Како је Стара планина ујединила 30.000 људи да се изборе да НАЈЛЕПШЕ РЕКЕ не заврше У ЦЕВИМА

Као дечак са друштвом рукама је хватао кленове у реци Темштици, док су видре, ракови, кркуше и змије рибарице биле свуда око њих. По његовом мишљењу Стару планину чине и људи који су живели поред река, водопади и приче које је слушао одмалена, језик „који се гледа“, Старопланинци који су навикли да раде за мало, а који не скидају осмех са лица… Александар Јовановић Ћута (52), члан удружења Темска, практично од свог рођења сваки слободан тренутак користио је да проведе на Старој планини, у кањону Топлодолске реке, у Темској, одакле потиче његова породица.

Топлодолска река

И наставак ове приче могао би да буде романтичан и белетристичан као и све Приче са душом да се једног дана неко није сетио да покуша да промени све и да реке смести у цеви. Управо та идеја окупила је љубитеље природе, Старе планине, река, наше земље и, пре свега, еколошки освешћене људе да се томе успротиве, да направе својеврсан покрет на фејсбуку у групи „Одбранимо реке Старе планине“ и да покушају да спасу оно што се спасити мора.

Прича о нестанку наших река почиње 1990. године изградњом хидроелектране и акумулационог језера Завој, последњем великом хидропројекту у Србији, за време бивше Југославије. Реч је о најмоћнијој реци на Старој планини, Височици, а становници села Темска, које се налази 10 км низводно, остали су без ње, без места у којем су, како каже Јовановић, стварали свој магични свет.

– Две године касније, 1992. појављују се копачи тунела, да би и ту другу, Топлодолску реку превели у Завојско језеро, јер „није било довољно струје“. Тада је Темска устала да брани своју једину преосталу реку и то смо успели на барикадама. Нестанак река за људе који вековима живе доле, поред својих вода, значио би и њихов нестанак – прича Александар за Приче са душом.

Проблема није било до 2007. године, а онда су одговорни на власти смислили план да прокопају тунел од осам километара и да малу бујичну Топлодолску реку преведу у Завојско језеро. Успели су да пробију 2 километра, а општина Пирот доноси Одлуку о забрани изградње тог тунела.

– Девет година касније, 2016. године, министар рударства и енергетике Александар Антић изјављује да пројекат треба да се настави јер је, како је рекао, од кључног интереса за нашу енергетску стабилност. Иначе, од 2008. године Стара планина је проглашена парком природе, што значи да је на њој забрањена свака активност на на преграђивању водотокова – истиче.

Према Јовановићем речима, градоначелник Пирота те 2011. године већином гласова усваја просторни план са идејом да се на Старој планини уради ревитализација 58 воденица и ваљавица (у којима се прао веш) којих је у овом крају било на стотине. На тај начин требало је да се развије туризам, а људи врате у села.

– Од целе приче испало је потпуно супротно, односно да су то у ствари биле деривационе хидроцентрале. То је најјефтинији облик хидропостројења по систему: хваташ највишу коту због пада воде и кинетичке енергије, положиш цеви у корито реке и сва вода, са комплетним светом који у њој живи сјури се до турбина. Говоримо о малим водотоковима, о речицама и поточићима који лети пресушују, говоримо о пијаћој води, о извориштима испод планине Миџор. Можда нисте знали, али у Србији су на 800 места предвиђене те хидроцентрале. Задатак од Европске Уније је да до 2025. пређемо са термо на обновљиве изворе енергије – објашњава Јовановић за Приче са душом.

Покрет за заштиту река направљен је спонтано, преко фејсбука. Од 2016. године борба је свакодневна. Као један од скоро 30.000 чланова групе, Александар каже да су се активисти организовали како су знали и умели. Писали су бројним министарствима и градоначелнику Пирота и наишли на осмомесечни зид ћутања. Организовали су протест у Кривом виру и одржали Молитву за Топлодолску реку. Након извесног времена и после ургенције из врха државе, јавља им се министар Антић и позива их на састанак. Закључак је позитиван, успевају да се договоре да се „пројекат не може наставити без локалне заједнице и сагласности мештана села Темска“. Топлодолска река је одбрањена. Али…

– Нови министар заштите животне средине, господин Триван изјављује да је Стара планина од националног интереса и да он неће дозволити нарушавање екосистема. Два месеца касније на Црновршкој реци, у општини Књажевац појавили су се багери и све сравнили. Исто се десило и на Ракитској реци у општини Бабушница. Иако смо имали његове речи, две реке су нестале и ми смо наставили са протестима! Наша група је на фејсбуку и те како нарасла. Другог септембра 2018. имаћемо велики протест у Пироту. Пирот треба да одлучи о судбини река и о судбини људи који вековима поред њих живе. Наш захтев је брисање малих хидроцентрала из просторног плана Пирота. У групи имамо стручне људе, биологе, хидрогеологе, ихтиологе… Размишљам често о томе како би мој прадеда Ђорђе реаговао да му је неко једном давно дошао и рекао да ће река да му нестане и да више неће имати воду поред куће. Ми нисмо научени да бранимо реке, али пошто смо већ довољно расправљали о законима, наше реке ћемо сада бранити онако како знамо и умемо – поручио је Александар Јовановић Ћута.

Фотографије: Милан Симоновић – Истражи Стару планину

Извор: Приче са душом