Свађа око ријалити програма

Почело је наивно: министар културе је на једној трибини позвао на „смањење количине простаклука, вербалне и телесне порнографије и других скаредних облика понашања“, и рекао да су „ријалити програми срамота за медијску сцену“ и да „духовно и ментално уништавају један народ“. Поменуо је да би било добро да се емитују преко плаћених канала, уместо преко канала са националном фреквенцијом.

Мислим да је то била обична трибинска прича, једно изношење личног става, на шта ваљда сваки човек има права, а министар културе има и обавезу да о ријалитијима тако збори. Просто – у опису му радног места. Није он покренуо неку озбиљну иницијативну, а још мање законски предлог. Не, само је рекао шта мисли.

Али, на њега је кренуло дрвље и камење. Власник Пинка Митровић испљувао га је на нивоу Задруге, Зекићка из РЕМ-а подучила, као малолетника, да у Србији нема цензуре и забрана и да их неће бити (јел’ питала газду?), а потпредседник СНС-а Небојша Стефановић да министри не треба да уређују приватне медије и да о Стефановићу пуно говори то што га први брани Ђилас. И Брнабићка је за све окривила Ђиласа. Одбрана Пинка и Митровића од стране људи из самог врха државне власти свакако не чуди, јер се ради о веома важном пропагандисти владајуће коалиције и Вучића лично.

О нападачима најбоље говори то што Вукосављевићу подмећу залагање за забрану ријалитија, иако је он само поменуо идеју посебне претплате, што свакако није забрана. И за порно филмове се мора посебно платити на кабловским мрежама, а ријалити програм Пинка је на истом нивоу. Овакво подметање није само ружно, већ говори да су министру дани одбројани, да је ловина за одстрел. Додуше, хировити газда може да одлучи другачије када нађе слободан тренутак током борбе за Косово. А за Вукосављевића важи стара поука: ко с ђаволом тикве сади…

Као велики либерали, нападачи тврде да народ треба да има слободу да гледа шта хоће и да може даљинцем да напусти Задругу, ако то хоће. А зашто онда њихов закон о рекламирању, на пример, прописује колико највише минута реклама сме да буде током једног сата програма, или када се смеју пуштати рекламе за алкохолних пића? Или, зашто постоје прописи о програмима током предизборне кампање? Хоћу рећу да и сада постоји прилично широка регулатива шта се и како сме приказивати, па је сасвим легитимно предлагати још нешто, на пример укључење ријалитија у регулацију.

Навешћу и пар конкретних ставова Правилника о заштити људских права у области пружања медијских услуга самог РЕМ-а који би се моги применити на ријалити програме:

• “Пружалац медијске услуге не сме објављивати програмске садржаје у којима се приказују насиље, наркоманија, понижавајуће поступање, мучење или друго нечовечно поступање према људском бићу на начин којим се такво поступање подстиче, велича, оправдава, умањује му се значај или се приказује на други начин којим се повређује људско достојанство”,
• “Пружалац медијске услуге мора поштовати достојанство личности учесника у програму, а нарочито није дозвољено омаловажавати га, поступати према њему на дискриминаторски, нечовечан или понижавајући начин или му неоправдано ускратити учешће у програму”.

И лош правник би лако могао доказати да се ова два става могу применити на ријалити програме. Иначе, овај правилник је препун забрана приказивања, па би се без проблема могла додати још једна.

Посебан проблем су деца. Ако су одрасли већ изгубљен случај од кога треба дићи руке, деца би морала бити заштићена од агресије, експлицитних и нецензурисаних сцена секса, интрига, свађа, примитивизма и неморала, што су и ударне тачке ријалити програма. Деци се овим путем сугерише сасвим вулгаран и неморалан поглед на свет, један систем вредности у коме не постоји ниједна вредност, а она често не могу да искористе даљинац јер је у родитељским рукама. И друштво у таквим околностима има права на акцију, односно на регулацију ријалити програма ради заштите менталног и емотивног здравља деце.

Министар је у праву, требало би нешто предузети.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ