Уредништво: Одговор на новотарску пропаганду оца Рафаила Бољевића (прочитано 26.500 пута)

Поводом смутњи које новотарски калуђер Рафаило Бољевић уноси међу вернике, поново доносимо наше саопштење у коме смо дали одговор на његову новотарску пропаганду.

+ + +

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ ИЛИ НОВОТАРСТВО

„Чувајте се да вас ко не превари“.

(Мт. 24,4)

Наши читаоци су нам замерили што се до сада нисмо осврнули на новотарску пропаганду калуђера Рафаила Бољевића из митрополије црногорско-приморске, већ смо му оставили широко поље да вара и обмањује недовољно утврђене у вери. Уважавамо критику, али молимо наше цењене посетиоце да прихвате неминовност да нам неке битне ствари могу и промаћи, због чега их молимо да нам и сами указују на оно што сматрају вредним пажње. Ево нашег одговора овом Амфилохијевом калуђеру, али и свим осталим новотарцима.

О. Рафаило Бољевић:

„Улазити у простор Свете Литургије веома је опасно без благослова и свештеног помазања. Људи који се тим питањима баве и смућују нису упознати са православном вером. Они нису чули апостолску проповед. Они су, рекао бих, потпуно промашили тему. И што је најгоре, тим промашајем закуцали се у најсвештенији простор Православне Цркве, у тајну над тајнама, у светињу над светињама, у олтар Господњи, тамо где и ангели желе завирити.“

Калуђер новотарац Рафаило Бољевић

Одговор „Борбе за веру“:

У томе и јесте ствар: благослов и свештено помазање од човека захтевају трепетни однос према Светој Литургији, а не насиље над Литургијом у име идеологије „литургијске обнове“. Народ Божији не занима морални живот свештенства, нити он има право њиме да се бави – да ли владика или свештеник живе по моралном закону Божијем, то је њихова ствар и они ће за то одговарати поред Богом. Из отачника знамо да анђели служе службу уместо грешних клирика, и причешће из морално грешних руку ником не штети спасењу. Али, ако јереј исповеда јерес, причешће из његове руке не доноси живот. Ако свештенослужитељ мења богослужбено предање, он мења садржај Богом благословене мудрости коју верник треба да прими кроз богослужење. Светогорски монаси и подвижници су се одувек борили против духа посветовњачености, инсистирајући на разликовању црквеног од световног начина размишљања. Један од њих, монах Геронтије Катунакијски, оставио је следећу поуку и савет једном игуману: „Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралних преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку када га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе светог предања које су одредили наши Оци. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје РЂАВО ПРЕДАЊЕ и никако се не може поправити“.

А што се „вирења анђела“ у олтар тиче, новотарци, који тобож трепетно брину о анђелима, у олтар су одавно увели камермане, од којих су многи можда и некрштени, и они камере „уносе“ у Свети Путир, и крше све могуће каноне који олтар штите. Отац Рафаило то у својој „застрашујућој“ беседи не каже. Зашто не пита владику Амфилохија и сличне њему због чега се, усред мистичког чина Литургије, окружују фото-апаратима, мобилним телефонима који сликају и камерама? Анђели се плаше да гледају на Часну Трпезу, али се камермани, очито, не плаше. Није него!

Отац Рафаило Бољевић:

„И онда појављује се не један човек, то је већ, да кажемо, синдром, који је у прерастао у епидемију, – људи који се баве литургичким недоумицима. Кад би знали – а дај Боже да сазнају док имају времена да се сазна и мишљење мења, у каквој се опасности налазе, – никад више не би у том правцу ни погледали. Улазити у простор Свете Литургије, браћо и сестре, много је опасно – без благослова и без свештеног помазања. Зато предлажем свима вама који имате тај проблем, а за који се неко потрудио да вас уведе у тај проблем, он ће добро одговарати пред Господом, ко год да је и са које год стране долазиле те збуњиве информације биће жестоко испитани и жестоко бијени на дан праведног суда Господњег, јер су увели неспремне људе тамо ђе им није место и тамо где не могу да се снађу.“

Одговор „Борбе за веру“:

Они који ће одговарати на првом месту су новотарци, јер се наш народ никад није бавио литургијским питањима, него је ишао на службе Божије и молио се  верујући да је Литургија Богом установљена, и да није људска творевина којом се може експериментисати. То су некад знали и вођи литургијске реформе код Срба, који су саблазнили народ који је, због те саблазни, почео да се масовно занима за „литургијске реформе“ да му не би, као много пута у историји, папа и папољупци или протестантски јеретици продали рог за свећу. Вођа новотараца, владика Атанасије Јевтић, је, док је био жив свети Јустин Ћелијски, овако упозоравао: „Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства“(јеромонах Атанасије, Теолошки погледи бр. 3, 1980, стр. 95.)

Жестоко ће на Суду Господњем, вели нам отац Рафаило, бити испитани и бијени они који су одбили убоге папско – протестатнске реформе, а неће бити бијени они који су те реформе увели у Цркву Божију! То је као кад лопов уђе ноћу у кућу, а домаћин га угледа и почне да виче и дозива помоћ, да би доживео да га лопов ућуткује и поучава пристојности: „Ћути, не вичи, пробудићеш комшије!“

Наравно, православни човек не треба никог да осуђује, али мора да расуђује; а ко расуђује, види где су нас новотарци довели после векова нормалног и мирног богослужбеног живота.

Јасно и за комарачку свест:

из српских храмова уклањају двери и  иконостасе да би они личили на зборнице јеретичке

Отац Рафаило Бољевић:

„Недавно сам разговарао са једним јеромонахом, новим јеромонахом, који је преко 20 година монах, са узвишеним аскетским подвигом, који је вољом архијереја уведен у свештенички чин, и постао свештеник – јеромонах. И пазите, човек који је знао Литургију наизуст да пева, кад је ушао у свети олтар, осетио је да је то нов приступ, нови амбијент, збунио се и уплашио. И дан данас врло опрезно служи Свету Литургију, знате. Осетио је да се ту ради о нечем много узвишеном. А Свети Сава, не само Свети Сава, него и свештени канони не дозвољавају да лаици улазе тамо ђе им није место. Не зато што су они тиме подређени и игнорисани. Напротив, то што је најсветије у олтару биће изнешено и они ће примити те дарове. Ништа мање него што је примио епископ или свештеник, то треба да знате. Нема специјалног причешћа за епископе, посебног за свештенике и ђаконе, па онда што претекне да се да народу. Не, једно и исто Тело. Зато не треба улазити, не треба се бавити тим стварима, нема потребе и нема благослова, нисмо позвани на то.“

Одговор „Борбе за веру“:

О каквој узвишености служења у олтару је реч кад су новотарци у питању? Они никаквог трепета пред светињом немају, него желе да народ буљи у непокривен олтар, из кога је свака тајна ишчезла. Они укидају иконостасе и на микрофон читају тајне молитве. Који новотарац опрезно служи Лиутургију? Да није владика Атанасије, који виче и понекад удари клирике за време службе? Да није владика Игњатије, онај што верује, како је показао наш сарадник Владимир Димитријевић, да ће демони и непокајани грешници отићи у небиће? Лаици који се боре против новотарија не желе да улазе у олтар, како у свом предавању клевеће о. Рафаило, него хоће да олтар остане ограђен као Светиња над светињама. Срамни новотарац, бискуп Гргур мостарски, који чита филиокве с бискупом дубровачким Матом Узинићем, УВОДИ ЖЕНЕ У ОЛТАР!!! (http://borbazaveru.info/content/view/6754/1/) Да ли је за њега отац Рафаило имао неку примедбу? И какве везе то има са Светим Савом, који је забрањивао да се молитве рукоположења чују ван олтара, док се данашњи новотарци на сав глас деру преко микрофона кад читају најсветију молитву епиклезе – призивања Светог Духа на Дарове који постају Тело и Крв Господа Христа?

Самозвани бискуп Гргур Дурић, противно канонима Православне Цркве, увео жене у отар

Отац Рафаило вешто, новотарски, замењује тезе јер мирјани који се боре против новотарија уопште не желе да се причешћују у олтару као клирици, и они одлично ЗНАЈУ да је причешће исто и за владику и за мирјанина. ОНИ ТРАЖЕ ДА НЕ СЛУШАЈУ НАГЛАС МОЛИТВЕ СВЕШТЕНИЧКЕ, НИТИ ДА ГЛЕДАЈУ ОГОЉЕНИ ОЛТАР, ЈЕР ЈЕ ТО ПАПИСТИЧКО – ПРОТЕСТАНТСКА ЗАБЛУДА. А то што траже, не добијају: један по један новотарац постаје владика, стари калуђери и свештеници умиру, манастире и цркве преузимају новотарци, и они уопште не воде никакав дијалог, него силом запушавају уста онима који им постављају питања. Али, Бог неће оставити народ свој, никада!

Отац Рафаило Бољевић:

„А пошто се нагомилало таквих информација – површних, неутврђених, дакле та вера која није апостолска, то је оно о чему смо причали, неповезана свест, неочишћена и непрепорођена душа, пуна страсти, а страсти су енергије, деформисане енергије душе, које се лако стављају у покрет и које служе за провлачење непријатељских сила, јер иза страсти – по учењу Светих Отаца – стоји демон. А човек који није апостолским методама васпитан, који није прошао одређене степене, семестре, године, који није изучио науку, који није проверен, или, да кажем, испитан у основама православне вере, не може да се бави литургичким проблемима. И оно што може да узме, и оно чиме може да се бави је једна каубојска прича о дверима, о отварању, затварању, о читању молитава… То је једна беда, браћо и сестре, духовна беда. Ко год вас увлачи у Литургију на та врата он је лопов и разбојник. Поготово људи… то је јако опасно… свештеници и велики свештени клир – епископи – то решавају између себе. Не сме народ у то да се укључује. Јер тај пламен ако изађе, он ће направити велики пожар и многе људе ће опалити и испржити, а те опекотине од те ватре су велике. То је велики и висок напон.“             

Одговор „Борбе за веру“:

Пламен је већ изашао, и попалио многе и многе душе. А пламен су изазвали епископи и свештеници новотарци, а не јадни народ. Наравно да неупућени мирјани који нису прошли „семесетре“ не треба да се баве оваквим питањима. Али, хвала Богу, имамо и свештенослужитеље и докторе богословља који се овим питањима баве. Тако отац Никодим Богосављевић, у својој студији о литургијској обнови, препороду и реформама о тихом читању свештеничких молитава на Литургији каже: >>На почетку ћемо се упознати на мишљењем еп. Атанасија (Јевтића) односно питања начина читања свештеничких молитава у Св. Литургији. Коментаришући своје речи: „…Свету Литургију, за коју народ, и у старим песмама и иначе, каже да се Литургија поје=пева, а стари рукописни Служабници кажу и поповима: ‘довде пој Златоуста’, ‘одавде пој Василија’“, закључује у напомени: „Наше је питање, данас упућено самопозваним ревнитељима, ‘старог поретка и предања’: Ако се Литургија поје, и од литурга и од народа, како може бити да се све молитве читају ‘тајно’, кад Молитве и чине главну химну=песму благадења (Христос: ‘отпојавши хвалу’) Живоме Богу у Тројици?“ Наше је мишљење, иако се не сматрамо „самопозваним ревнитељима ‘старог поретка и предања’“, да се појање Литургије од стране народа и препорука поповима да поју Златоуста и у наставку Василија, из старих служебника, не односи на молитве које свештеник чита, већ само на појање народа у одговарању и проузношења јектенија од стране попова или ђакона, односно, возгласа од попова. Ни у данашњој пракси свештеничке молитве се не поју, већ молитвено говоре. Против мишљења вл. Атанасија сведочи и рукопис Служабника из 15. века (Хиландарски свитак, бр. 16/VI), где налазимо три пута „поп тајно“ и једном „Јереј молитву, тајно“, што се односи на њихово читање, а не појање, молитава и то тајно=тихо, а не јавно=гласно. У наставку истог Служабника је рукопис из 13. века, из чијег се поретка возгласа и молитви такође да закључити да је поп читао молитве тајно, а не гласно. У Служебнику 1017 Соловецког собранија (13. век) стоји „Молитва за оглашене, тајно“, и „Поп молитву, тајно / Ти Који јеси, Владико Господе (Боже) Сведржитељу… (као данас)“, на основу чега поново закључујемо да је поп и остале молитве читао тајно. У Служебнику 519 Софијског собранија (13. в.) исто тако стоји „Поп Молитву тај(но): / Владико Господе (Боже), Оче штедрота…“, и „Молитва на пренос (Дарова), поп тајно:…“. У рукопису Софијске збирке бр. 518 (13. в.) Литургија Св. Јована Златоустог стоји: „Вишим (гласом): Примите / и једите, ово је Тело Моје, / које се за вас ломи на отпуштење / грехова. Поп тајно: / Тако исто и Чашу по Вечери, говорећи: / Пијте од ње сви, ово је Крв / Моја Новога Завета, изливена / за вас (и) за многе на / отпуштање грехова. Поп тајно: / Сећајући се, пак, сада / ове спасоносне завести…“. Поново „тајно“. У рукопису Свете Литургије Св. Јована Златоустог (Петроград, ГПБ, Q. р. I. 48, 13. век) налазимо: „Поп молитву (1. антифона) тајно…“, „Поп молитву (2. антифона) тајно…“, „(Молитва 3. антифона) тајно…“, „Поп (молитву) Входа тајно…“, „Поп молитву (Трисветога) тајно…“, „Поп се моли тајно…“, „Поп се моли тајно…“, „Поп: молитву (Верних 2.) тајно…“, „Поп моли се тајно (= Молитва Херувике)…“, „Поп тајно:…“, „Поп Молитву тајно…“, „Поп тајно:…“, „Поп Молитву тајно…“. У Хиландарском рукопису Литургије Св. Јована Златоустог (бр. 3/II, Т 708, поч. 14. века) осам пута стоји „Светитељ, преклонивши се, моли се:…“, што ће бити знак тихог, побожног мољења, пре него гласног читања или певања молитви. У Хиландарском Служабнику, око 1330. г. (бр. 315 / Т 376), налазимо опет: „Поп молитву тајно:…“, „Молитва о Вернима (2.), тајно:…“, „Молитва Преношења, тајно:..“, „Молитва Постављења Светих Дарова, тајно:…“, „Поп: Молитву тајно:…“, „Молитву тајно:…“, „Тајно:…“, „Поп Молитву, тајно:…“, „Тајно:…“, „Поп: Молитву, тајно:…2, „Поп: Молитву, тајно:…“, „Поп: Молитву, тајно:…“, „Молитва: тајно:…“, „Молитва: тајно:…“, „Поп: Молитва, тајно:…“, „Поп: Молитву, тајно:…“. У Служебнику Ћоровића (14. в.), такође наилазимо на: „Народ пак пева Трисвету песу, а поп чита молитву.“, „Молитва коју твори свештеник за себе (= у себи):…“, „Ово пак тајно каже.“. И у првом србском штампаном Служабнику Божидара Вуковића (1554. г.) издвајамо сведочанства о тихом читању молитава од стране свештеника: „Свештеник говори Молитву Входну, тајно:…“, „Док (народ) напољу пева Трисвето, ђакон стане близу јереја, који говори молитву“, „Док се ово говори [јектенија], свештеник говори Молитву усрдног мољења неодступно“, „Док ђакон ово говори, гледа ка јереју и кад види да је завршио молитву, одмах каже ђакон: Премудрост“, „И ово говорећи гледа на свештеника, и кад види да је завршио молитву, говори: Премудрост“, „Молитва коју твори свештеника за себе, Херувика“, „Свештеник, благосиљајући над Светим Хлебом, говори тихо:…“, „И када га види да је завршио молитву, и почео да се клања, поклања се с њим и он, на месту гди стоји, и кад га види опет да је пружио руке, и дотакао се Светога Хлеба, узглашава: Пазимо“. Исто је и у словенским Служебницима, старијим од наведених. У Хутинском Служебнику (крај 12./поч. 13. в.) читамо: „Поп Молитву усрдну, тајно – писана напред“, „Молитва за Верне Прва, тајно“, „Поп Молитву, тајно“, „А поп Молитву за себе, тајно“, „Молитва, тајно“, „Поп Молитву, тајно“, „Поп Молитву, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва, тајно“, „Поп Молитву, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва, тајно“, „Молитва Преносна, тајно“. Поред ових молитава, за које је изричито написано да се читају тајно, и за остале се (Молитве Антифона, Молитва оглашених и две верних), на основу њиховог уметања у јектеније које говоре ђакони и истицању Возгласа, може са сигурношћу тврдити исто тако тајно читање. Дакле, на основу наведеног и на основу Служебника 10-12. века, можемо са сигурношћу, најпре, рећи да су се током читавог средњег века, од 10. па све до средине 16. века, свештеничке молитве читале тајно. Затим, последично, да еп. Атанасије, у вези горе наведеног мишљења, није у праву, односно, последично, да „самопозвани ревнитељи, ‘старог поретка и предања’“, без обзира на њихово „самопозвано ревнитељство“, јесу.

Сви наведени средњовековни рукописи, у којима се доследно наводи да се, поред осталих, и Молитва „Такође и Чашу по вечери, говорећи“, чита тајно, не смета еп. Атанасију да такву исту примедбу у Архијерејским чиновницима из око 1658 и 1688, прогласи за појаву новијег датума. Сматрамо да није исправно тумачење еп. Атанасија, који сматра да су молитве, у наведеним рукописима, поред којих не стоји ознака за тајно читању, читане „нормално“ гласно. Из више разлога. Као што смо већ говорили, на основу њихове уметности у ђаконске јектеније, и нарочито у односу на „Возгласе“, којима претходе, а који се „возглашавају“ – говоре гласно, логичније је тумачење да су и оне читане тајно, тихо. У прилог оваквог схватања иду и историјски разлози. Зашто би се средњовековно наслеђе тајног, тихог читања литургијских молитава, које сведочи, према грађи коју је објавио еп. Атанасије, Вуковићев Служебник из средине 16. века, током 17. мењало.

Человођа новотарске параде, бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије, служи у требињском храму који има новотарску олтарску преграду уместо православног иконостаса

Да би се ово поткрепило довољно је за сведочанство узети речи Св. Николе Кавасиле (око 1322 – после 1391), из његовог дела Тумачење Свете Литургије. Најпре се у делу текста, који је изостављен код вл. Атанасија, потврђује наше тумачење начина читања свештеничких молитава у време Антифона – ђакони говоре јектеније, а свештеник чита тихо молитве, и на крају узноси возглас: „Док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм, да се на њих излије богата милост и доброта Божија“; „2. Због тога свештеник, окончавши молитву, чита гласно овај возглас јер он представља и завршетак молитве и славословље – чита га гласно да би сви присутни учествовали у слављењу и да би сва Црква прославила Бога“, „5. Док траје појање и док се верници моле, свештеник у олтару упућује молитве Богу за пуноћу Цркве уопште, а посебно за оне који украшавају Његов свети дом и који желе да га у свему покажу блиставог како би и они били њиме прослављени; и возглашава најзначајнији разлог: Јер је Твоја моћ и Твоје Царство“; „7. „Пошто се свештеник изнова помоли за вернике који се заједно са њим моле, односно да сваки од њих задобије оно што иште од Бога и да им то буде на корист, а исто тако и да задобију вечни живот у будућем веку, он као залог наводи доброту и човекољубље Божије; и пошто то сачињава свршетак молитве, изговара га гласно да би га сви могли чути“. Свети Никола Кавасила потврђује да се и молитва Входа чита тајно: „9. Пре него што ће ступити у Жртвеник, свештеник застане недалеко од царских двери док се појање не оконча, и моли се Богу да заједно са њим у Жртвеник уђу и свети анђели, те да са њим и они учествују у свештенослужењу и постану заједничари славословљења Бога; и свештеник наводи разлог, а то је да Богу приличи част и поклоњење и од људи и од анђела. Јер се речи: …свака слава, част и поклоњење односе на све који знају да славе Бога, да Му указују част и да Му се клањају. 10. Па пошто се помоли за све то, свештеник улази у Жртвеник и полаже Јеванђеље на часну Трпезу“. И Молитва Трисветога се читала тајно: „Пре појања Трисветога иште од Бога да прими ову песму и да Своју благодат подарима онима који певају“. Молитву субуге јектеније свештеник такође није читао гласно: „После читања Јеванђеља, ђакон позива народ да се помоли Богу, а свештеник се у олтару тихо моли да Бог услиши молитве народа. Затим, пошто громким гласом упути Богу славословље, он и вернике прима за заједничаре у славословљу.“Из дела текста, који је опет изостављен код еп. Атанасија, сазнајемо, „као што је то обичај“, да је свештеник читао молитве тихо, а возгласима узносио славу Богу и у једној Молитви за оглашене и у две за Верне: „3. Пошто свештеник сада треба да приступи приношењу жртве, којем не могу присуствовати они који у свету Тајна крштења нису посвећени, а које називамо и оглашенима јер су примили хришћанство само слушањем и као учење, он их одстрањује из сабрања верних пошто најпре причита молитву за њих“; „4. Пошто узвикне гласно ову молитву као славослоље, и пошто читаво сабрање верних прими за учеснике тога славословља, свештеник упућује другу молитву којом најпре благодари Богу што је удостојен да стане пред Њега и да своје руке ка Њему подигне и за себе и за друге; затим се усрдно моли да буде удостојен да то увек чини са чистом савешћу. А повод и за ову молитву је слава Божија, јер вели: Јер Теби приличи свака слава. Па пошто свештеник, као што је то обичај, заједно са народом узнесе славословље, он се изнова, са своје стране, моли за себе и за сав сабрани народ, како би он неосуђено стајао пред светим Жртвеником Божијим, очишћен ‘од сваке нечистоте тела и духа’, и како би народ, који се заједно са њим моли, био удостојен да се невино и неосуђено причешћује светим Тајнама еда би и они наследили Царство небеско“. Молитва Приношења се поново узноси тихо, а њен завршетак воз-гласно: „Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља“. Од читаве реченице код еп. Атанасија је остало само: „Потом тихо упућује Богу једну молитву… с возгласом…“. Стичемо утисак као да је намерно изоставио наставак из кога се јасно види да су се у време Св. Николе Кавасиле молитве читале тихо тако да их народ не чује, а да су се гласно проузносили само возгласи. Тихо се чита и Молитва Оченаша: „9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Бога то исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа (…) не на суд или осуду.“ И Молитва после Оченаша и пред Причешће свештеник чита тихо, завршавајући их гласним возгласима: „Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли се за све што је вернима корисно; и подсећа Бога на име Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: ‘Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам’. А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице. 4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама.“На крају Свете Литургије, објашњавајући разлику између Заамвоне молитве и оних у Олтару, Св. Никола Кавасила говори: „4. Заиста, раније је био унутар Жртвеника и молио се тихо, тако да га нико није могао чути, и тако се обраћао Богу. А сада, изишавши из Жртвеника и нашавши се усред народа, гласно, да га сви могу чути, упућује заједничку молитву за Цркву и за сав верни народ“. Све сумње су отпале: Св. Никола Кавасила сведочи да је свештеник све молитве у Литургији читао тихо, „тако да га нико није могао чути“. И ово кључно место, нажалост, недостаје код вл. Атанасија. Код њега стоји празнина: „(…)“

Епископ екумениста и новотарац Игњатије браничевски клечи испред новотарске олтарске преграде

Исто сведочанство, као код Св. Николе Кавасиле, имамо још из 1063-64. г., написаног од стране еп. Николаја Андидског, који у делу Кратко разматрање о символима и Тајнама које бивају у Литургији, пише готово идентично о Заамвоној молитви: „Пошто се, пак, сво Божанско Свештенодејство претходно свршава за оне који су принели, и за оне за које су принели, а затим и за све преостале само по молитви, и зато што неки од оних, који стоје изван Жртвеника, често долазе у недоумицу, и борећи се против знања, говоре: ‘А који је циљ и смисао и значење оних од Архијереја шапутаних молитава’ и настоје да и о томе добију неко обавештење, због тога су Божанствени Оци, као возглављење свега што је кроз (претходне) молитве тражено, саставили (такав) каракетер ове молитве, научавајући тражитеље (да упознају) до краја скута цело платно“.

Из новијег доба (крај 18. в.), додајемо потврду о тихом читању литургијских молитава, записаног од Св. Никодима Светогорца: „Ако пажљиво погледамо Божанствену и Свештену Литургију, видимо да, од почетка до краја, сва она има (тај) циљ и односи се на Причешће окупљених верујућих хришћана, јер на то указују и молитве, које свештеник чита тихо, и возгласи, и све свештене речи и свештенодејства, и поредак, све што бива у њој“; „И Свети Дионисије у шестом поглављу Црквене Јерархије пише да светотајинске молитве, благосиљања и призиви, освећујеће и савршујуће Тајне, потичу из неписаног предања… и из тог разлога су се одувек у пракси Цркве ове молитве читале тајно, а не возгласно као Господње речи, пројављујући на тај начин у ћутању, неписано и мистично предање.“>>

Ако неко може бити оптужен да је „мирјанин – каубој“, отац Никодим не може бити оптужен за то. Он је, научно и објективно, изнео да је тихо читање свештеничких молитава вишевековно Предање Цркве Божје. ДАКЛЕ, ОВДЕ НЕМА НИКАКВЕ КАУБОЈСКЕ ПРИЧЕ, НЕГО ЈЕ РЕЧ О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ: ОГОЉЕНИ ОЛТАР И ГЛАСНО ЧИТАЊЕ СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА НИСУ СВЕТО ПРЕДАЊЕ, НЕГО НОВОТАРИЈА ТУЂА ДУХУ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ!

Отац Рафаило Бољевић:

„Зато вам онако братски од срца предлажем, да се не бавите тим питањима – да тамо где се служи Литургија… Немојте говорити „старо“ и „ново“. То је за Литургију потпуно неприкладан термин. Литургија нема почетка, знате. Онај ко је у њој, он нема почетка. Не може ту бити старо и ново, то не важи за Литургију.“

Одговор „Борбе за веру“:

Није уопште реч о СТАРОМ И НОВОМ, НЕГО О ПРАВИЛНОМ И НЕПРАВИЛНОМ, О ОНОМЕ ШТО ЈЕ ПО ТИПИКУ И ОНОМЕ ШТО НИЈЕ ПО ТИПИКУ. Ево свих одлука Светог Архијерејског Синода и сабора о начину служења Литургије:

1. Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од23/10. маја 1986. г. под АСБр. 8/ зап. 92:

„Убудуће на подручју Срп. Прав. Цркве може се служити на црквенословенском и српском говорном језику.  На српском језику може се служити само употребом Служебника у издању Св. Арх. Синода.“³⁶

– под АСБр. 51/ зап. 103:

„Умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви.“

2. Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 21/8. маја 1991. г. под АСБр. 1024/ зап. 592:

„У погледу богослужбене праксе у Српској православној Цркви, држати се одлуке Св.  арх. сабора  – АСБр.  24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. г. која, између осталог, гласи: …без обзира на праксу у другим православним црквама… остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа “Архијерејског чиновника”.“³⁷

3. Одлука Св. арх. синода од 29/16. априла 1992. г. под СИН. 1406/ зап. 952:

„Усвојити предлог Њ.С. Патријарха српског Г. Павла и умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да, услед великог страдања Српске православне Цркве и верног јој народа у Босни и Херцеговини, позову им подручно свештенство и монаштво, као и све верне на строги пост у времену од 22. до 28. јуна 1992. године, како би тако припремљени могли приступити Св. Тајнама Исповести и Причешћа на Видовдан ове године.“

4. Одлука Св. арх. Сабора од23/10. маја 1995. г. под АСБр. 31/ зап. 102:

„У случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи.“

5. Одлука Св. арх. Сабора од 6. октобра/23. септембра 2006. г. под АСБр. 8/ зап. 55:

„На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске православне Цркве, образовати Комисију за проучавање литургијских питања… Умолити високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка.“

6. Одлука Св. арх. Сабора од 15/2. и 24/11. маја 2007. г.- под АСБр. 48/ зап. 24 и АСБр. 80/ зап. 166:

„Ставити у дужност Комисији Светог архијерејског сабора за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава…  У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне Цркве у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено умолити преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.^“

7. Одлука Св. арх. Сабора од 29/16. маја 2008. г. под АСБр. 762/ зап. 529:

Поновљен је потпуно исти текст одлуке са мајског Архијерејског Сабора из 2007. У Саопштењу за јавност са редовног заседања Св. Арх. Сабора у мају 2008. у вези са богослужењем се каже: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предањаи живог сведочења Цркве у савременом свету, Сабор је потврдио свој став у погледу служења Свете литургије и других богослужења у духу вековног литургијског предања наше Цркве.“                                                                                                                  

ОВДЕ НЕМА НИ РЕЧИ О „СТАРОМ“ И „НОВОМ“, НЕГО О ВЕКОВНОМ ПРЕДАЊУ СПЦ, ЗА КОЈЕ СМО ВИДЕЛИ КАКВО ЈЕ БИЛО!

Новотарски „иконостас“ у Костолцу, епархија браничевска

Отац Рафаило Бољевић:

„То је питање обичаја, традиције, стила и мистичког доживљаја и потребе за символиком. Тамо где се врата затварају, то је символички покрет. Може и без тога. Али неким свештеницима више одговара да се затворе врата због мистичког доживљаја домостроја спасења који се остварује на Светој Литургији. А простији доживљај је да се врата – двери држе отвореним. Мада то уопште не утиче на Свештену Литургију. Не доводи у питање дејство Светога Духа. Ти дарови ту освећени су апсолутно божански. И на тој Светој Литургији можете да се причестите. Смртни грех чине они који не одлазе на ону Свету Литургију што се тамо служи на овај или онај начин, а одлазе на неко друго место. Смртни је грех, јер они игноришу Бога који је тамо присутан. Окрећу му леђа. Излазе из храма где се молитве читају наглас, или тихо, знате… То је недопустиво. То је много, много опасно, браћо и сестре. И подлеже епитимији, црквеној епитимији. С тим немојте да се играте. На жалост, поготово у Србији, тај вирус је дубоко ушао… Бојимо се да ће ту бити великих губитака на оном вечном плану, да ће многе душе бити изгубљене, јер то је простор ђе се много греши. Један погрешан потез може да затвори могућност спасења. Зато будите врло опрезни. То је једно од највећих демонских искушења у којем се наша Црква налази…“

Одговор „Борбе за веру“:

Прича да је у Литургији све питање „стила“ није уопште тачна. То је пут паписта и протестаната који су себе урнисали самовољом у богослужењу, па сад имају и „кловновске мисе“. Сада, на почетку, прича се новотарска прича како је свеједно како се служи, и да то нема везе са вером и спасењем, али се, постепено, код новотараца иде на то да се уништи православна Литургија и да се народ наведе да се масовно причешћује без озбиљне припреме, а то отвара пут антихристу и његовој власти над светом. Људи који у СПЦ проповедају јерес, попут владика Мидића, Дурића и њима сличних зизјуласоваца чине све како би народ замајали да не види шта се дешава. То, наравно, значи да народ треба да зна о чему прича кад се бави богослужењем, и да треба добро да познаје Литургију. Нико не сме да „туче“ шта му падне напамет, него мора да зна веру Цркве и црквену службу.  (Рецимо, за време јерејске литургије двери се понекад отварају, а понекад затварају, означавајући неке догађаје домостроја спасења; а за време архијерејске литургије олтарске двери су отворене, јер је пунота архијерејске службе пунота Христовог присуства, која нам отвара Царство Небеско; али, и тада се молитве клира читају тајно, а не гласно, микрофонски.)

СВЕ ТО ТРЕБА ЗНАТИ, И НЕ ТРЕБА СЕ БАВИТИ ЛИТУРГИЈСКИМ ПИТАЊИМА ПОВРШНО И НЕЗНАЛАЧКИ.

Али, то не значи да су новотарије неважне. Јер иза богослужебних новотарија не стоји само жеља да „лаици боље учествују у Литургији“, него да се промени њихово настројење према служби, да нестане њихов свештени трепет коме није свеједно шта се на Литургији, коју је Христос оставио, дешава.

Отац Рафаило Бољевић:

„Без послушања Цркви нема спасења. Где год је благослов епархије и епархијског архијереја… слободно њега питајте, немојте да се устручавате… има начин, ако имате дилему… то је озбиљно питање, немојте сами да га решавате и у тим мини клубовима и таборима. Не, то је озбиљно питање, питајте вашег архијереја, шта вам он буде рекао, то послушајте. Мирне савести.“

Одговор „Борбе за веру“:

А шта, оче Рафаило, ако архијереј учи да је душа смртна или чита филиокве с бискупом? Да ли  њему треба веровати и имати мирну савест шта год нам он каже? Да ли смо ми овце Христве или овце у главу?

Отац Рафаило Бољевић:

„Те разлике, браћо и сестре, то ће се временом све ишчистити, то је Бог допустио да би дао мало више мотива да се дубље замислимо и дубље литургијски и православно утемељимо. Знате, много смо површни, много површни, зато су нас такви проблеми и снашли. Свети Владика Николај никада није говорио о томе, знате. Био је дубок човек. Дубоко му је ум ишао. Гледао је, знате, оно што ми данас не видимо због наше површности. И тим простором он се просто није бавио. А не само он, него сви Свети Оци. Ово што ми данас радимо, то се по први пут дешава на овакав начин. И то је велика мрља овог времена, и велика жалост и Светом Василију и Светоме Сави, велика жалост.“

Одговор „Борбе за веру“:

Није се то десило само због наше површности, које увек има и било је, у свим вековима Цркве (као што има и светости), него, пре свега, због самовоље новотараца епископа и клирика, професора Богословског факултета и њима сличних, који су у народ унели смутњу и поделе којих у СПЦ никад није било!!! Народ јесте грешан утолико уколико не зна своју веру као његови свети преци, иначе новотарије и јереси никад не би прошли. Владика Николај није о богослужењу говорио на полемички начин зато што за тим није било потребе – литургија је служена по вековном Предању и Типику Цркве Божје. Довољно је видети Николајево издање Литургије за појце у библиотеци „Свечаник“, па знати како је он служио и Богу се молио. Он се није драо на микрофон читајући тајне молитве, нити је дозвољавао да се народ причешћује без вишедневног поста, молитве и исповести. Стари Свети Оци се тиме нису бавали, јер нису ни знали за модернизам, који је појава 20. века. Свети Оци новијих дана су се новотаријама  бавили, и те како: рецимо, Свет Тихон Исповедник, патријарх московски, и Свети Петар (Пољански), његов наследник на челном месту Руске Цркве, анатемисали су све обновљенске богослужбене измене.

Отац Рафаило Бољевић:

„Ето, нека би дао Господ да се ти проблеми, саборном молитвом и саборним покајањем  (нама је потребно покајање), решавају. То је Господ допустио због наше свеопште гордости, а ђаво, по свом злом обичају, искористио.“

Одговор „Борбе за веру“:

Са овом молитвом се можемо сложити, и додати: да да Бог, молитвама Светог Саве и Небеске Србије, да се наше православно богослужење сачува од свих новотарија, а да се новотарци покају, уразуме и врате Богу и предању!

Извор: Борба за веру