Некада смо освајали слободу, данас пристајемо да будемо робови

„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. …”

Франше д’Епере, француски маршал: Дирљиве речи француског маршала говоре о народу који је пре сто година живео на овој земљи, који је знао да цени слободу и био увек спреман да се за њу бори. Тај народ је успео, као ниједан у свету, да после повлачења краља, парламента и војске из земље и три године сурове окупације поново освоји слободу. Цео свет је одао признање до тада невиђеном надчовечанском подвигу; војска која је била пред уништењем после Албанске голготе, чије преживеле страдалнике називаху “мртви који ходају“, чудесно се преобразила у силу која ослободи не само своју земљу, него у свом славном и незаустављивом ослободилачком налету сруши три царевине. Поново је слава Србинова засијала у пуном сјају, а као много пута раније показали смо да можемо бити поробљавани, али никада поробљени.

Данас, на тој истој земљи којом су ходали велики људи, чија је свака стопа заливена крвљу оних који су се борили за слободу, живе њихови потомци, мали људи који не цене слободу и жртву часних предака. Да је то жалосна, али неспорна констатација, убедљиво сведочи и чињеница да, у дане када би морало да се обележи сто година од пробоја Солунског фронта, на највишем могућем нивоу како доликује том величанственом догађају, одржава се парада срама на којој се велича смрт и сатанска изопаченост Запада. Уместо да прославимо оне који су прославили име Србиново, ми допуштамо да нас понижава, вређа и прети нам шачица плаћених политичких хомoсексуалаца, на челу са педером и лезбејком, и ћутке прихватамо још један “педербал“ у центру Београда; уместо да славимо догађај који нам је дао толико жељену слободу и да будемо достојни оних који су целом свету показали шта значи бити Србин, ми прихватимо да нас издајници убеђују да је издати и бити хомосексуалац у реду, а бити човек који се бори за веру, породицу и отаџбину није; уместо да сами управљамо својим животом и земљом од Бога нам датим, ми смо прихватили да будемо обични робови којим управљају евроунијати, обожаватељи Содоме и Гоморе.

Да ли су Срби у Првом светском рату поднели толике жртве за слободу да би ми данас све то издали и предали? Да ли су они проливали своју крв, да би ми данас њихову слободну и традиционалним наслеђем пребогату земљу претворили у место где влада похлепа, идитоизам и наказност, односно слику пакла? Ти див-јунаци који су ослободили своју земљу, доказали су да нема те силе која се, уз Божију помоћ, не може победити. Они су нама оставили земљу и слободу, а шта ми остављамо нашим потомцима осим будућности без наде. Веру и јунаштво заменили смо проклетом равнодушношћу која води самоуништењу. Зар није дошло крајње време да кажемо гласно и јасно себи и другима: Доста је било, ово се више не може трпети, ми смо људи, а не овце за клање!

Колонијална евроунијатска управа врши отворену издају и терор, што значи да је дошао последњи час када народ потлачен, жељан слободе, истине и правде треба с пуним правом да узме ствар у своје руке и да брани Уставни поредак, целовитост земље и своје право на нормалан живот. Доста је било одступања, време је за наступање! Као што су наши часни преци пре сто година пробили фронт које су држале Централне силе, тако и ми данас треба да пробијемо вишеобразни фронт које држе колонијалне издајничке снаге и ослободимо Србију!

Часни преци гледају на нас и очекују да покажемо веру, храброст и чојство, а потомци очекују да им оставимо земљу у којој ће живети слободно! “Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ“

Дана 1/14.09.2018. Лета Господњег

Грешни раб Божији Горан Живковић