Басташић: О чињењу, нечињењу и злочињењу (3)

Пише: Душан Ј. Басташић

Магистарске студије из јеврејске културе похађао је у Спомен-установи Јад Вашем и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, а магистарски рад „Историографија холокауста у Југославији“ одбранио је код др. Davida Bankiera, тадашњег шефа Међународног института за проучавање холокауста у Јад Вашему. Тренутно припрема докторат из исте области са др. Joavom Gelberom. Владика је добитник престижне награде „Golda Meir“ за 2004. годину.

Нема ништа чудно у томе да научне институције подржавају и протежирају своје добре студенте и докторанте. А када се научни поклопе са неким другим интересима, онда није чудно да се, захваљујући Јовану Ћулибрку, у кључним српским институцијама за изучавање геноцида неупоредиво већа пажња поклања изучавању, документовању, меморијализацији и образовању о Холокаусту.

Тешко је разумљива и забрињавајућа чињеница да институције српског народа који је страшно пострадао у злочину геноцида почињеног од Независне Државе Хрватске, своје, ионако, оскудне материјалне и људске ресурсе стављају у функцију изучавања, културе сјећања и изградње свијести о страхотама Холокауста јеврејског народа. Појам Холокауст се, наиме, користи искључиво за страдање јеврејског народа.

А које су то институције – свјетовне и црквене, у чијој компетенцији је ова област у којима кључну или веома значајну улогу има владика Јован Ћулибрк, а за које „обичан“ свијет скоро да и није чуо а требао је:

1. Музеј жртава геноцида – предсједник Управног одбора владика Јован Ћулибрк;
2. Одбор за Јасеновац и остала стратишта светог Сабора СПЦ – предсједник Одбора Владика Јован Ћулибрк;
3. Комисија за утврђивање програмске концепције и давање приједлога модела управљања Меморијалним комплексом на „Старом сајмишту“ – предсједник комисије владика Јован Ћулибрк;
4. Српски меморијал – један од оснивача владика Јован Ћулибрк;
5. Координатор сарадње између Војног архива Србије и Архива Јад Вашема – владика Јован Ћулибрк;
6. Не треба посебно помињати да је Јован Ћулибрк и епископ пакрачко-славонски на чијем се подручју налази највеће стратиште српског народа из времена НДХ – Јасеновац.

Функција предсједника Управног одбора Музеја жртава геноцида никако није црквена или свештенослужитељска, него свјетовна и политичка. У његовој надлежности је, између осталог, и предлагање директора Музеја (већ неколико година на челу Музеја је вршилац дужности) и право гласања при избору предсједника.

Да подсјетимо када је и зашто основан Музеј жртава геноцида у Београду:

Покретач идеје и оснивач био је др Милан Булајић, човјек чије се име у круговима стручне јавности готово не смије ни поменути, јер се увијек нађе неко да одмахне руком или оспе паљбу оспоравајући његову стручност и цјелокупно дјело.

Др Милан Булајић је, између осталог, био међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, као и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је и оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у Двадесетом вијеку.

Био је покретач идеје, и заједно са проф. др Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945. и 1992. године.

Име др Милана Булајића нећете наћи на насловној страни званичног сајта те институције, него у рубрици „Запослени, подрубрика“: Бивши запослени. Ту нећете наћи његов животопис и дјело, као и оно што је учинио за Музеј.

Њему, покретачу идеје и оснивачу Музеја „глава се почела скидати“ на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу, (погледај стране 39-45 Зборника) одржаној у Јерусалиму крајем децембра 2002. године.

Већ сљедеће. 2003. године Булајић је био разријешен дужности директора Музеја.

Занимљиво је да је завршну кратку сесију о Булајићевом гријеху, на Округлом столу одржаном у Бањалуци 16. априла 2005. модерирао тада јеромонах Јован Ћулибрк.

Требало би много простора да би се приказало животно дјело др Милана Булајића, а ово није прилика за то, јер је тема – нечије нечињење и злочињење, а не добро чињење по коме треба памтити покојног чика Милана.

Музеј жртава геноцида је основан „ради трајног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривању обавеза из Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида“.

Пошто је ријеч о јединој институцији те врсте у Србији, која свакако има стратешку улогу у очувању идентитета српског народа, јасно је да је кадровирање, како Управног одбора и директора тако и запослених радника Музеја од кључне важности за рад на реализацији Статутом задатих циљева.

Да ли је случајно да се на чело Управног одбора једне такве и тако важне институције, поред десетина реномираних српских историчара, универзитетских професора, доктора наука и магистара, постави свештенослужитељ који је студирао јужнословенске језике (у Загребу) и дипломирао на Катедри за стилистику, дипломирао на теологији радом о Никону Јерусалимцу, а завршио магистарске студије из јеврејске културе?

Добро, знамо да се ништа не дешава случајно, а у овој ствари то се свакако није тако десило.

„Музеј жртава геноцида треба ускоро да прерасте у велики меморијал који се налази на београдском Сајмишту. То се ради и у сарадњи са Светим синодом, а на челу државне комисије Србије која руководи претварањем Старог сајмишта, њемачког логора у Меморијал, налази се епископ славонски“.

Ово нису моје ријечи, него уз славодобитни смијешак изговорене ријечи Јована Ћулибрка на предавању у Бијељини одржаном прошле године (кликните на линк да погледате видео – изјава на 1:14:50 ).

С тим у вези, на првом засједању Комисије за утврђивање програмске концепције и давање приједлога модела управљања Меморијалним комплексом на „Старом београдском сајмишту“, новоименовани предсједник комисије је предложио:

„За овако огроман посао требало би да се изврши увид у међународне стандарде који постоје и можда да се формира међународно саветодавно тело које би се бринуло о томе да Старо сајмиште буде равноправан део светске заједнице меморијала, као што су рецимо Поклона гора у Москви, Јад Вашем у Израелу, Меморијал Дахау и томе сличне институције“.

Сада је јасније и зашто је недуго након именовања, новом предсједнику Управног одбора Музеја, на његов позив у госте стигао Ефраим Зуроф који се након тога са Ћулибрком (предсједником комисије за утврђивање програмске концепције и давање приједлога модела управљања Меморијалним комплексом на Старом сајмишту), упутио на мјесто некадашњег концентрационог логора.

Не чуди ни да су се на једној од првих сједница Управног одбора Музеја, на дневном реду нашле двије важне тачке. Прва се односила на промјену појединих чланова Статута, друга о новостима у вези са Старим сајмиштем.

Претпостављам да је промјена Статута неопходна да би се и формално-правно омогућило „прерастање“, фузија, спајање, утапљање, како год вам се свидјело, Музеја у „меморијал“ Старо Сајмиште.

По свему судећи, на Старом сајмишту, на подручју некадашњег њемачког логора који се простирао на подручју Независне Државе Хрватске, биће подигнут меморијал, централни Музеј Холокауста у Србији.

Нема ништа спорно у томе да Србија, поред многих других земаља у свијету добије Музеј Холокауста. Норвешка, на примјер, чијих је око 770 становника Јевреја страдало у Холкаусту, има велељепан Музеј Холокауста, па зашто не би и Србија подигла Музеј у знак сјећања на много већи број Јевреја који је пострадао током Другог свјетског рата, било на подручју које обухвата данашња Србија или у неком од других нацистичких логора?

Не сумњам у то да ће, поред финансирања трошкова међународног савјетодавног тијела, држава Србија покрити и далеко највећи дио трошкова пројектовања, изградње и опремања Музеја Холокауста.

Сумњам да ће се за финансирање ангажовати средства Јеврејске заједнице Србије, од, на примјер, продаје неких од некретнина добијених по основу недавно усвојеног закона у Скупштини Србије или оних 950.000 евра које ће та заједница по основу истог закона добијати годишње у сљедећих 25 година.

Трасирању прерастања Музеја жртава геноцида у Музеј Холокауста у Србији, свакако ће допринијети и предстојећа тродневна међународна конференција: „Холокауст у Србији и шири план за уништење европских Јевреја“ која ће се одржати у Београду у оквиру међународног пројекта Ескалација у Холокауст: од стрељачких водова до душегупке у логору Сајмиште; две фазе Холокауста у Србији. Један од панелиста на конференцији на којој није предвиђено ни „зуц“ о геноциду над Србима је Јован Ћулибрк.

Веома је спорно да Србија и српски народ у цјелини, изгубе свој Музеј жртава геноцида.

Томе би се свакако у Управном одбору Музеја жртава геноцида супротставио представник Сабрања удружења потомака и поштовалаца српских жртава у 20 вијеку.

На жалост, тамо тог представника нема пошто се на молбу Сабрања, предсједник Скупштине Музеја жртава геноцида није удостојио ни одговорити.

Наставиће се…

Аутор је предсједник Удружења „Јадовно 1941.“

Извор: Јадовно