Разграничење – хит месеца

Прошло је готово месец дана од када је председник државе као из пиштоља избацио своју најновију – коју је представио као најстарију – идеју. И пошто је то постало хит лета ма шта појединци о њему мислили, хтели-нехтели морамо га уважити као медијски феномен, као што је, рецимо, прича о неиндетификованим летећим објектима (НЛО). Не знамо о томе ништа; неки верују да постоје, неки да не постоје, али се о томе прича после њихове наводне појаве. Тако је наводни претходни договор Вучића и Тачија о разграничењу Срба и Албанаца на српској територији постала јавномњењска тема.

Хоћу да кажем да у причи о разграничењу нема никакве политичке озбиљности, али су баш зато њене могуће последице ужасне, као што је случај са последицама свих активности власти од 2013. надаље. У крајњој линији, српска јавност се са деловањем власти поводом Косова и Метохије упознаје искључиво на основу последица, а не на основу планова, платформи, скупштинских и јавних расправа и извештаја власти о урађеном послу. Ево, после године тзв. друштвеног дијалога, који је наводно покренут ради консултација са носиоцима стручних и јавних мишљења, Вучић је уместо обећаног политичког извештаја изашао са „разграничењем“, које током дијалога није ни поменуто.

И тај последњи, засада, хит говори и произвољности и импровизаторском карактеру те политике. Да ли се може замислити да Вучић са екипом познавалаца различитих аспеката оваквог подухвата најпре направи радни пројекат који полази од кључних критеријума, правних и материјалних чињеница, временски краћих и дужих услова, спољног политичког окружења и анализе могућих последица. Тако нешто нико не може да замисли. Сви су научили да он наступа инстинктом за свој политички интерес и нејазажљивом потребом за влашћу и славом. Он стога стално и само реагује на политичке надражаје који долазе од њему референтног запада и њих преобликује у заповести за домаће поданике држећи у својој руци и нож и погачу.

У паници да неће добити ништа чиме би могао да манупулише домаћом јавношћу после потписивања правног акта о признању независности Косова, Вучић је инстинктивно дошао до идеје о разграничењу. У тој идеји има нечег тачног што је он осетио, а то је утисак у јавности Србије да са Албанцима више нема заједничког живота. Тај утисак, као и сваки, има неку чињеничку подлогу, у најмању руку тешко искуство у последње две деценије. То искуство је од 2008. године било званично похрањивано дефетистичком политиком власти у Србији, која је неко време располагала мамцем нашег чланства у ЕУ.

Када је овај мамац последњих година изгубио и последњег кандидата, званична политика прешла је на најгору манипулацију страхом. Недељама пре Вучићевог промовисања најзад пронађеног решења, из редова власти и њима подређених аналитичких и тинк-тенк кухиња ширене су пројекције о одумирању српске и ширењу албанске нације у наредним деценијама, о исељавању преосталх Срба из покрајине и слично. Најзад, у фабрикованој причи о разграничењу убачена је и идеја о тзв. Прешевској долини као важећој карти у конкретним преговорима. Значи, више се не ради ни о Косову него о остатку Србије као делу „решења“, за шта би се, наводно, добиле општине на северу. Реч је, наравно о спекуацијама, али не спонтаним него прорачунато пуштеним у етар, како би се створила атмосфера последње шанса за опстанак Србије и Срба.

Да би све ово деловало убедљивије, пуштена је у оптицај још једна магла, наводни раст сагласности великих западних играча за овај сценарио. Он, наравно, још није написан, и питање је да ли ће уопште и бити, али се домаћој јавности нападно сервирају добре вибрације таквих политиких величина као што су Џ. Болтон, Ј. Хан, А. Могерини и слични, који треба да оставе утисак о добро одабраној идеји. Најсмешнији став са западне стране, који треба да унесе озбиљност у ову игру, јесте упозорење да би разграничење начелно могло да се изведе само под условом да то буде „посебан случај“. Наша изрека каже да се само будала два пута споплиће о исти камен и она  важи и за западну политику. Наиме, ова теза – о Косову као случају sui generis – била је демантована свега неколико месеци после бројног признања Косова од стране западних земаља, када су се Абхазија и Јужна Осетија одцепиле од Грузије. Касније се „случај“ десио још неколико пута, али западни политичари још нису извукли закључак у погледу Косова. Сада, када помажу Вучући у његовим неприликама да Србе убеди у исправност своје политике, понављају да би евентуално „разграничење“ морало такође да буде sui generis. Чврсто сам уверен да остали убедљиви.

Најзад, када је у домаће мњење пала реч „разграничење“, мора се рећи и нешто позитивно. Сваки план о мирном решењу питања Косова и Метохије мора у себи да садржи визију бар мирног упоредног живота  Срба и Албанаца у покрајини. То делује као илузија и нестрпљиви и саможиви политичари радије оперишу пресецањем тог чвора него његовим дрешењем. На страну ови делујући који, опијени сопстеним амбицијама, циљају мачем с оне стране чвора. Јасно ми је да ако се следи логика брзог решења, коју наводно намећу околности, сваки рационалан одговор делује нереално. Каже се, реалност одређују господари реалности, а не рационалан приступ. Али, управо због таквог, наводно реалистичког приступа, косметски проблем траје готово век и по и тешко је претпоставити да ће таквом наопаком логиком он било када бити решен. Не, биће само одложен до настанка другачије реалности.

Коегзистенција Срба и Албанаца у покрајини на дужи рок, а онда можда и трајно, могућа је само ако се обезбеди двострука суштинска аутономија: аутономија покрајине у Србији и аутономија Срба у покрајини. У таквом системском решењу Срби и Албанци у покрајини могли би бити раздвојени, а по сопственим потребама и повезани. И једни и други уживали би своје унутрашње самоопредељење, на шта имају пуно право по свим добрим међународним, посебно европским, примерима, по свим начелима и нормама међународног права и по важећем Уставу Србије. Он сам отворио је могућност посебног статуса покрајине у виду суштинске аутономије (чл. 182), али је оставио да се конкретно решење нађе у фер преговорима.

Ако овај приступ, приказан крајње овлаш, није имао среће у преговорима 2006-2007, не значи да је он нереалан. Значи само да га може спровести нека озбиљна влада, која ће имати у виду историјски значај овог питања, а не само фасцинацију сопственом славом. А када је реч о међународном посреднику, данас су прилике много повољније за његову поштену улогу него што је то било пре више од једне деценије. Пратећи овај тренд у светској политици, са српске стране потребни су само упорност и стрпљење за боље међународне услове, што се колоквијално назива замрзнут конфликт.

Само тако, решење за Косово и Метохију може постати мелодија за сва времена, а не само комични хит месеца.

Извор: Србија и свет