Србски народ као Теодул – св. Николај Велимировић

„Нас ће спасити врлина, а не вештина, јер срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, покајање и слогу, а не транге – франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са црквом. Знам, и ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлима с’ Богом јача од вештине са ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину са ђаволом. Зато им неће бити добро. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном…“

Србски народ као Теодул

Срб – то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађање да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб, него Срб.

Од Индије су праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче да човеку бива све по карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

Србска судбина: крст часни и слобода златна

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу, него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсије је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ниједан врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за Себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходати за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода, него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст, него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

Служба Христу – смисао србске историје

5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј Божији слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености, или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под кнезом Милошем. Робовање под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовању Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина, у старије време, и србске такозване интелигенције, у новије време, долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Да не буде тако међу вама [као међу незнабошцима], него који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, и ко је међу вама већи, нека буде као млађи (Мат.20:26; Лука 22:26). Другом приликом, опет, заповедио је својима да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 14:11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство, међутим, доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашњив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе, па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује Своју љубав, особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак Своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољубци и народољубци били су у овом животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних и незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2.000 година.

Немања – родоначелник србске историје

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав, и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор, и свети Јован Осоговски и Јован Пилски, паћеници за своју душу. Исто тако, и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови, нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају истицати се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул, што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, и потом кад је одрастао, одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару, а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божији и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије, као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али он је журио да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу так онако ради украса своје земље, нити пак да подражава Грцима, него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

Теодулија лозе Немањића

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – пањелинизму цариградском и натеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно пресече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин. Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: Клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф, или шеф или шах, носилац божанске власти.

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога”, тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи, него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божје. Тако их је све Сава упутио. Немања свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.

21. О, ко да се стиди назвати се слугом,
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и Син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дође, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају –
То је њихов програм, то њихова сврха,
Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусу славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени.
Ко год Теби служи, не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и свакога смртнога
Највеће је звање – раби Христа Бога.

Завет Светог Саве Србима

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служби Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само црква има да стоји у служби Христу, него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ нимало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама он је тада непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једина благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ, као и свештенство, морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу. Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство небесно.

(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истонољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога да отвори очи своме народу, те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају Царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу, Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се Царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

Отаџбински национализам Светога Саве

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јесте отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала, створио је империју и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила државу, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу.

(Зато Цар Душан од свих Немањића није проглашен свецем од стране Српске православне цркве – примједба В. В.)

Владика Николај Велимировић

Извор: Расен