Све ће то прекрити прашина заборава

категорија Православље / дана 24/09/2018 у 15:26 часова /

Све ће то прекрити прашина заборава!

Оно што није записано у књигама, оно што се преноси усменим предањима, с временом избледи и негде се загубе сећања. Много је Србских светиња о којима нико не пише и којима је време прекрило траг. Премало је данас Срба који имају знање о нашим Светињама које су остале на просторима данашње Румуније.

Румуни су „педантни“ и обрисали су све трагове Србског постојања на тим просторима. Многи кажу „Румуни једини нису вршили геноцид над Србима“. Вршили су и те како злочине над Србима, и у другом рату су то радили, само нам је то замагљено оним страшнијим геноцидом који су вршили хрвати над Србским народом у НДХ.

Постоји и она друга врста геноцида који се зове „Културни геноцид“, када се обришу сви трагови постојања и присуства једног народа на одређеним просторима. У Темишвару је нпр. Пре 15. Година живело више од 35 000 Срба, а данас их нема више од 3000. Где је нестао тај Србски народ? „Асимилирали су га“!
Све Православне Храмове на просторима данашње Румуније градиле су Србске породице Бранковић-Басара.Један од најлепших манастира је Манастир Хорезу или Манастир Хурези, основао га је Константин Бранковић 1690. Године.Војвода Влашке, а касније проглашен Свецем.Румуни његово име пишу; Constantin Brâncoveanu, а ни у једном спису, ни у једном документу нису се удостојили да напишу његово Србско порекло.
Овако то раде Румуни:

The Horezu Monastery or Hurezi Monastery was founded in 1690 by Prince Constantin Brâncoveanu in the town of Horezu, Wallachia, Romania. It is considered to be a masterpiece of „Brâncovenesc style“, known for its architectural purity and balance, the richness of its sculpted detail, its treatment of religious compositions, its votive portraits, and its painted decorative works.
The Brâncovenesc style, which can be found at several other churches and monasteries in Wallachia, is the only true and original Romanian style and is called „Brancoveanu art“ by the name of the ruler who, in a period of constant battles between the world powers of that time, put cultural development of the country above everything and made it the goal of his life.

Манастир Хорезу или Манастир Хурези основао је 1690. године принц Kонстантин Бранковиану у граду Хорезу, Влашка, у Румунији. Сматра се да је ремек-дело „Бранковианског стила“, познат по својој архитектонској чистости и равнотежи, богатству његових детаља, њеном третирању верских композиција, његовим славним портретима и његовим украшеним декоративним делима.
Стил Бранковиан, који се може наћи у неколико других цркава и манастира у Влашкој, једини је истински и оригиналан румунски стил и назван је „умјетност Бранковиана“ по имену владара који је у вријеме трајних битака између светских сила,културни развој земље поставио изнад свега и постао је циљ његовог живота.Дакле Бранковићев стил је једини истински и оригинални “румунски“ стил.
На жалост нису Бранковићи једини које је прекрила прашина заборава.

Манастир Хурези

Да ли се Константин презивао Бранковиан или Бранковић, тешко је са сигурношћу тврдити. Не постоји, или бар није познат неки писани траг који то недвосмислено може потврдити, али ево података који су званично прихваћени, па закључите сами.

Константин Бранковиан је рођен у области која се звала по њиховој породици област Бранковиан (Brancoveanu = Бранковина).

Потомак је породице бољара Craiovești (касније Бранковиан) и породице Басараб. Одрастао је у породици Кантакузин, односно код његовог ујака Константина Кантакузина који је имао титулу Столника (1.) на двору Сербана Кантакузина који је владао у периоду од 1678. – 1688. године, Șerban Vodă Inn. Увучун је у конфликт између Константина и Сербана Кантакузина где је стао на страну ујака Константина. За нас је занимљива једна од титула коју је носио Сербан, а она је била Хосподар или Господар. Одмах нам је јасно о каквој титули је реч, као и њено значење, али Румунима није јер та реч не постоји у њиховом речнику. Постоји реч Бозе, која би се могла превести као Боже и новокомпонована реч Doamne. Након мистериозне смрти Сербана Кантакузина, Константин Бранковиан заузима престо. С почетка је уживао велику подршку свог ујака, али касније настају сукоби и Константин Бранковиан протерује свог ујака који од тада тражи подршку Отоманског царства да доведе свог сина Стефана на престо.

Константин Бранковиан је владао са својом супругом Марицом (2.) од 1688. до 1714. године са којом је изродио једанаесторо деце (3.). Иако је био у вазалном положају није показивао претерану наклоност господару и чврсто се држао хришћанске вере, попут његовог предходника Сербана (4.)

Сплеткама и интригама је ухапшен заједно са супругом Марицом, четири своја сина двема ћеркама и својим зетом. Околности и чињенице Константинове смрти забележене су у историји, а његово сантификацију признају све Источне православне цркве. Дана 15. августа 1714. године, баш на празник Успења и Константинов 60. рођендан, су изведени пред отоманског султана Ахмеда III у Цариград. Овом чину су присуствовали и дипломатски представници Аустрије, Русије, Француске и Енглеске. Султан је пред свима демонстрирао своју моћ. Одузео је титуле и сво богатство породице, а потом им дозволио да бирају да ли желе да се одрекну православне вере у замену за живот. Константин је одговорио:

„Ево… сва моја срећа и све што сам имао изгубио сам! Не губимо душу. Будите храбри људи, драги моји! Игноришите смрт. Погледајте колико је Христ, наш Спаситељ, издржао за нас и са којом срамном смрћу је умро. Чврсто верујмо у ово и не одступајмо. Не остављајмо своју веру за овај живот и овај свет.“

Након ових речи, прво су зету и деци, а потом и њему одрубили главу. Историјски документи су забележили да је најмање дете, Матеј (12 година) био толико уплашен након што је видео крвопролиће и одсечене главе његово троје браће да је почео да плаче и тражи од оца да му пусти да се одрекне Хришћанства и прими ислам. У том тренутку, Константин Бранковиан је рекао:

„Од наших нико није изгубио веру. Боље је сине умрети хиљаду пута него оставити своју древну веру само да би живео још неколико година на земљи.“

Матеја је послушао оца и сам султану понудио главу. Након што се и Константин Бранковиан срушио, главе су им набијене на копља и приказане су у процесији. Њихова тела су остављена пред капијом, а касније бачена у воде Босфора.

Марица и њене две ћерке заједно са унуком Константином су остале у заточеништву. Уз помоћ цариградског патријарха су скупиле 50.000 златних дуката за свој откуп. Султан их је ослободио, али их је протерао у Кутај на источној обали Црног Мора и тек након две године им је дозвољен повратак. Тражила је помоћ на све стране, молила је рибаре и на крају успела да нађе посмртне остатке свог супружника и синова. Након четири године, 1720. је коначно и сахранила своје вољене у Валахији.

Зато што су имали избор, а страдали су искључиво због вере све
Православне цркве су их канонизовале као мученике

Објашњења1. Столник или ставилац је титула чије је порекло од речи стол и коју су имали многи наши владари. Примера ради, кнез Лазар је почео каријеру као столник Цара Душана. У принципу су столник и пехарник, који је виша титула, људи од поверења и нека врста данашњих саветника.

2. Марица Бранковиан потиче из племићке породице грчког порекла. Активно је учествовала у власти са својим супругом Константином, посебно по питању културе и писмености. Имала је огромну библиотеку (помињу се књиге на свим језицима тог времена, сем наравно србског, што је веома чудно ако се зна да је била велики верник посвећен православном – светосавском учењу и велики добротвор манастира Св.Саве.
wikipedia, P.D. Popescu

Какву снагу је поседовала ова жена можемо само да замислимо. Мајка која сахрани своје дете, заувек је сахранила и део себе. Марица је сахранила истовремено четири сина и супружника који су брутално убијени. Повратком у Валахију није напустила политички живот. Захваљујући својим познанствима и даље је имала велики утицај. Направила је проглас у коме позива све луталице и прогнанике да се врате у своју земљу и да раде за добробит земље. Захваљујући пре свега аустријском владару Чарлсу VI повратила је већи део поседа које су имали. Обновила је породицу и свим ћеркама је оставила имање, као и једином преосталом мушком потомку лозе Бранковиан, унуку Константину.

На првој слици видимо акварел Константин и Марица Бранковиан аутора Елене Мурариу, а на другој детаљ иконе (портрет Марице).

3. Stanca (1676), Maria (1678), Ilinca (1682), Constantin (1683), Ștefan (1685), Safta (1686), Radu (1690), Ancuța (1691), Bălaşa (1693), Smaranda (1696), Matei (1698)

Станка (1676), Марија (1678), Илинка (1682), Константин (1683), Стефан (1685), Савка (1686), Раде (1690), Анкица (1691), Балаш (1693), Смаранда (1696), Матеј (1698)

Занимљиво је да већина набројаних имена деце не постоји данас у Румунском језику, а кад се покуша проверити подударност видимо нпр. за име Ilinca да постоји највећа подударност са румунским именом Linca. Очигледно никоме није пало на памет да покуша слово Ц да замени са К и добије србско име Илинка. Али и чему све то кад нико није завео србско име Илинка. Тако да добијамо сва могућа имена само не Илинка са подударности од 100% Поново је на првом месту румунско Linca. Исто или слично је и по питању Станка–Stanca, Савка–Safta …

На слици видимо икону из 1709. Породица Бранковиан – манастир Хурези

4. Șerban Cantacuzino / Сербан Кантакузин је био вазал у отоманском царству, приморан да учествује у кампањи освајања Беча, која се завршила поразом. Током опсаде Беча је саботирао своје, турске „савезнике“ упозоравајући Аустријанце о опсади. Такође их је информисао о турским плановима, покретима и тактикама (о скривеном тунелу испод градских зидина), заустављајући поправке моста преко Дунава. Својим људима наређује да стављају сено и сламу у турске топове како би штета на зидовима Беча била сведена на минимум. Такође је поставио крст са двоструким значењем у којем је понудио моралну подршку опкољеним Аустријанцима, истовремено, избегавајући османску сумњу. Као резултат тога добио је похвале од генерала Валенштајна и самог Хабсбурга, а такође је добио титулу „Дефендер (бранилац – гроф) Светог Римског царства“. Верује се да је захваљујући његовим доприносима и пољској интервенцији, Беч спасен. Постоје информације и да је планирао велики напад на Турке, а да му је, уколико би успео у свом подухвату, заузврат био обећан престо у Цариграду. Међутим, то се никада није десило.