Мајка Стојанка није убица

Пише: Миленко Васовић

Цела Србија зна да Стојанка Стојановић није убила бахатог “грађевинског инвеститора” Зорана Трифуновића. Несрећна пензионерка само је повукла обарач. Стојанка је сатерана у левак и морала је да пуца а припрему убиства урадили су други: тужилаштво, суд, чиновници у Влади, политичари… И сам “инвеститор” лично.

Сви су се они, што чињењем што нечињењем, постарали да овој Београђанки упропасте пензионерске дане и живот претворе у драму која је кулминирала убиством. Уместо да је држава заштити она је од ње направила убицу. Има ли ишта горе у животу обичног човека?

Небитно је какав ће бити судски епилог овог случаја. Стојанка је из пиштоља 02. септембра усмртила Зорана.Тада је и ухапшена, али за њу је довољна казна што ће остатак живота провести вртећи слике тог трагичног догађаја. Чиме је она то заслужила, тиме што је на њену имовину бацио око некакав проблематични тип?!

Тражила је заштиту, обраћала се за помоћ у Општини Звездара, тужилаштву, писала Влади. И ништа. Кога је брига за неку жену која их смара, а њих чека један инвеститор на пословном ручку?!

Како ли се осећа тужилац у чијој фиоци је завршила кривична пријава коју је против Зорана поднела Стојанка? Да ли у његовој поданичкој глави има места за мисао “па ја сам можда ову жену могао да спасим”. Да ли је свестан да је могао да спаси и покојника. Шта ли о свему мисле његови надређени, да ли ће ико у тужилачкој организацији проговорити о томе?

А има шта да се проговори. Тамо, у тужилаштву има кривичних поступака против Трифуновића који се вуку још од 2009. године. Само у Првом београдском постоји пет различитих кривичних пријава. Зар то није био довољан сигнал да је “инвеститор” опасан лик, да мора хитно и озбиљно да се третира.

Тужилаштва у Србији, међутим, имају приоритет да заштите владајућу касту од кривичне одговорности. То је српско живо блато у које полако тоне држава. Сам Бог зна колико сличних пријава хвата прашину по тужилачким фиокама, колико насилника и криминалаца има њихову прећутну заштиту, колико невиног света због тога свакоднево пролази кроз пакао.

Народ осећа да је незаштићен. Осећа да је беспомоћан и зато се и дешавају овакви случајеви. Нема сумње да ће Стојанкини пуцњи допрети до главе неког насилника, да ће то некоме бити опомена да “повуче ручну”, али њен пример ће послужитуи и другим угроженим да сами суде и пресуђују. А то није пут којим друштво треба да иде!

И баш као што је држава подстакла Стојанку на убиство, тако је и “инвеститору” помогла да изгуби главу. Поштеном човеку згрчи се желудац кад чита шта је све по Србији чинио Зоран Трифуновић. Пребијања, претње, преваре, фалсфикати… махинације са порезом и дугови. И са свим тим он је кроз српско правосуђе пролазио са симболичним казнама, готово неокрзнут.

Нико нема право да другога лиши живота, није то имала ни Стојанка. Убиство се не може правдати, али се може разумети. Зато не чуди што је јавност већ одабрала страну. Стојанка јесте убила, али није крива.

Извор: Биз лајф