ПОВОДОМ НОВОГ СУЂЕЊА НАСЕРУ ОРИЋУ: ПОТСЕТНИК ЗА СУДИЈЕ САРАЈЕВСКОГ ТРИБУНАЛА
“Да ја мог Живана не познам, куку мени. Па, им’о је два плава зуба у глави, болест их је нека тако обојила. Тај зуб да су ми показали, познала бих да је његов. Онда, и по одјелу сам га познала. Имао је на себи војничке панталоне, добио их од комшије Радета. Џемпер сам познала, што сам му га ја саштрикала. Натруо, ал’ познат. А најприје, срце га је моје познало, срце мајчино…”
Пише: Миша Лазић
Напомена:
(Априла 1993. годинеагенцијаАсошијетедпресјеемитовалафотографијунакојојјеСрпкињауцрниништоузобразпривијаизбледелулобањусвогсинанепосреднопослеексхумацијетелаизмасовнегробницеоткривененалевојобалиДрине, поредФаковића. БиојетодогађајкојијепрвипутзбуниоЕвропунеспремнудаприхватитрагичнуистинудасуисрпскицивилибилижртвебалканскогпакла. Тринаестгодинакасније, Међународнисудзаратнезлочинеједонеочудно срамнупресудукојомјеНасерОрић, бившибеоградскиполицајациглавнокомандујућимуслиманскихснагауисточнојБосни, осуђеннадвегодинезатвора. ОбјављујемотимповодомрепортажуМилошаЛазића, новинаракојијепрвиуспеодауратомопустошенојБосни маја 1993. године, месец дана након ексхумације тела побијених,пронађеДобринуПродановић, несрећнумајкусафотографије која је обишла свет, и репортажу објави у тиражном јапанском часопису.
Насер Орић, коме се ових септембарских дана наставља суђење у Сарајеву, терети се за убиство три српска цивила. Само три?)
мај 1993.
Сваког јутра, у праскозорје испијена жена забрађена црном марамом долази до споменика у центру села. На постаменту тог монолита пише да је обележје посвећено жртвама фашистичког терора из 1942. године. Под каменим плочама испред покопано је двеста петнаест (215) лобања. Не пише, међутим, да је реч о Србима које су током Другог светског рата по околним врлетним брдима побиле комшије муслимани. Нити да свако село на левој обали има неко слично обележје…
Али, испијена жена се не задржава крај њега, већ прилази низу дрвених крстача које су, види се, недавно пободене над још свежим хумкама. Неки крстови су закићени пешкирима, неки кошуљама, а понеки тек цвећем: то је стари српски обичај да се покојницима прате дарови. На половини крстова нема ничег сем имена и презимена покојника што почива под њим. У првом реду их је једанаест, у другом десет. Жена с црном марамом прилази петом здесна у другом реду, клекне крај њега, загрли га, па се кроз бистра јутра међу брдима што су одредила ток Дрине тада зачује лелек, тужна нарицаљка. Тај крик бола већ четири месеца буди петлове по селима с ове, босанске, и оне, српске стране.
Добрина Продановић оплакује сина Живана. Последњи пут га је видела живог 21. јуна 1992. године пред зору, у тренутку када су муслимани напали њихово село Ратковиће: без икаквог разлога и најаве више од шесто војника, припадника некакве “босанске армије”, напало је и до темеља разрушило мирно српско село и убило двадесет једног његовог житеља. Међу њима је био и Живан Продановић.
Видела је Добрина још једном свог Живана: препознала га је у хрпи избелелих костију, трулежи, делова одеће и увелог лишћа 10. априла 1993. године, приликом ексхумације тела жртава из једне од дванаест масовних гробница пронађених дуж леве обале Дрине. Зграбила је лобању, једну од многих, привила је уза се, пољубила, па залелекала над њом. Чуло се до неба.
Живот у црном
Добрина Продановић не скида црнину од 21. јуна прошле године и не пропушта јутро а да не обиђе гроб сина од 10. априла ове. Од тада живи у Факовићима, не само зато што су Ратковићи, њено село, опустошени и више не постоје…
– Камен на камену није остао, све је равно ко ливада – описује Добрина призор који је затекла у Ратковићима 12. јуна ове године, када је ишла онамо, први пут од покоља, да би на месту страдања, по обичају, дала сину годишњи помен.
Село је бројало око стотину кућа раштрканих по засеоцима Брђани Горњи, Поточари, Дворишта, Доњи Ратковићи, Дучићи, Калудра, Полимци, Магдовићи и Брађевина.
– Све до тог Ђурђевдана било нам је лепо – сећа се измучена Добрина. – Живело се некако. Долазио је код нас Бекир Салијевић из Дедића, суседног муслиманског села, да у Ратковићима сије кукурузе. И увек би нам говорио: не брините се, они тамо нек ратују, а ми ћемо овдје живјети као и до сада.
Већина их је поверовала тој комшијској слаткоречивости, као да су заборавили шта се и како догодило током прошлог рата, када су Срби с ове стране Дрине буквално били десетковани, и то на истоветан начин. Тако је у тренутку напада муслимана, тог 21. јуна 1992. године, у 5 часова и 10 минута, у целим Ратковићима било тек петнаестак пушака, а у рукама људи невичних оружју.
– Бранили смо се п’о сата, а можда и краће – казује Петар, Добринин муж. – А како смо се одбранили, видјели сте по оним крстачама и по нама што смо изнијели живу главу без игдје ичега. Током самог напада погинуло је можда петеро. Остали су рањени или заробљени. Наш Живан је био тешко рањен у ногу, видјела га комшиница Раденка гдје седи под једном јабуком и моли да га не остављају ондје живог. Ех, знамо да им је, ипак, жив допао у руке.
Прегорео у болу Петар прича готово равнодушно како је приликом обдукције остатака тела извађених из гробнице у којој је био покопан и он, Живан, установљено да је на њима било трагова мучења. Верује у то чврсто.
– Па, Живан је осто жив, а након вађења пола његове лобање је било смрскано од кундака или маља. Признали нам неки после да су их мучили “моторком”, да су им њоме сјекли тијело, комад по комад. А зашто, ја не знам. Питајте оног Насера Орића, или пре Џевада Малкића из Познановића, који је предводио усташе; они су им били вође у свему, па ваљда и у мучењу заробљеника. А навраћао је и Џевад код нас, у Ратковиће, никада га нисмо испратили без кафе и ракије и без пријатељске приче, чак смо се некада и испомагали, кумовали једни другима…
Српски агресори
Агресор је, дакле, у Ратковићима потучен до ногу: списак је освануо на крстачама у Факовићима 10. априла, када су ту покопани остаци погинулих или доцније побијених заробљених “српских четника”. Њихова имена ваља обелоданити због домаће и светске јавности. То су: Десанка Станојевић рођена 1920. године, Радомир Максимовић (1944), Славко Петровић (1946), Никола Станојевић (1958), Десанка Павловић (1933), Новка Павловић (бака, не зна јој се година рођења), Новица Станојевић (1991), Љубо Гајић (1967), Станимир Станојевић (1949), Борка Милановић (1919), Винка Максимовић (1927), Милутин Ранкић (1943), Видо Ранкић (1930), Ранко Ранкић (1934), Раденко Станојевић (1943), Живан Продановић (1967), Зора Продановић (старица, не зна се кад је рођена), Милован Павловић (1919), Драгомир Максимовић (1948), Обрен Богићевић (1931) и Видосава Ђурић (1933).
– Ми смо, у Ратковићима, по традицији грађевинци – прича Петар. – Земље је толико мало да је може обрађивати и женско чељаде, а таман тол’ко да не може да прехрани породицу. Одувек су мушке главе далеко од куће, по градилиштима гдје за њих има посла. Тако се догодило да када су нас усташе напале, није било превише младића. А што се затекло, међу њима и нашег Живана, побили су. Једино нама сина јединца. Наша је несрећа зато и већа. Име нам се затрло. А и име села ће се, слутим, заборавити.
У Факовићима, Скеланима и Братунцу уточиште је нашло петнаестак породица из Ратковића. Нема ниједне породице, а да неко њен није покопан под низом крстача. Остали су прешли Дрину, и свој страх, тугу и немоћан бес скрасили у Србији. Они су избеглице.
Крај гроба
Били су Добрина и Петар у Србији од покоља до априла ове године. Имају тамо три кћери, три зета и седморо унучади. Код сваке кћери су били помало и одлазили од ње кад осете да су на терету. Онда су решили да се врате на своје. Само, своје су одавно изгубили, па их је судбина довела у Факовиће, на дванаест километара од разорених Ратковића. За Факовиће их је, пре свега, везивао синовљев гроб, гробови комшија и пријатеља. Одатле немају куда, нити желе да оду. Остаће, па шта буде. Шта год да се догоди, кости ће оставити крај Живановог гроба.
Начула је Добрина да је неко фотографисао ексхумацију и сахрану жртава масакра у Ратковићима, те да је на једној слици и она са Живановом главом како нариче држећи је у наручју. Слику, каже, никад није видела, а волела би, јер је и то некаква успомена.
– Боли, пече, ал’ ваља се сетити свега – каже док поправља мараму. – Ех, да барем и мене не стигоше злотвори. А за главу, познала бих је између хиљаду. Да ја мог Живана не познам, куку мени. Па, им’о је два плава зуба у глави. Баш плава… Болест их је нека тако обојила. Тај зуб само да су ми показали, познала бих да је његов. Онда, и по одјелу сам га познала. Имао је на себи некакве војничке панталоне, добио их од комшије Раде. Казао ми за њих: гле, како ми стоје, к’о да су кројене за мене. Џемпер сам познала, што сам му га ја сама саштрикала. Натруо, али познат. А најприје, срце га је моје познало, срце мајчино…
Петар клима главом и потврђује тако Добринине речи. Не говори ништа прибојавајући се, ваљда, да би неком неодмереном речју, поново изазвао провалу суза и лелек, а неће и он да јој слама срце.
Локалне власти су недавно донеле одлуку да се породицама избеглица, оним које су заинтересоване за јесењу сетву, да на привремено коришћење по парцела, али у споменутој одлуци не пише чиме ће се замља обрађивати нити којим ће се семеном сејати.
Петар Продановић нема кад да размишља како ће презимити и шта ће јести. Њему је додељена колико-толико очувана уџерица, па су бар главе склонили. Сада заједно са осталим избеглицама ради на обнављању мање оштећених кућа како би до зиме још некој породици обезбедили смештај.
– Кад нас усташе нису побиле камом и мецима, ето прилике свијету да нас умори глађу – слегнуо је Петар раменима као да говори о неком другом. – Само, толико смо се свикли на смрт, да нам је и умријети постало свеједно.
– Што прије, то боље – одхукнула је Добрина.
…………………
Фотографије: снимио Милош Цветковић
