Усташлук и помагачи

У београдским медијима, оним блиским актуелној власти, већ данима траје бесомучна кампања на појавни „усташлук“ у комшилуку, где је заправо само почела предизборна кампања за нови мандат NАТО плавушице, уз отворену подршку пратећег јој HDZ!

Прослава вицешампионске титуле хрватске фудбалске репрезентације, и то донете из те Русије, само је врх леденог брега, који већ цео век плови на франковачко-клерикалним таласима у „лијепој њиховој“!

Дрвље и камење, којим се дежурна пискарала у београдским медијима набацују на Луку Модрића, зато што је позвао незаобилазног Томпсона у слављенички аутобус, тако пластично указују на заобилажење суштине у целој тој причи, јер се истиче да му је драга мама Српкиња, а мама никада није спорна, зар не, барем до појаве татама у хрватским сликовницама, тестираним управо у Србији!

Проблем опредељења деце која су рођена из мешовитих бракова, како се у Београду погрешно називају бракови између припадника различитих конфесија, а не боје коже, наслеђе је из државе друга бравара и другова ударника, који су баш ударали у темеље “великосрпства“!

После ударничког хрватског фашистичког таласа у периоду трајања NDH, уследио је наоко невидљиви али такође ударнички рад  друга KUPFERSTEINA (читај BAKARIĆ) и комунистичких активиста, на сређивању терена у социјалистичкој изградњи миле домовине.

Одлуком те партијске врхушке, у Хрватској је забрањена обнова девастиране СПЦ, а попаљене и опљачкане православне цркве по Крајини, „добровољним радом“ самих мештана Срба, преко ноћи су искоришћене за изградњу задружних штала, па су након успешног периода хитног примерног раскулачивања тврдоглавих појединаца (по правилу нешто имућнији сељаци, или намерно оптужени), послужиле да задружне овце радосно брабоњају у настамбама од посвећеног камена.

Изузетак су била подручја у деловима Крајине где је била организована ДЧД (Динарска четничка дивизија), те хрватски фашисти нису успели да толико разоре православне цркве и побију свештенике!

Зато су на тим подручјима изразито плански потенцирали пројекат мешовитих бракова, тако да су Срби и Српкиње за почетак постајали Југословени, али су баке, тетке, стрине, ујне, и све „несвесне“ чланице родбине (обавезно из редова католичког дела такве породице) улагале завидно педагошко деловање да настало потомство правилно васпитају, тачније, да га кроатизују!

Ту су појаву благонаклоно гледали и сви они Срби, ухљебљени по кључу као „политички Хрвати“, наводни кадрови партије, почесто делегирани у свим органима федерације, где су партијски покварењаци из Загреба увек за проблематичне предлоге бирали таквог Србина за предлагача, а безмуди србијански партијски полтрони, нису ни помишљали да поставе суштинско питање!

Тако су генерације тих мешанаца стасале у добре Хрвате са српским коренима, и пре самог почетка „демократских промена“, и активног отпора оног дела српског народа у Хрватској који се није дао југославенизирати и преумити, и то од упорних српских хајкача!

Када је почело брутално репризирање антисрпског слободног лова у градовима широм тадашње Хрватске, почела је кампања јавног исказивања подршке врховнику и „хрватским демократама“, те су Српкиње удате за Хрвате јавно осуђивале „српски примитивни отпор демократизацији“ под претњом отказа на послу, тако потенцирајући опредељење своје још неодлучне деце!

Посебно су на удару биле Хрватице удате за старешине ЈНА, јер нису прихватиле домовински задатак да убеде мужеве да се предају, али најпре да предају касарне и неоштећено наоружање у њима!

Београдски новинари, ни не помишљају да мало прелистају статистику развода бракова у Хрватској током периода 1990.-1997. године, па да стекну макар приближну слику о краху тог пројекта мешовитих бракова, управо због нерашчишћених односа наспрам одгоја деце и утицаја цркве (наравно католичке) на њега, у мешовитим срединама оптерећеним сећањем на хрватски геноцид!

Лука Модрић, само је један пластичан пример тог процеса, а теза да му је драги тата био питом и душеван комшија, али је ето постао национално искључив, зато што су безобразни резервисти ЈНА наводно убили драгог дида, не пије воду!

Већ четврт века, траје колективна хистерија у хрватском друштву оптерећеном српским пореклом (велики део!), што је систематски натурано као дело „кривице предака“, па су се у прошлом веку три генерације таквих потомака доказивале ножем и самокресом (хрватски назив за пиштољ), управо над  блиским рођацима, али Србима!

Безобразно и неодговорно називање те појаве у хрватском друштву колоквијалним изразом „усташлук“, као наставак оне комунистичке лажи о „три аутобуса усташа“ који чине злочине, а не комплетна фашистичка хрватска држава, што је трајало цео четворогодишњи рат и још педесет година потом, зато да се поново прича о „заједништву и светлој будућности“, само сада у распадајућој ЕU, напокон мора да се одговорно сагледа!

Прича о „усташлуку“, као елементарној непогоди која изненада дође и прође, заправо је помагање стварног усташлука у „лијепој њиховој“, који има утемељене корене!

Цео низ друштвених и државних институција у Хрватској отворено изграђује антисрпство, као нормалну, заправо пожељну појаву, која је сада већ стекла право грађанства и у ЕU, јер су ти Срби само „мали Руси“, а то се у уједињеној Европи не сме равнодушно третирати, зар не!

Штетне последице за српски народ, од заједничких пројеката некадашњих усташа и комуниста, а данас од њихових потомака, доказаних еуроатлантиста, заслужују одговорно аналитичко-критичко сагледавање, а не никакву новинарску кампању, која замагљује суштину актуелне појаве, али и још више штетне последице исте!

Не чуди стога, да хрватска NАТО плавушица у Тирани радосно цвркуће о хрватско -албанском братству по оружју, док српски министри, као новокомпоновани еуроатлантисти, надобудно гуслају о путевима „светле будућности од Драча до Ниша“, само притом не кажу суштину, за кога, и ко им је наредио, да шире те лажи!

Извор:
АНАФОР