Панорама Косовске Митровице
ШТА ЈЕ ЧИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
- Власт самопроглашене државе на Косову и Метохији, уз помоћ просвећених мецена, чини све да присвоји оно што припада Србији. Међутим, власништво комшија друге вере и нације одавно је узурпирано или отето, а то нико, чак ни представници државе у бесмисленим бриселским теферичима, не спомињу
Пише: Милош Лазић
Лазар Жарковић је из Горњег Храсног, из суровог херцеговачког крша, кренуо преко Атлантика за братом Ђорђем 1903. године. Брод је на палубама превозио господу, а у потпалубљу, као расути терет, сиротињу која се онамо отисковала за својим сновима.
Америка је била гладна радне снаге, али већ и у оправданом страху од редњи болештина које би јој могле доћи из „старог света“. Зато су имигранти морали да прођу кроз карантин, кроз ужас острва Елис усред њујоршке луке, где су болесни боловали, а здрави умирали.
Из пакла у рај
Нико не зна како је Лазар успео да се провуче? Ваљда је био друкчији, пристојније одевен, наочит и с господственим манирима. И управо то што је измакао карантину било је пресудно за потоње познанство и пријатељство с професором Михаилом Пупином. Јер, велики научник српског порекла био је љути противник тронедељног присилног задржавања збуњених несрећника; земљакова прича о проласку крај строгих санитарних власти изгледала му је као пркосно херојско дело. Пупин је знао да су санитарци поткупљиви, али и да сиротиња што је стизала у Америку најчешће нема ни пребијеног марјаша у џепу. Изгледа да га је највише задивило исконско поштење тих несрећника којима није било ни на крај памети да би се улазак у обећану земљу могао и „погурати“ с десетак долара. Тако је Жућа, како је одмах прозвао риђокосог Лазара, постао његов јунак, живи пример бесмисла успостављања карантина.
Лазар се запослио у фабрици брикета, али је власник одмах приметио да је нови радник вредан и паметан младић, па је већ догодине постављен за управника погона. Његово напредовање било је вртоглаво, а могло би да се представи и податком да је већ 1907. године купио аутомобил! Острво Елис отпловило је у заборав.
Пупин је, по Лазаревој причи, нескривено презирао покондирене тикве, посебно међу земљацима; избегавао их је кад год би могао, и најрадије би се дружио с једноставним људима, добродушним сојем којем је, по пореклу, и сам припадао. Био је необично везан за своју мајку Олимпијаду и поштовао је ту породичну традицију коју су Срби сачували у туђини, па кад је Лазар у Српском удружењу потписао уговор о животном осигурању, а као корисницу премије одредио своју мајку, њихово пријатељство било је трајно запечаћено.
Жућине незацељене ране
Лазар Жарковић се 1914. године као добровољац отиснуо натраг, сада у Србију. Многи су га одговарали прерачунавајући му одсуствовање с посла у изгубљене плате, у аргументе који се нису могли мерити с усађеним осећајем патриотизма што се у њему, у туђини, само разбуктао. Испратили су га као – сумасишавшег.
Тешко је рањен децембра исте године, а видан је у војничкој болници у Косовској Митровици. Док се опорављао, неопозиво се заљубио у овај делић Србије и чврсто решио да једнога дана, кад одбрани земљу, разјури душмане и преко мора стекне почетни капитал, управо ту, у претежно српској вароши, започне нови живот.
Приликом првог боравка у Косовској Митровици 1937. године позната енглеска списатељица Ребека Вест упитала је Лазара шта га је из сигурности и обиља САД довукло овамо? Извео ју је на терасу хотела „Јадран“, који је саградио девет година раније, па широким покретом руке обгрлио прелепи призор што окружује град. Речи су, заиста, биле сувишне.
Кад је с капиталом пристигао из Америке, Лазар Жарковић је саградио електричну централу, индустријски млин, велику стругару и хотел, да би све „надзидао“ оснивањем Косовске банке, чиме је ту, до тада стару оријенталну касабу, превео међу напредније вароши. Он, Србин и Херцеговац, а не неко други. Забележено је то, постоје и тапије и акције, не мора да се лута.
Био је најугледнији, а вероватно и најимућнији житељ града на Ибру. Тај углед га је за време окупације одвео у затвор као таоца који ће платити главом оно што Немци или балисти, њихови верни савезници, процене као „отпор новој власти“. Успео је да откупи и своје, и сужањство преосталих талаца (међу којима је било и неколико честитих Албанаца) новцем који је позајмио од Мухарема Ибрахимовића, изданка угледне беговске фамилије. Дуг части је одмах поштено вратио, јер на Косову и Метохији образ је тада вредео више него данас. То га није спасило потоње национализације, али је бар сачувао углед и достојанство.
Умро је у Косовској Митровици 1962. године с једним неоствареним сном. Маштао је о томе да у Требињу подигне споменик Енглескињи Џоани Маркус, оној што је 1876. напустила лагодан живот који јој је био намењен племенитим пореклом, како би се прикључила херцеговачким устаницима Мића Љубибратића, због чега су је њени разбаштинили.
Косовска реституција
Лазарев унук Лазар боравио је ономад у САД, па је посетио острво Елис и покушао да на споменику онима што прошли то „чистилиште“ нађе име свог деде. Није га затекао, али је у документима открио један занимљив податак: санитарци, схвативши да им се спискови путника не подударају са бројем несрећника које су спровели у карантин, забележили су да је Лазар Жарковић умро у току пловидбе, те да је по прастаром поморском обичају сахрањен у плавој гробници.
Није, али као да јeсте. Јер, до његовог гроба заосталом у јужном делу Косовске Митровице, ако је још тамо, не може се, осим у пратњи полиције. Да је сачувао амерички пасош, негдашње комшије Албанци највероватније би му даривали улицу, а можда би га чак и у бронзи салили, ко зна, а овако…
Лазареви потомци су својевремено поднели захтев за враћање одузете имовине, али џаба. Власт косовске квазидржаве и међународна заједница са својим протекторатом, уз онолику бригу о људским и власничким правима која се у демократском свету представљају као светиња, и не помишљају да истоветне принципе примене и за оних неколико преосталих Срба на Косову и Метохији. Стари хотел „Јадран“ одавно је у власништву извесног албанског „бизнисмена“, Косовска банка, у којој би Лазареви потомци требало да имају наслеђеног власничког удела, приватизована је без њих. За друго се и не зна. Остала су само штура сећања.
Да је ова Лазарова судбина једина било би и превише неправде, а није једина. Напротив, много је сличних.
На Kосову је све српско. И капитал и земља, и камен и ваздух и вода. И духовни простор. И све нам то отимају.
Опет.
