Путопис са поклоничког путовања у Украјину и Русију поводом стогодишњице страдања царске породице Романов – ТРЕЋИ ДЕО-БОРОВСКО И НИКИТИНО

Након завршетка другог крсног хода где смо, да се подсетимо, препешачили 15 километара од центра Алапајевска, од цркве у којој се налази крипта где су након извлачења из рударског окна била положена тела Свете Јелисавете и Варваре и осталих новоалапајевских мученика, до места њиховог погубљења, сечења славског колача у крипти и обиласка музеја у Алапајевску, упутили смо се прво до Јекатаринбурга да би још једном обишли Храм на крви и одали почаст цару Николају и његовој породици. У претходном делу путописа видели сте фотографије и олтарског дела Храма на крви (подсећам да је подигнут на месту страдања Свете царске породице и њихових верних сарадника), који је сав у боји крви, црвен и стално подсећа на ужасан злочин који се ту догодио.

Након обиласка Храма кренули смо на пут, нових 150 километара, према два села која су била наша следећа дестинација и најдаља тачка до које смо ишли према Уралу. Можда се питате шта је то толико битно у два мала, сиромашна, руска села да им посвећујемо посебно поглавље у овом нашем путопису. Из текста ћете видети зашто су та два села на нас оставила тако јак утисак и изазвала буру позитивних емоција да би вероватно сви који су били на овом путу пожелели да их још једном посете.

У касно поподне, сад већ десетог дана пута долазимо у једно село које се зове Боровско. Мало руско село, са прашњавим путем, једном улицом и низом приземних дрвених кућа са веселим, китњастим, изрезбареним, шареним прозорима и великим женским манастиром који је и био циљ нашег доласка. То је Боровски женски манастир Похвале Мајке Божије. На нашем путу ка Никитину у коме се налази манастир епархије рашко призренске у егзилу преспавали смо у Боровску. Дивне монахиње, велики манастир са плавим куполама, отац Сергеј са својом попадијом и њихових једанаесторо преслатке дечице, од којих су најмањи босоноги, нас старије из Србије подсетили на наше безбрижно детињство. Топао дочек, стари руски зидани шпорет, и од срца спремљена храна за госте из Србије, све је то разлог да се са љубављу сећамо овог села. Спавали смо у целом селу, где је било места, јер свима је јасно да сместити пун аутобус гостију није једноставно. Неки су спавали у кући где је музеј, монахиње у манастирским просторијама, неки у приватним кућама, један број сестара је спавао на душецима на поду новог манастира, а ја сам имала част да спавам у манастирској библиотеци. Није битно где је ко, након дивне вечере коју су монахиње спремиле и обиласка манастира, спавао већ да је то свима нама била ноћ када смо спавали „као бебе“, мирно, у тишини, без аутомобила и буке, а све нас је пробудио звук манастирских звона.

Ујутру је један део групе остао у Боровском манастиру, доручковао и заједно са децом из села и баћушком Сергејем организовао фудбалску утакмицу у којој је „пало“ пуно голова, али и уз братску и сестринску љубав (учествовале су и девојчице из Србије) све се завршило на обострано задовољство. У албуму који следи видећете слике села, манастира, учесника фудбалске утакмице, крсног хода, као и других активности које су дешавале током дана.

[envira-gallery id=“94703″]

Боровски  женски манастир Похвале Мајке Божије

Епархијски женски манастир Похвале Мајке Божије налази се у селу Боровско које је око       пет километара удаљено од града Катајска, једног од рејонских центара Курганске области. Историја манастира почиње 1863. године када је започела изградња храма у част преноса моштију Светог Николаја Мирликијског. Богослужења су почела 1869. године. За време револуције Боровско је било једини бастион православља на простору од  Свердловска до Шадринска. У совјетском периоду ова скромна сеоска црква није била ни рушена ни затварана, те су у њој текла богослужења чак и у најтежим годинама, када су за певницом појале монахиње из разрушених обитељи Колчеданског, Верхтеченског и других манастира.

За време Отаџбинског рата власти су храм претвориле у силос за жито. Мудри парохијани су жито просули по поду, а иконе оставили на својим местима и богослужења су настављена. Верни народ се сакупљао у храму у празничне дане као да ради прековремено, а у ствари када у храму није било подсказивача они су стајали и молили се, а када би се они појавили народ је почињао да ради, кад би они отишли народ се поново молио. Када су 1945. године из затвора и логора изашли многи свештеници богослужења у храму су обновљена, а када је 1947. наступило Стаљинови „отопљавање“ према Руској Православној цркви храм је поново био отворен.

У време када се обележавала хиљадугодишњица крштења Русије (1988. год.) у парохију је дошао јереј Александар Никулин који је схватио да је време да се оформи једна јака црквена заједница. Њега је надахњивало и то што је у то време почела и обнова општеруских светиња Дивејева, Валаама, Оптина Пустиње и других. Тако да 1992. почиње да се формира женска обитељи, а када су дошле прве сестре три обитељи ту су затекле монахињу Олимпијаду-последњег представника „логорског монаштва“.

1996. године у обитељ долази монахиња Васса, а 1998. обитељ броји десет душа и постаје права женска обитељ. Та мала црквена општина је личила на монашку, послушнице су носиле црну одећу (мараму и сукњу) и обједињавала их је једна жеља, да овде служе Богу и истрпе сва искушења која им буду послата ради спасења душе. Оне су поред својих основних послушања и присуствовања богослужењу, засадиле и Богородичин врт. У врту су засадиле биљке из свих делова Урала како би читава Уралска земља овде принела дар Царици Небеској. Монахиње свакодневно испуњавају Богородичино правило, идући стазицом око врта, по узору на Дивјевску Канавку. Центар врта краси дрвени храм Свете Тројице, подигнут у древно руском стилу, са иконостасом исплетеним од лозе. Синод Руске Православне Цркве је тек 2001. године донео званичну одлуку о оснивању овог манастира.

Од самог оснивања обитељи, у манастиру се посебно поштују Свети Царски Мученици. 1997. године заједницу је посетила представница царске куће Романових Олга Николајевна Куликовскаја Романова. Много пута су у обитељ доносили чудотворни мироточиви образ цара Николаја другог и сваке године је тај догађај обележаван великим свечаностима. 2001. године је организован крсни ход из Боровске обитељи у Јекатеринбург на место убиства свете Царске Породице, који је трајао неколико дана и ноћи. Сада је у обитељи око тридесет монахиња које свакодневно читају Богородичино правило и иду у крсни ход око манастира читајући канон Пресветој Богородици. Псалтир се у храму непрестано чита. Божанску Литургију служе свештеници Сергеј, Владимир и Виктор, такође свакодневно. На територији манастира су и два храма и две капеле од дрвета. Главни храм посвећен Светом Николају Чудотворцу и дрвени храм – крстионица посвећен Светом Јовану Крститељу у коме се крштења обављају потпуним погружавањему у специјалној крстообразној крстионици. Једна капела изграђена у част Светог свештеномученика Аркадија, а друга се налази у врту Пресвете Богородице којој је и посвећена. Црква Светих Царских Мученика је још увек у изградњи. Прекопута главног храма се налази мали музеј у којем се чувају ствари Светог Аркадија као што су књиге и иконе, неке старе и по више од 150 година.

У Богородичином врту се налази и манастирско гробље у којем су вечни покој нашле монахиње овог манастира, међу којима је прва – мученица за веру Христову монахиња Антонија.

Антонина Александровна Серјодкин је 2. јануара 1999. (по новом) замонашена са именом Антонија. Монахињу Антонију су одликовали смирење, трпљење и кротост. Последњу годину живота она је свакодневно читала акатист или канон Светом Цару Николају II. Када је у децембру исте године у манастиру била мироточива икона Светог Цара Николаја, она је имала послушање да му, од 3 до 4 часа ујутру, чита канон и акатист. Баш тада, 24. 12. 1999., док је читала 6. песму канона у храм је ушао мештанин оближњег села који ју је убио са преко 30 удараца чекићем. Ујутру се сам предао, ни сам не могавши да објасни зашто је то урадио. На слици је сестра Варвара поред гроба монахиње Антоније.

Небески покровитељ и заштитник ове обитељи је свештеномученик Аркадије Боровски који је за време свог земног живота служио од 1914. до 1918. године у Никољском храму села Боровског. На дан Светог Козме и Дамјана 1918., после Литургије и два венчања, група бољшевика је ухватила Светог Аркадија и на путу за Катајск убила и бацила у шуму. Тек после десет дана, када је у село дошао део Беле армије, његово тело је нађено и хришћански сахрањено. Лику светих је прибројан 2002. године, док  су његове нетљене мошти обретене 10. јуна 2007. године. Свети свештеномученик Аркадије се прославља 14. јула. На месту његовог гроба у Боровском је подигнута црква у његову част.

НИКИТИНО

Друга група паломника је аутомобилима које су нам послали из Никитина, удаљеног око 30 километара од Боровског, отишла на Литургију у катакомбу посвећену Ваведењу Пресвете Богородице епархије рашко призренске у егзилу. Настојатељ је јеромонах Игњатије Григорјев. Капела се налази у једној оронулој дрвеној кући, некадашњој школи, коју су верници започели да прилагођавају својим потребама. Све нас је то подсетило на период изласка нашег Владике Артемија и монаштва са простора епархије рашко призренске и првих Литургија у егзилу, исти дух, благодат, само са једном жељом да будемо заједно на Литургији, без обзира на место, било да је у питању трошна кућа, шатор, скромно али у заједништву са бескрајном љубављу и слогом.

Никитино је једно мало, сиромашно село са неасфалтираним уличицама, и једним полусрушеним манастиром који се налази преко пута катакомбе, такође посвећеног Ваведењу Пресвете Богородице. Манастир су срушили бољшевици.

Када смо стигли била је у току Служба Светој Јелисавети руској, а након тога и Света Литургија коју је уз настојатеља јм Игњатија служио и пс Иринеј (Ристић). Један број верника се и причестио. Након тога су нам сестре и браћа из катакомбе приредили трпезу љубави. Без обзира на сву скромност капеле, трошну дрвену кућу која тек треба да се среди на столовима је била храна спремљена са пуно љубави за госте и Србије. Питам се само како су то све спремили, када десетинама километара около нема веће продавнице, а на столу шаренило боја са пуно воћа и поврће, чорби, пита, пецива, рибе и разних ђаконија. Након ручка започиње песма, и опет сузе, загрљаји, пољупци, као браћа која се дуго нису видела па се поново срела. Радост у души, љубав у срцу, сузе у очима, не постоје речи којима бих вам то објаснила. Након сликања испред катакомбе, сви заједно прелазимо у срушени манастир у коме се наставља песма.

Спремамо се за полазак, али никако да се растанемо, још би понешто рекли, иако већина нас не зна руски, а Руси не знају српски, али се разумемо. Не могу сродне душе, исти дух да се не разуме, то је немогуће. Након поздрава, седамо у аутомобиле и враћамо се у Боровско где нас чека остатак групе. На путу до Боровског стајемо код једног крста на пропланку да се сликамо и једемо шумске јагоде које су својим врежама покриле целу ливаду. Боже, каква лепота! И заборављени укус шумских јагода које смо као деца јели, а баке и мајке нам кувале слатко, сећам се дивног детињства и школских распуста код баке и деке у Шумадији, на селу. Слатко од шумских јагода су баке љубоморно чувале за своје унуке. Још увек се сећам тог дивног укуса. Тај укус сам препознала на ливади на далеком Уралу.

Стижемо у Боровско, причамо једни другима шта смо радили, упадамо у реч у жељи да све утиске међусобно поделимо. Планирамо да наставимо пут, али прво морамо да вечерамо. Монахиње Боровског манастира су нам спремиле укусну вечеру и након тога, опет песма, сузе, радост. Поздрављамо се међусобно, дечица оца Сергеја се везала за млађе чланове наше групе, неће да се одвоје, како је лако све њих заволети, те једноставне скромне људе, монахиње, децу. Како је лако волети!

Полазимо даље пут Казана, машемо из аутобуса. У мислима нам је свима молитва, Господе сачувај ове дивне људе, право богатство је било упознати их! Хвала ти!

[envira-gallery id=“94762″]

Снежана Антонијевић