расколом изгубио (прим.прев.)

[2] Прим. ДГ: ЕППУЦ скраћеница за Единая Поместная Православная Украинская Церковь (Једина Помесна Православна Украјинска Црква).

Извор: Стање ствари