Луганска Република слави 265 година Славјаносербије од чијег средишта је настао град Луганск

категорија Историја / дана 19/09/2018 у 21:29 часова /

БИЛА ЈЕ ПОСЕБНА ТЕРИТОРИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА НА ЈУГУ РУСКЕ ИМПЕРИЈЕ

Поштанска марка посвећена 265-ој годишњици

* У Славјаносербску, који је предграђе Луганска, али и симболична незванична престоница словенског православног братства, отворен је по 15. пут традиционални отворени Фестивал словенских култура под геслом «Нема веза светијих од братских». Почасни гости фестивала су београдски филмски сценариста и продуцент Јован Марковић и председница београдског Удружења «Славјаносербија» Олга Милуновић

* Први досељеници на челу са пуковником Јованом Хорватом стигли су у Кијев у октобру 1751. године. У децембру 1751. добили су руско држављанство. Ови први досељеници су послати 1752. на десну обалу Дњепра, где су основали Нову Сербију (на подручју данашње Кировградске области Украјине)

* Крајем 1752. године у Русију је пристигла још једна група добровољаца из Аустроугарске. Ту групу су предводили Срби – потпуковници Јован Шевић (са 168 људи) и Рајко Прерадовић (са 24 мушкарца и 4 жене). Указом царице Јелисавете обојица су примљени у руску службу и прпизведени у чин генерал мајора

* Укупно су пукови Шевића и Прерадовића основали 18 чета. Из разлога малобројности и некомплетности два пука су 1764. обједињена у један Бахмутски хусарски пук и тада је уведена јединствена нумерација чета

* Центар Славјаносербског округа дуго је било село Славјаносербск (раније – Доњецк, још раније – шанац Подгорни). Од 1882. центар округа је постао новоформирани (спајањем засеока Лугански завод са селом Камени Брод) град Луганск

______________________________________________________________________________

«ДОНЕЛИ смо овде хуманитарну и духовну помоћ и подршку. Уз вас је цела нормална Русија и цела Србија!» – изјавили су прослављени синеасти Николај Бурљајев из Москве и Јован Марковић из Београда на конференцији за штампу у Луганску, одржаној поводом кинофорума «Ехо Златног витеза» одржаног ових дана у Луганску.

У Славјаносербску, који је предграђе Луганска, али и симболична незванична престоница словенског православног братства, отворен је по 15. пут традиционални отворени фестивал словенских култура под геслом «Нема веза светијих од братских».

Ова традиција је започета 2003. године поводом обележавања 250 година Славјаносербије.

Почасни гости фестивала су београдски филмски сценариста и продуцент Јован Марковић и председница београдског Удружења «Славјаносербија» Олга Милуновић.

Обе културне манифестације су ове године у знаку обележавња 265 година Славјаносербије, чему се у Луганску придаје посебан значај.

За илустрацију, у наставку доносимо текст који је овим поводом специјално написао Андреј Чернов, секретар Савеза писаца ЛНР.

         Славјаносербија: земља

              војничког братства

Пише: Андреј ЧЕРНОВ

У Луганској Народној Републици се 2018 године обележава 265-годишњица стварања на југу Руске империје посебне територијалне јединице – Славјаносербије. У част тог догађаја, Пошта ЛНР је објавила пригодну поштанску марку. 

Осамнаести век у Русији није био толико галантан, колико је био буран. Колико се само ратова, устанака, побуна, дворских преврата десило у том столећу у руској историји!

За време Петра Великог Русија је ушла у Северни рат и победом над надменом Шведском постала је једна од великих сила. Али, Русија није имала кад да ужива на ловорикама: морало се тући и за садашњост и за будућност, пробијајући обруч непријатеља.

Пошто је изашла на трговачки Балтик, Русија се устрамила ка богатој обали Црног Мора, које је нудило кључ за Источни Медитеран. Простране јужне «украјине» руске државе биле су слабо насељене, пре свега због честих упада кримских Татара и Ногајаца.

Много деценија је Русија водила борбу са Кримским канством и Ногајском хордом. Ту су јој непроцењиву помоћ пружали козаци – Запорошки и Донски. Али, за одбрану јужних граница није било довољно снага.

Управо из тог разлога је влада Русије царице Јелисавете Петровне донела одлуку да употреби странце за колонизацију пограничних територија. При том, од колониста се очекивало не само да освоје пусте територије, него и да их бране од налета степских племена.

Средином XVIII века у земљама под влашћу Аустругарске, почиње врбовање у руску армију добровољаца међу житељима Балкана православне вере.

Први досељеници на челу са пуковником Јованом Хорватом стигли су у Кијев у октобру 1751. године. У децембру 1751. добили су руско држављанство. Ови први досељеници су послати 1752. на десну обалу Дњепра, где су основали Нову Сербију (на подручју данашње Кировградске области Украјине).

Крајем 1752. године у Русију је пристигла још једна група добровољаца из Аустроугарске. Ту групу су предводили Срби – потпуковници Јован Шевић (са 168 људи) и Рајко Прерадовић (са 24 мушкарца и 4 жене). Указом царице Јелисавете обојица су примљени у руску службу и прпизведени у чин генерал мајора.

Споменик словенском братству у Славјаносербску

У пролеће 1753. Јелисавета Петровна је потписала низ указа, којим су одређена места за насељавање људи Шевића и Прерадовића.

У сенатском указу (из маја 1753.) каже се: «Шевића и Прерадовића са долазећи са њима народом насељавати од краја линије и насеља ландмилиције са доњецке стране, то јест од Бахмута до Лугањи… насељавање да почну један од Бахмута, а други од Лугањи, према плану који су саставили са инжењер-пуковником Бибиковим».

Као што видимо, била су формирана (у том часу само на папиру) два хусарска пука. Земљу су добијали од реке Бахмутке до реке Лугањ (све до градића донских козака «Луган» – данашње Станице Луганске).

На жалост, тешко је са сигурношћу рећи када су тачно српски досељеници стигли на нову земљу, која је добила назив Славјаносербија. То је могло бити већ 1753, ако није дошла до изражаја сва бирократска спорост, а могло је бити и следеће године.

У сваком случају, сачињена 1754. «Ландкарта Славјаносербије» (коју су нацртали генерал-мајор Бибиков и инжењер капетан Прокофиј Окулов) већ приказује места насељавања појединих чета оба пука.

Према карти, сваки пук има 10 чета.

Али, као што се често дешава, хартија не одговара увек стварности. Због недостатка добровољаца, у сваком пуку је формирано само по 9 чета. Чете су формирале шанчеве – утврђена насеља. У свакој чети је било око 15-20 војника и официра. Међу првим досељеницима практично није било жена.

Национални састав пукова Шевића и Прерадовића био је изузетно шаролик: Срби, Руси, Мађари, Молдавци, Румуни. Да би комплетирали пукове, Шевић и Прерадовић су спровели допунско «врбовање» у самој Русији, не одбијајући чак ни Јевреје.

Тешкоће врбовања биле су сасвим разумљиве: крај је био пуст и диваљ, а често се подвргавао најсуровијем пустошењу у најездама кримских Татара и Ногајаца. Коме је у таквим условима до националне нетрпељивости! Сви заједно су се морали и бранити од непријатеља и решавати најсложеније задатке преживљавања.

Мора се одати признање нашим прецима: њихово војничко братство није посрамљено ни издајама, ни дезертерством, ни међунационалним чаркама.

         СТАРИ ШАНЧЕВИ – ДАНАШЊИ ГРАДОВИ И СЕЛА

Укупно су пукови Шевића и Прерадовића основали 18 чета. Нумерација чета Шевићевог пука је ишла са истока на запад, а Прерадовићевог – са запада на исток. Називи чета су били нумерички. Из разлога малобројности и некомплетности два пука су 1764. обједињена у један Бахмутски хусарски пук и тада је уведена јединствена нумерација чета.

Овде ћемо навести називе шанчева, према налазима истраживача Јурија Темника и Јурија Јегерјева (после спајања два пука у један):

1. чета – шанац Серебрјански (у ДНР);

2. чета – шанац Вергунски (данас – један од најстаријих рејона Луганска);

3. чета – шанац Верхњи-Бељењки (данас град Верхњи на ободу Лисичанска);

4. чета – шанац Красниј Јар (данас – један од најстаријих рејона Луганска);

5. чета – Приволје;

6. чета – шанац Кримске Јаме (село Кримско);

7. чета – Њижњеје;

8. чета – Подгорноје (затим – Доњецк, данас – Славјаносербск);

9. чета – Жолтоје;

10. чета – шанац Камени, Камени Брод (данас – један од најстаријих рејона Луганска);

11. чета – Черкаски Јар (село Черкаско);

12. чета – Харошиј Јар (село Харошеје);

13. чета – Калиновскоје;

14. чета – Коротомишски (Тројицки);

15-16. чета – шанац Лугански (данас – заселак Лугански крај извора реке Лугањ у ДНР).

По доласку на престо царица Јекатерина II је од 1762. почела да спроводи политику убрзаног насељавања југа Русије. За досељенике су прописиване бројне олакшице. Осим тога, подстицано је ступање Руса у хусарске пукове. Те мере су довеле до значајног повећања бројности становништва Славјаносербије.

Ако је 1755. године становништво чинило само 1513 људи оба пола, крајем 1763. је већ било 10016. Године 1765. Бахмутски хусарски пук је попуњен на рачун Молдавског хусарског пука.

У Славјаносербији се појављују не само војни шанчеви, већ и државне зграде, а такође и зграде и имања земљопоседника.

Све је то довело до административне реформе којом је војна провинција укинута. Посебни статус Славјаносербије као војне провинције укинут је 1764. године. Она је прикључена Новоросијској губернији (1764-1783), затим се нашла у саставу Јекатеринославског намесништва (1783-1796), па опет у Новоросијској губернији (1796-1802), да би се коначно Славјаносербске земље нашле у саставу Јекатеринославске губерније (1802-1917).

Центар Славјаносербског округа је дуго био село Славјаносербск (раније – Доњецк, још раније – шанац Подгорни). Од 1882. центар округа је постао новоформирани (спајањем засеока Лугански завод са селом Камени Брод) град Луганск.

Времена су се мењала, мењали су се називи и границе. Али многонационално братство старе Славјаносербије је постало судбина читавог краја, читавог многонационалног Донбаса који је способан не само да сложно и плодотворно ради, већ и да чврсто брани своју слободу са оружјем у рукама.

Превео и приредио: В. Кршљанин

 

 

 

Извор: ЦАРСА