ГРЕШКЕ У УЏБЕНИЦИМА: Српски саобраћајац у хрватској униформи

ПИШЕ: Сандра Гуцијан

Армија ученика у Србији одраста научена да је у Јасеновцу страдало 70.000 Срба, да август има 29 дана или да је глупача синоним за женску особу. Књиге из којих уче наша деца однедавно пролазе ригорозну процедуру издавања, па опет, грешке се догађају и оно што још више забрињава – отклањају тек када спорна страница или цртеж доспеју у јавност, најчешће путем друштвених мрежа. Осим родитеља, исправке уџбеника тражила је у неколико наврата и Српска православна црква, али и невладине организације.

Најновији пример – два уџбеника историје истог издавача, у којима у првом случају мали матуранти уче да је у Јасеновцу страдало од 50.000 до 100.000 људи, од којих 30.000 Јевреја, а у другом од 500.000 до 700.000 – поново је покренуо лавину питања на које надлежни морају да одговоре:

Зашто није могуће да сви ђаци уче из истог уџбеника историје?

Или, зашто не би постојала државна комисија која ће да одређује да се посебно осетљиве теме, попут нацистичких и усташких злочина, распада СФРЈ, досељавања на Балкан, у свим школским књигама свих издавача обрађују на исти начин, истим реченицама и подацима?

Зашто српске уџбенике штампају Словенци и Хрвати, а монопол на тржишту вредном око 100 милиона евра држи фирма из Немачке?

Ако не поштујемо наше корене и нашу историју, како онда да очекујемо да их поштују други? Родитељи основаца и средњошколаца који се овим поводом јављају нашем листу имају различите идеје: од увођења дигиталних уџбеника као средства за спречавање монопола па до тога да Србија мора да има (поново) једног државног издавача школских књига, на начин како је то, рецимо, регулисано у црногорским школама. Наравно да би да живимо у богатом друштву најбоље решење била бесплатна подела уџбеника за све ђаке, како то раде у Швајцарској.

Парадоксално, када је реч о грешкама или различитим подацима из националне историје, кривица није до приватних издавача, већ државног Завода за издавање уџбеника, који је пола века држао монопол у школама, а што је на крају довело до превазиђених и старомодних уџбеника.

Зато су власти постепено почеле да отварају ово тржиште 2003. да би неколико година потом достигли пуни степен либерализације, али у облику уџбеничког хаоса, мита и корупције и беспоштедне борбе готово 80 издавача, наравно преко џепа родитеља ђака.Уместо Завода, на сцену је изронио нови доминантни играч који је преузео највећи део тржишта: немачко-словеначко-хрватски „Клет”, с фирмама ћеркама „Нови логос” и „Фреска”.

Да појаснимо: „Клет” у Србији је део старе немачке компаније која послује у великом броју земаља и има утицаја све до Брисела. Оснивач издавачке куће „Нови логос” ДОО јесте фирма „Профил интернационал” из Хрватске, а „Клет Словенија” је купио „Профил интернационал” у Хрватској.

Иако је приче о монополу и за наш лист више пута демантовала директорка српског „Клета” Гордана Кнежевић Орлић, отворени подаци Министарства просвете, до којих је „Политика” дошла, показују другачију слику: примера ради, српски језик за осми разред из њихових књига учило је више од 82 одсто матураната у Србији у протекле три године. Слично је и с историјом и географијом (више од половине књига у употреби у школама).

У уџбеницима ових издавача, као и „Бигз школства”, Јасеновац се помиње у само једној реченици, без јасне одреднице о броју жртава или је потпуно изостављен. А из њихових књига, како табела казује, учи више од 80 одсто сваке генерације малих матуранта.

„Бигз” је, према писању медија, 2007. године купила хрватска „Школска књига” чији је власник Анте Жужул, један од првих финансијера ХДЗ-а, што из ове издавачке куће није демантовано. Илустративан је и пример да је у једном од њихових уџбеника приказан српски саобраћајац у хрватској униформи, што је била потврда тврдњи Завода да поједини издавачи механички преузимају странице школских књига из Хрватске, Словеније и Немачке.

Колико је јак издавачки лоби сведочи и чињеница да је претходни министар Срђан Вербић био принуђен да повуче из скупштинске процедуре предлог Закона о уџбеницима након притисака приватних издавача чак и у Европском парламенту.

Када се све ово прочита, овако, на једном месту, логично је питање зашто онда наставници и школе бирају уџбенике који су спорни по било ком основу? Одговор лежи у бесплатним торбама, шољама за кафу, бесплатним семинарима, чак и бесплатним путовањима и лаптопима, које наставници добијају уколико се определе за одређеног издавача. Званично објашњење јесте да су одабране школске књиге писане језиком примеренијим деци и да је из њих лакше учити.

Недавним законским изменама је промењена процедура објављивања уџбеника, давање поклона је кажњиво, последњу реч у одобравању сваке школске књиге има лично министар просвете, а не Национални просветни савет, како је било раније, па ипак се грешке и даље догађају, а лобирање никада није престало.

У школама је на крају све препуштено оним савесним наставницима, ентузијастима, који ће уочене грешке да исправе на часу и потруде се да наши ђаци ипак науче лекције које одговарају истини. Нажалост, они су у мањини. А једном одштампана грешка (глупост) понавља се још 70.000 пута. Мислите о томе.

Извор:
ЦАРСА