Вељко Ђурић? Не, епископ Ћулибрк!

Полемике које се воде око ставова г. Вељка Ђурића одавно превазилазе оквире појединачних личности које су у полемику укључене. Ми му не оспоравамо стручност, ни научност, ни резултате, него се ради о нечему другом.

Кратко и јасно: поставља се питање броја жртава у концентрационом логору Јасеновац, које хрватска страна одавно покушава да минимизује тврдећи да су Срби митомани, и да се треба служити само пописивањем конкретних имена. Колико конкретних имена – толико жртава. Ако се томе дода теза да у Јасеновцу нису убијани само Срби, него и хрватски антифашисти, па онда теза да је Јасеновац био и комунистички логор, онда ће све бити крајње понижено и погажено, и испашће да Срби нису ни страдали у Јасеновцу.

Вељко Ђурић је, авај, на страни једног опасног смутљивца, епископа Јован Ћулибрка, чија је ревизионистичка улога на нашем простору више него опасна. Он се истакао у разговорима о канонизацији Алојзија Степинца баш као штеточински ревизиониста. О томе је Борис Алексић писао 2015. године:

„Сад се вратимо епископу Ћулибрку који отворено тврди да Степинац није одговоран за геноцид над Србима и који као што ћемо видети помаже Хрватима да смање број побијених Срба у Јасеновцу. Ваља подсетити да је Ћулибрк, још 2003. године отишао у Израел на постдипломске студије јеврејске културе „које су у суштини имале тежиште на Јасеновцу и питању страдања у Другом светском рату.“ Да ли у Израелу знају боље од нас шта се дешавало у Јасеновцу? Ево шта су га научили тамо. Ћулибрк похваљује отпор који је Степинац пружио, пазите сад – комунистима као пресудан за његову канонизацију. „Мислим да ћемо сви ми морати добрано одвагнути сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу представљати полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и опћенито пред комунистима је он показао храброст и несумњиво је да је тај елемент исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“

Ћулибрка затим нека неописива сила тера да у исти кош стави патријарха Павла и Степинца. „Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и патријарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан погинуо је у партизанима у Сирачу 1942., а Степинчевог брата Мију одвели су и убили сљедеће, 1943. године. “Иако постоје документи који недвосмислено доказују да је Степинац подржавао НДХ, тражио да се њено трајање продужи и након Другог светског рата, те да је одговоран за убиства, покатоличавање и истребљење Срба, Ћулибрк га ставља у раван са патријархом Павлом. Одмах након тога, овај бивши рок критичар напада аутора књиге Надбискуп геноцида: „Код нас се питање улоге католичког свећенства у Другом свјетском рату свело на српско-хрватске односе, без увида и разумијевања његова опћег оквира: нпр. сви знају за књигу Марка Ривеллија о Степинцу, али је ријетко тко читао такођер код нас објављену Ривелијеву књигу о Ватикану у Другом свјетском рату – и притом треба рећи да Ривелли сигурно није врхунски стручњак…“ Шта то смета Ћулибрку код Ривелија? Можда следеће: „У Оточцу 2. маја 1941. године 331 Србин присиљен је да ископа  огроман јарак да би потом били убијени секирама. Међу жртвама се налазио и православни поп Бранко Добросављевић. Међу убицама је био и фратар Јован Поповић. Фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић “фра Сатана”  био је заповедник једне бригаде Павелићевог тјелесног здруга која је октобра 1941. у подручју између Бања Луке и Мотике масакрирала 4800 Срба. Фратар је убио ножем дечака Ђуру Гламочанина при чему је урлао: ”Ја претварам Ђавола у име Бога, слиједите мој пример!”.“ (овде:)

Борис Алексић је написао и ово:

“У интервју проамеричком „Времену“ које га је прогласило „личношћу године“ Ћулибрк је још пре две године такође бранио Степинца. Он је чак и оспорио цифру од 700 хиљада побијених Срба у Јасеновцу. О Степинцу каже: „Степинац је писао Андрији Артуковићу 1941. године, у тренутку када је Јадовно већ оперисало, молећи га ‘да се ове мјере против Јевреја и Срба спроводе са поштовањем људског достојанства’. И то у тренутку када су већ хиљаде људи на најзвјерскији начин биле уморене и када се тачно знало шта значе те ‘мјере’. Иво Голдштајн је тврдио, а ја се слажем с њим, да та реченица савршено описује парадокс у коме је живио Степинац.“ Иво Голдштајн на којег се позива Ћулибрк тврди да је у Јасеновцу убијено од 80 до 100 хиљада Срба. Он је председник јеврејске верске заједнице „Beth Israel“ са седиштем у Загребу. Активан је у политичком и културном животу Хрватске а као интелектуалац био је близак Стјепану Месићу чији се стриц борио против Руса под Стаљинградом. О броју убијених Срба у највећем стратишту НДХ Ћулибрк, који се налази на челу саборског Одбора за Јасеновац каже: „Не заборавите да се распон у процјенама броја жртава Јасеновца креће од милион и сто хиљада, што је дао Радомир Булатовић, до двије и по хиљаде, што је дала комисија Хрватског сабора. То је неморално. Оно што имамо сигурно за Јасеновац јесте број имена убијених до кога је дошао Музеј жртава геноцида и којих сада има око деведесет хиљада. Наравно, број жртава Јасеновца је много већи, али ово је оно што имамо као сигурно.“ Тако хрватски сабор се узима као извор! Како је то могуће када подршка геноциду над Србима управо долази са тог места? Поред тога смањивање броја жртва није неморално већ подршка злочину. Да би се сложио са Голдштајном, Ћулибрк заборавља да помене велики број докумената (немачких, јеврејских и српских) који говоре о томе да је број побијених Срба у Јасеновцу много већи. Још већи ужас изазива чињеница да Ћулибрк ћути о чињеници да је НДХ једина држава на свету која је имала конц-логоре за децу. Такође не наглашава свирепост убица која у свету није забележена и над којом су се чак и Немци згражавали. Да ли због тога што то не иде у прилог његовим учитељима? Он не проговара ни о уништавању доказа о побијеним Србима у НДХ. То је рађено одмах након Другог светског рата, а тај прљав посао је обављао и Иван Стево Крајачић (агент ЦИА). Исто тако, 2003. године је уништена највећа изложба о геноциду над Србима, у парохијском дому у Врању, а њен аутор Бојана Исаковић је једва преживела напад у Београду. Дуга рука злочинаца гледа да елиминише сваког ко прикупља доказе о геноциду над Србима. Све у свему, Голдштајнова и Ћулибркова бројка од 90 хиљада побијених Срба у Јасеновцу је најближа Туђмановој цифри од 30 хиљада убијених. Да подсетимо само да је Туђман уз помоћ САД, Ватикана и НАТО пакта извршио Павелићев тестамент. Али умало да заборавимо, за Ћулибрка све ово нису значајни историчари. Зато га позивамо да прочита књиге Милорада Екмечића „Срби на историјском раскршћу“ и „Дуго кретање између клања и орања“ као и дело Драгољуба Живојиновића „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941. -1958.“. Ако му не сметају српски извори, јер најчешће помиње стране. Има их наравно још, али за почетак ће му ове три бити сасвим довољне да се суочи са необоривим доказима према којима је Степинац био злочинац одговоран за масовна убијања и покатоличавања Срба.“

Алексићев текст показује и доказује ко је Ћулибрк.

Линија је јасна. Међу Јеврејима у свету има оних који би умањили број јасеновачких жртава да би холокауст остао један и јединствен. Они су на линији Ватикана и Хрвата. Они као свог оданог савезника имају Ћулибрка. Наравно, велики број истакнутих Јевреја, попут Џереда Израела, зна праву истину. Зато је он у недавном интервјуу „Новостима“ истакао како се зна истина:

„На суђењу Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1961, Александар Арнон, сведок оптужбе, открио је да је у Јасеновцу убијено око 600.000 људи, док је у другим логорским комплексима НДХ (Јадовно, пре свега) побијено још неколико стотина хиљада Срба. Број настрадалих ваших сународника од 1941. до 1945. далеко је већи од милион, и то је историјски податак за све којима је до истине. Он је био секретар Јеврејске заједнице у Загребу 1941, а након нацистичке инвазије и оснивања НДХ, уместо да бежи, он остаје и пријављује се директиви за јавни ред и безбедност у којој су радиле усташе. Арон је имао јединствену позицију, тајно се састајао са антиусташким подземљем, редновно обављао инспекције усташких логора смрти, покушавао је да добави храну и умањи патње заточених, разговарао са њима, свештенством, усташким и Гестаповим званичницима и бележио све што је сазнао.“

Џеред Израел је показао и због чега се смањује број жртава: “Прегледајући архиву „Њујорк тајмса“ видео сам да се у чланцима из 1945, 1961, 1972. (све до 1991), о Јасеновцу говори као о стратишту у Хрватској где је убијено од 700.000 до 800.000 углавном Срба. У енциклопедији Јад Вашема из 1990. наводи се број од 600.000. А затим, како се разбуктавао рат на Балкану, број убијених Срба се свео на неколико десетина хиљада. Ватикан и Немачка су, у ствари, наставили посао из 1941. Следећи историјска документа, потпуно је јасно да је Ватикан најзаслужнији за стварање НДХ и да се за такву монструм државу залагао и пре 1941.“ (овде:)

Ствар је проста: о Јасеновцу се све знало, а онда је кренуо ревизионистички процес у коме учествује Ћулибрк, агент оних јеврејских група које у ревизионизму учествују (не свих Јевреја, као што видимо – часни и одговорни Јевреји су на страни јасеновачких мученика). Посредно, овакве тезе одговарају и Ватикану и Хрватима. Очито је да Ћулибрк отвара извесна врата на западу и међу својим налогодавцима, а пошто држава Србија не даје паре за сећање на жртве, онда се лако наћи на страни Ћулибрка и дружине одакле паре стижу.

Јевреји су много страдали у Дугом светском рату, и њихови историчари тврде да их је побијено шест милиона. Јевреји имају имена многих побијених сународника, али немају шест милиона имена. Сме ли ко да им тражи сва имена? Сме ли ко да умањује број њихових жртава? Ко проба, иде на робију. А Срби, да би доказали колико их је побијено, треба сваку жртву да наведу по имену и презимену. Занимљива Ћулибрк стратегија.

Дакле, овде није реч о Вељку Ђурићу, и није нам, понављамо,  циљ да му оспоравамо стручност и научност. Него је он у опасности да се на њега примени изрека: “С ким си, онакав си“, што му Уредништво нашег сајта не жели, јер сматра да не би требао бити у друштву издајника српског народа и Српске Цркве.

Ипак, свако има право да бира свој пут. Ми остајемо на путу Светог Владике Николаја, који је написао службу за седамсто хиљада побијених Срба у доба ватиканске НДХ. (овде:)

Извор:
БОРБА ЗА ВЕРУ