Миломир Степић: Подела Косова у супротности са интересима Србије и свих српских земаља

Подела није решење, већ „смоквин лист“ политичарима. Ако „распакујемо пакет“ разграничења са албанском, с пуним правом би то сутра тражиле мађарска, бугарска, хрватска и нарочито бошњачка/муслиманска национална мањина

Миломир Степић (Извор: Глас Српске)

Шта је то тако вредно за шта би Србија могла да мења део своје територије на Косову и Метохији? За чланство у проблематичној ЕУ, за лажни балкански „мир и стабилност” или за паролу о „будућности наше деце”? Ништа од тога, категоричан је проф. др Миломир Степић, научни савјетник у Институту за политичке студије из Београда.

Он је за „Глас Српске” изнио своје виђење актуелне ситуације у вези са КиМ, како он види будућност ове јужне српске покрајине, какве везе има Српска са Косовом, те зашто је, према његовом мишљењу, подјела Косова „немогућа мисија”.

Да ли ће посљедња дешавања на Косову и Метохији успорити преговоре Београда и Приштине, односно да ли је у оваквој ситуацији затегнутих односа могуће постићи неки договор који би распетљао косовско-метохијски чвор?

Досадашње искуство сведочи да се разговори наизменично привидно заустављају, па онда обнављају са новом енергијом и новим „пакетом“ српских уступака. Разговоре би требало свести само на технички ниво који би требало да омогући свакодневно функционисање угроженог српског становништва у косовско-метохијском делу Србије. А „распетљавање чвора“ није могуће никаквим договором јер када се размакну сва политичка замагљивања и медијски спинови остаје кључно питање – под чијим је суверенитетом та територија и све што се на њој налази (пребогати природни ресурси, приватно и државно земљиште, енергетско-индустријски капацитети, инфраструктура, репери српског идентитета, културе и државотворности).

Да ли су Косово и Метохија изгубљени?

Не може и не сме бити изгубљена територија која не само представља 12,3% територије Србије, већ се на њој налази 1.500 српских православних манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе (по један на сваких 7 квадратних километара!!!). Зашто је уопште у оптицај ушла теза о губитку? Упоредимо то са ставом Хрватске према Републици Српској Крајини. Она је чинила 30% територије АВНОЈ-ске Хрватске и готово је пресецала у зони Карловца и Биограда, али нико међу Хрватима никада није релативизовао целовитост Хрватске нити поменуо признавање РСК, пристанак на њено чланство у УН, поделу, разграничење или корекцију граница као што раде српске политичке вође, многи интелектуалци, председник САНУ… Напротив! Технички су преговарали, спремали се и у погодним међународним приликама је напали и на жалост заузели.

Да ли вријеме ради за Србију?

То је очигледно, али не тако брзо као што бисмо ми желели и као што се често приказује. САД и систем доминације Запада који је деценијама успостављан није тако лако демонтирати. Тренутно смо у једном прелазном периоду између релативног униполаризма и новог биполаризма. Две силе које доследно заступају српске интересе и чланице су Савета безбедности УН – Кина и Русија – у великом су успону, а њима гравитира све више држава света. О томе сведочи заустављање и повлачење признавање тзв. косовске независности. Пред пропагандним притиском мало се зна да тзв. косовску независност признају земље које укупно чине само 29,4% становништва света и 35,7% територије света. Дакле, 2/3 света се противи тзв. косовској независности!

Да ли се нешто промјенило у односу међународне заједнице према Косову и Метохији?

Када кажемо „међународна заједница“ подразумева се да је то само онај њен део који обухвата Западну цивилизацију. У њеном ставу према косовско-метохијском делу Србије постоји инерција, мада је приметно да се та монолитност релативизује. Свака држава све више „гледа своја посла“. Стога пет држава ЕУ не признаје тзв. косовску независност, а после „случаја Каталонија“ о томе нема ни говора. Кипар, због свог окупираног северног дела, оштро је поручио да „неће признати Косово чак и ако то Србија учини“. Русија и Кина су више пута недвосмислено поручиле да ће „поштовати међународно право и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН“. Зар је потребно нешто више и јасније?

Као рјешење „косовског чвора“ све чешће се чују идеје о територијалној подјели, како гледате на њих?

Подела имплицира признавање независности (већем) делу КиМ који не би више био у саставу Србије, те његово чланство у УН. Иначе, чему подела, зар не? Заговорници поделе не би смели да се задрже на начелном ставу, већ одмах морају да кажу како би то учинили и куда би ишла гранична линија. Ако се подразумева „разграничење Срба и Албанаца“, то је тешко реализовати јер су Срби дисперзно распоређени, а не само на северу. Како Србији прикључити шарпланинске жупе Сиринић (Штрпце) и Гору? Шта са Грачаницом , Косовским Поморављем и централним Косовом? А Велика Хоча, Гораждевац…? Ако је подела дуж Ибра тако да северни део КиМ припадне Србији, онда би већи део Срба био препуштен Великој Албанији. Њихова трагична судбина је јасна, као и манастира који би, такође, тамо остали (Пећка Патријаршија, Дечани, Богородица Љевишка, Св. Арханђели, Грачаница, Девич, Зочиште…). Дакле подела није решење, већ „смоквин лист“ политичарима. Уосталом, ако „распакујемо пакет“ разграничења са албанском националном мањином, с пуним правом би то сутра тражиле мађарска, бугарска, хрватска и нарочито бошњачка/муслиманска национална мањина у новопазарском, тутинском и сјеничком делу Рашке области? А тамо се налазе Петрова црква, Студеница, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Стари Рас…

Да ли територијална подјела Косова и Метохије може бити у сагласности са српским геополитичким интересима?

Потенцијална подела била би у супротности не само са интересима Србије, већ и свих српских земаља. Она би незнатно смањеном тзв. независном Косову отворила пут за укључивање у НАТО, а притисак на Србију да и она постане члан био би неподношљив. Исто важи и за Републику Српску да се не противи чланству БиХ. На парадоксалан начин, тренутно стање нас брани од чланства у ЕУ, која је на силазној путањи, која нас уцењује и којој цивилизацијски не припадамо. Уосталом, о томе је своју реч рекла и Српска Православна Црква својом Поруком са мајског Светог Архијерејског Сабора. Она се изричито противи било каквој подели, размени и отуђењу косовско-метохијског дела Србије. Штавише, она позива на поштовање Устава Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности УН, а тренутно стање назива „окупацијом Покрајине“. Овоме се нема шта додати нити одузети. Само поштовати.

Као једно од рјешења спомиње се и „Косово за нешто“…

Шта је то тако вредно за шта би могли да мењамо косовско-метохијски део Србије? За чланство у проблематичној ЕУ? За лажни балкански „мир и стабилност“? За паролу о „будућности наше деце“? За (псеудо)светињом проглашене „стране инвестиције“? Ништа од тога! Велика замка је да би Србији, предајом Косова и Метохије, могла да буде прикључена Република Српска. Зашто се то није догодило 2008. када је у Приштини проглашена независност? Да је тада Скупштина РС била у сталном заседању и запретила да ће у случају проглашења косовске независности она учинити исто, шта би се догодило? А шта ако добијемо „непристојну понуду“ да се Србији прикључи источни део РС, а онај западно од Брчког као кантон остане у унитаризованој БиХ и временом демографски и политички „исцури“?

Ако Косово и Србија отпочну озбиљне преговоре о поновном исцртавању граница, да ли би се ово могло одразити и на друге балканске земље, а поготово БиХ?

Ново исцртавање граница могло би да дође у обзир тек приликом новог „лома“ светског поретка и балканског субпоретка, што је извесно у ближој или даљој будућности. У супротном, оно ће бити само на српску штету, што се континуирано догађа од 1990-их и разби-распада СФРЈ. У то време Запад је наметнуо поделу према титоистичким, комунистичким, унутрашњим границама, а непрестано нас је учио демократији. Истовремено, није дозволио демократско изјашњавање по насељима који конститутивни народ у којој држави жели да живи. У неком новом разграничењу на постатлантистичком Балкану, етнички принцип разграничења, који би се односио на простор бивше Југославије, морао би да буде главни (уз више корективних принципа). Он би важио само за конститутивне народе, али не и за националне мањине. И уз снажно дипломатско учешће нових великих сила, могао би да се спроведе мирним путем. Тако би настала логична, природна политичко-територијална структура Балкана и његова истинска стабилност.

Извор: Стање ствари