Протођакон Владимир Василик о спаљивању цркве у Кондопоги

О СПАЉИВАЊУ ЦРКВЕ У КОНДОПОГИ

10. августа (2018), на дан Смоленске иконе Богородице, у граду Кондопога извршен је страшан злочин. И не само против Руске Цркве или руске културе, већ и против руске душе и Руске Државе. Тинејџер-сатаниста спалио је Успењску Цркву из XVIII века, једнако важну по свом значењу као и храмови светски познате Kиже. Црква у част Успења Пресвете Богородице била је изграђена у селу Кондопога 1774. Она је преживела и три руске револуције, и грађански рат, и колективизацију са пет година атеизма, и Велики отаџбински рат. Није преживела само савремену епоху сатанског варварства и материјалистичку равнодушност.

Успењски храм, овенчан огромним величанственим шаторастим кровом на куполама, био је један од највиших у Карелији. При излазећим и залазећим сунчевим зрацима подсећао је на огромну свећу. Ко је мислио да ће та свећа сагорети за само 15 страшних минута? …

Унутар храма се налазио барокни иконостас – на жалост, без икона: према неким подацима, Финци су их запленили током Великог Отаџбинског рата. Али на плафону је била сачувана композиција: Христос Архијереј и дванаест апостола. Изрезани стубови унутар храма симболизовали су Дрво живота. Сада ничега тога нема.

Храм у Кондопоги пре спаљивања.

“Сећам се служби у тој цркви: пун храм, старци и омладина, живахна, радосна лица“.

Имао сам прилику почетком до средине 1990-их година да се молим, певам и читам у том дивном храму. Најранија служба у њему била је у лето 1991. године, што је била заслуга оца Лава Бољшакова, раније познатог археолога одређеног у Кондопогу од стране покојног митрополита (тада епископа) Мануила Петрозаводског. Богослужења у њему су била само лети, у друго време они су прелазили у нови зимски храм, у самој Кондопоги. Живо памтим те службе: пун храм, старци и омладина, жива, радосна лица. У епохи пада руске државности православна вера давала је смисао животу, она је омогућавала да се превазиђу тешкоће и проблеми тога сложеног времена. Необична је била парохија коју је окупио отац Лав: са једне стране – ратни ветерани, бивша емиграција. На пример, матушка Јелена, први чтец у храму. Током рата је била медицинска сестра, оператер у болници. Малена, мршава, она је данима и ноћима стајала поред операционог стола, с времена на време скоро падала од умора. Или први старешина храма Михаил Романович, инжењер из емиграције, човек кристалне честитости и кристалне вере. А са друге стране – омладина, студенти, ученици, за које је црквени живот био дах свежег ваздуха усред сиве, тешке, повремено сурове свакодневнице.

Протојереј Лав Бољшаков

Оцу Лаву у Успењски храм често је долазио владика Мануил, понекад је довозио пун аутобус поклона за парохију. Доласци владике увек су били радост, његова доброта и пажња привлачили су многе. Митрополит Мануил и отац Лав били су духовна деца познатог петроградског свештеника Василија Лесњака, и за време њихових заједничких богослужења живо се осећала атмосфера духовног братства. Повремено су долазили знаменити гости из иностранства, на пример познати теолог и византолог протојереј Николај Озолин. 1993. године отац Лав је сазвао научну конференцију посвећену Успењској цркви и објавио збирку њених реферата. Исте године са својим парохијанима отишао је на експедицију у Псков да копа цркву Успења са Запсковја. То није био само обичан научни или пословни пут, то је био један црквени живот – са заједничком молитвом, заједничком трпезом, заједничким радом, ходочашћем у псковске светиње (укључујући Псково-Печерски Успењски манастир).

У Кондопоги се готово одмах појавила црквено-парохијска школа и за децу и за одрасле. Отац Лав je окупљао парохијане четвртком ради читања Јеванђеља и његових разјашњења. Његова супруга, матушка Јулија, направила је радионицу за иконопис. Живот око храма, око Евхаристије и речи Божјих – то је оно што се могло рећи о кондопошкој парохији.

А око храма су беснели таласи мора живота, понекад веома окрутни. Спомиње се једна епизода: оцу Лаву је дошао затвореник кога су пустили на одсуство због доброг понашања. Баћушка је са њим поразговарао, посаветовао га како да се припреми за крштење и препоручио му да се крсти на следећем одсуству. Али то није било суђено да се учини: затвореника су убили кад се вратио у затвор. Други случај: када је отац Лав ишао да венча у Успењском храму своје парохијане, на путу је видео смрсканог мотоциклисту који је погинуо због сопствене неразумности и дрскости.

Карелија није само депресиван регион са високим нивоом незапослености и великим бројем затвора и зона, већ и место духовног рата, где су се сретали и врачи, екстрасенси и сатанисти. Карактеристична је била нека жена, Клара, екстрасенс, која је препоручивала својим пацијентима да прво одлазе у цркву (пожељно је било причестити се!), „напунити се енергијом“, а затим отићи код ње. Постојали су још нескривенији врачи који су се са мржњом односили према Цркви.

Стога се тинејџер-сатаниста није појавио ни из чега. Утицај интернета, разуме се, не треба одбацити, али је мало вероватно да је он радио сам, на основу својих личних емоција. Није искључено да су иза њега били одрасли рођаци, који су му објаснили да, пошто је он малолетник, њему ништа неће бити. На то да је уништење Успењске Цркве била унапред планирана акција указује и промишљени начин деловања тинејџера и вест о томе да је добио некакво обавештење на таблету, и још много тога. Надајмо се да истражни органи неће свести дело на сметње, свалити све на неприлагођеног тинејџера, и да ће наћи вероватне наручиоце овог гнусног злочина.

Уништење Успењске цркве – јединственог историјског споменика – било је могуће и због небриге карелијанских власти. Упркос понављања сигнала, храм није био опремљен аутономним системом за гашење пожара. Црква није била окружена оградом, да не говоримо већ о систему видео надзора. Убедљива чињеница: три пута су се владајући архијереји карељске епархије (у почетку митрополит Мануил, затим митрополит Константин) обраћали властима Петрозаводска са молбом да дозволи изградњу цркве Свих карељских светих на територији епархијске администрације – и три пута је уследило одбијање. Последњи пут са формулацијом: неопходно је размотрити и да ли је такав храм потребан Петрозаводску?

Сада неки публицисти говоре о нашој кривици у овом догађају. Заиста, сви смо ми криви, зато што допуштамо фактички законито постојање сатаниста у нашој земљи, слободно функционисање њихових сајтова, слободно ширење њихове музике и симбола, некажњено деловање њихових најјачих чланова. Поменимо убиство оптинских монаха, које је убио сатаниста Аверин. Дело је сведено на ометеност, проглашавајући га ментално ненормалним, јединим убицом. Чак и релативно недавна убиства у Јужно-Сахалинску нису отрезнила друштво.

Успенска црква у ватри

Органи закона из неког разлога не показују жељу да озбиљно истраже сличне случајеве, више воле да сваљују све на ненормалне појединце- усамљенике, и не придају дужно значење сатанским организацијама. Међутим, они се првобитно јављају као екстремистички по својој суштини и за свој циљ стављају не само „вређање религиозних осећања верника“, већ, у крајњој линији, уништавање религије и физичко уништавање самих верника. Надамо се да у основи такве немарности власти лежи недовољно схватање друштвене опасности од сатанизма. Нажалост, властодршце притиска либерална парадигма сагласно којој би требало да расту сви цветови, чак и ако су то „цветови зла“. Ка чему таква идеологија може да доведе, разумљиво је: ако се врт не плеви, он ће зарасти у коров.

„У образовању тријумфује потрошачки приступ, а студент – потрошач „поједе“ сваку идеју“.

Следећа наша кривица је у томе што смо дозволили тријумф потрошачког приступа у образовању. Бивши министар образовања Фурсенко је рекао: „Совјетско образовање бавило се васпитањем личности. Ми смо дужни да радимо на стварању компетентног потрошача.“ И био је створен такав ученик – потрошач који једе све редом у области информисања, као позната животиња са копитицама и њушком. Чему се чудити ако се често ови потрошачи наједају отровних „цветова зла“, а затим, гласно ударајући копитама и цичећи на цео интернет, јуре ка обронку, иза којег је – погибељ?

Исто се догодило са кондопошким пироманом који се хранио темама духовних сплачина које му је нудила Светска мрежа, и који је набасао на сатанске информационе производе. Ако би могао да послуша савет, може му се саветовати да призна оно што је учинио, и да се покаје. У противном, његови једномишљеници могу направити од њега и мртвог хероја – принети жртву сатани, што се често дешава у оваквим друштвима, и они тако често отписују на терет обичног самоубиства. Само, тешко да је тинејџер сада у стању да нешто слуша: он је сав надувен од гордости за извршени поступак, сматрајући га херојским. Али, суштински, ничег херојског ту нема – ту је кукавичлук и подлост. Кад би пробао тај момак да се попне са канистером на Сбербанку или на џамију … јасно је шта би од њега остало. Али ићи на незаштићену, у суштини необезбеђену древну цркву – може … У интервју месни житељи назвали су тог момка „јарцем“. Авај, у духовном смислу та дефиниција је тачна: ако се ти поклониш створењу са главом и роговима јарца, онда и сам постајеш као он.

„Схватање, оријентисано само на садашњост, у којој се све мора узети од живота, не може не узроковати злочине“.

Још једна наша кривица је у томе да смо створили друштво у коме су распрострањене непажња и равнодушност према историјском памћењу, споменицима културе и древним светињама. По својој суштини творевина постмодерна не значи ни прошлост ни будућност. Прошлост се стално мења, „конструише“ или „деконструише“ према потребама властодржаца; будућности нема. Остаје садашњост, у којој треба узети од живота све. Укључујући и лоше. Такво схватање не може да не створи злочине, укључујући и оне кондопошке.

И, на крају, наша највећа кривица састоји се у стварању друштва у којем не могу да не расту отровни цветови сатанизма, ако је то друштво изграђено на обожавању мамона, златног телета. Као што је тачно речено у опери Фауст: „Људи гину за метал. / Сатана нам прави бал.“

У Јеванђељу је јасно речено: „Не можете служити Богу и мамону“ (Матеј 6:24). Служење мамону води у пропаст. Свети Николај (Велимировић) пророчки је рекао: „Уздајући се у злато, умрли су од глади. Уздајући се у гвожђе, погинули су од гвожђа.“ Пожар у кондопошкој цркви – знак је и призив на покајање целом нашем друштву, ако не желимо да се тај пламен пренесе и на наше домове и градове, па се тада дело неће ограничити на паљење једне цркве. Због тога се изменимо и покајмо, то јест преобразимо наш ум, одсецимо од њега страсти гордости, злобе, гнева, лењости, среброљубља и похлепе, које су уништиле прекрасни Успенски храм у Кондопоги.

Протођакон Владимир Василик, 17 августа 2018 г.