СТOГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА… да ли смо данас свесни шта су чинили наши ђедови за нас?

Након опоравка српске војске на Крфу и њене реорганизације, донесена је одлука да се српске снаге пребаце на Солунски фронт. На том су инсистирали и савезници, али су и српски официри желели да се нађу ближе отаџбини, јер су знали да их одатле води пут ка Србији. Савезници су желели да ојачањем својих снага на Солунском фронту ослабе немачки притисак на западном фронту.

У априлу 1916. године српске трупе су пребачене у околину Солуна. Антанта је планирала у то време једну велику офанзиву. Командант целог Солунског фронта, француски генерал Сарај, распоредио је српске војнике на борбене положаје између француских и британских трупа. Први у напад кренули су немачки и бугарски војници са српске границе право на српску војску. Српски војници су успели да се одбране, и чак заузели планински врх Кајмакчалан (2521м.). Срби су имали и великог успеха код Битоља.

Од краја 1916. године до лета 1918. године на Солунском фронту није било већих борби. Почетком 1917. године умро је начелник штаба војвода Радомир Путник, а на његово место постављен је Живојин Мишић, који је Прву армију препустио Петру Бојовићу.

У јуну 1918. године у Солун стиже француски генерал Франше Депере, нови командант Солунског фронта. Детаљни план пробијања фронта разрадили су Мишић, Бојовић и Степановић. Пробој фронта почео је 14. септембра 1918. године а иза српске војске биле су савезничке трупе.

Солунски фронт је пробијен 15.септембра, рано ујутру 1918. године. Српска војска је за 45 дана успела да стигне од Солунског фронта до Београда.

Централно државно обеleжавање 100. годишњице пробоја Солунског фронта биће организовано 15. септембра у Битољу, и дан касније на Кајмакчалану, на врху планине Ниџе.

До 1. новембра ослобођена је цела Србија, а војници су наставили и преко Саве, Дунава и Дрине ослобађање простора будуће југословенске државе. Аустро–Угарска је капитулирала 3.новембра 1918. године.

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

„Људи, Бугари беже, беже Немци… Фронт је пробијен, наша пешадија је на својој земљи. Гледао сам својим очима. Летео сам ниско, једва три стотине метара изнад земље, лица сам им видео. Машу нам, наши јуришају, фронт је пробијен, чујете ли ме, фронт је пробијен”, сећао се пилот Драгутин Савић, који је први видео победу српске војске.

Војвода Живојин Мишић у Заповести српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године каже: 

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“

Тако је српска војска допринела великој победи Антанте.

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Ово су били велики дани за понос… шта се после дешавало у миру и слободи, како су пролазили ти српски јунаци и ратни инвалиди, то је за другу тему, ону трагичну и тужну.

Напоменуо бих и Руску елитну дивизију, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције, али напросто је избрисана из историје.

Приредио Ђорђе Бојанић

Извор: Српска историја