Неће моћи: Прајд и понос

Ако војнички дух и дисциплина подстичу насиље код деце, веома је чудно како је до експлозије вршњачког насиља код нас дошло у послењих пар деценија, а није га било у време СФРЈ, која је била веома милитаризована држава.

У размаку од само 24 часа сведочили смо једном отварању и једном затварању. Обе церемоније спроведене су под будним оком и уз значајну улогу полиције. У Београду је отворен „Прајд инфо центар“, а на Златибору је затворен „патриотски камп“.

Летњи кампови у којима деца имају прилике да се упознају са војничким вештинама и начином живота, опште су место у свету, али су у Србији проблем и морају бити затворени по хитном поступку, под притиском медија и невладиних фактора који потичу из управо оних држава у којим је та традиција најзаступљенија и најраширенија или заступају њихове интересе. Тако о штетности милитаристичких кампова за децу у првом реду извештава пропагандни сервис америчког Конгреса познатији као Радио Слободна Европа, или телевизија Н1 у већинском власништву компаније ККР, где је један од водећих људи амерички генерал Дејвид Петреус, бивши директор ЦИА и командант снага у Авганистану и Ираку. Управо у земљи из које корене вуку и РСЕ и Н1 већ деценијама постоји небројено много оваквих кампова, међу којима је и „војнички Дизниленд“, како камп за децу старости од 12 до 18 година у Кентакију описује „Хафингтон пост“, где се омладина, између осталог, учи да пуца из јуришних пушака и снајперским вештинама. Ту је и организација „Јанг маринс“, основана 1959. у сарадњи и уз подршку војске САД, која се у читавом низу кампова не само на територији САД (имају камп и на јапанском острву Окинава, где се налази једна од највећих америчких база) бави децом узраста од осам до 18 година. Слична пракса постоји и у ЕУ, и то не само у прокаженој Мађарској – где се, према извештавању државне агенције МТИ (да, они за разлику од нас, имају и државну агенцију), са војничким вештинама уз помоћ активних припадника оружаних снага годишње упозна више стотина деце узраста од 11 до 18 година – него и у, на пример, Француској.

Противницима ове праксе код нас (то се провлачи кроз све њихове коментаре) изгледа највише сметају „патриотско опредељење“ и „војнички дух“, као и сарадња организатора кампа са неким сличним руским организацијама. Да се сарађивало са „Младим маринцима“ са Окинаве, то вероватно не би био проблем, па врсни војни аналитичар до ушију заљубљен у НАТО Владе Радуловић не би категорички рекао да је њему као грађанину ове државе битно да до одржавања оваквих кампова више не дође. Критичари у својој аргументацији, међутим, највише циљају у мету на коју је јавност најосетљивија, а то је тврдња да је оваква пракса лоша за развој деце и да подстиче вршњачко насиље. Да ли је заиста тако? Поред тога што је новинару НИН-а Вуку Цвијићу „сумњива идеолошка компонента“ овог кампа, он се позива на психологе који „кажу да то није добро за децу у том узрасту“ и да може утицати на ионако висок степен вршњачког насиља. Чудно је, међутим, то што домаћи психолози на које се позивају Цвијић и други говоре супротно ономе што тврде психолози у САД или Француској, где се добар део деце у овакве кампове шаље управо да би се „преваспитала“ и преусмерила. То је, макар, циљ морнаричког капетана Нурудина Абдулусена, који је, уз помоћ државе, основао камп да би, како сам каже, са улице склонио што више деце из француских предграђа где царује насиље. Занимљиво је и да ниједан од многих починитеља масовних пуцњава по америчким школама никада није био у неком оваквом кампу.

Ако је то тако, ако војнички дух и дисциплина подстичу насиље код деце, веома је чудно како је до експлозије вршњачког насиља код нас дошло у послењих пар деценија, а није га било у време СФРЈ, која је била веома милитаризована држава у којој су Народна армија, њени припадници, вредности и тековине држани на друштвеном пиједесталу, у којој је предвојничка обука била обавезни део школског система и где се ишло на гађања бојевом муницијом, за разлику од гуменог оружја које су користила деца у кампу на Златибору. У СФРЈ је тако било од 1969. па све до почетка деведесетих година, а тада није баш било вршњачког насиља. Биће да је нешто друго у питању.

Ако није лоше то да наша деца могу да се у „Прајд инфо центру“ упознају са животом и обичајима геј заједнице, зашто је лоше да се упознају са војничком традицијом, духом и животом? Или да, онда, затворимо и Војну гимназију и Академију, да се учланимо у НАТО и будемо мирни, јер ће нас они штитити од самих себе.

Аутор: Филип Родић

Извор:
МАГАЦИН