Језик као сведок историје народа

Језик својим лексичким фондом (као и целокупном структуром) може да буде својеврстан историјски споменик. Илустроваћу то на примеру старе српске земље – Косова и Метохије. 

 

Већ и само име ове територије указује на њено старо словенско, тј. српско становништво. Косово је добило име по птици косу, а Метохија по термину метох, балканском грцизму који значи црквено имање, црквени посед. Старије име Метохије јесте Хвосно (првобитно Хвостно), што је описно име ове равнице која обилује коровском биљком коју су стари Словени називали хвост, јер их је подсећала на реп (хвост на словенском прајезику значи реп).

У време средњовековне српске државе немањићки владари су најбоље и најлепше земље даровали црквама. Тако су се у Хвосну почели оснивати и ширити пространи метоси, потврђени тзв. хрисовуљама (даровницама), стварајући Метохију. У поменутим даровницама забележени топоними готово су у потпуности српски. Да поменемо само неке: Пећ (старa словенскa реч пешт – пећина), Приштина (опет стара словенска реч пришт – избочина), Митровица (по цркви св. Димитрија), Вучитрн, Призрен, Гораждевац (старо Горажда Вас – Гораздово село), Исток, Љутоглави, Бањица, Васиљево, Белица, Берково, Брестовик, Дубовик, Кош.

На излазу из Пећи је Ругово, планински предео који је добио име по старом словенском имену Руг или Руго. Преко две трећине њива, ливада, пашњака, поља, извора у Ругову и данас носе словенска имена, мада ту већ три века нема Срба. Њих су постепено потискивали Шиптари, преузимајући називе локалитета (да су Шиптари дошли на празну земљу, свакако је не би именовали српским именима).

Није тешко ни међу старим именима предела: Подгор, Дреница, Прекорупље, Средска, Србица, Гора, Опоље, Голак – препознати словенске речи. Ови називи су до данас сачувани, иако је већинско становништво албанско. Управо то недвосмислено говори о претходном етничком стању.

Албанци се на Косову и у Метохији јављају тек у турско време, и то најпре око Ђаковице и Призрена. И о овоме нам сведоче имена, пре свега имена људи, забележена у хрисовуљама и у турским пореским књигама – тефтерима. Поређењем тих докумената долазимо до података о демографским променама на овим просторима.

Током XV и XVI века Албанци се постепено шире попуњавајући проређене српске земље. Да бисмо илустровали интензитет тога ширења, навешћемо податак да је према турском попису из 1485. године у пећкој нахији било 4910 српских кућа и 164 албанске (однос је, дакле, 30 према 1), у вучитрнској нахији је било 287 српских и 5 албанских кућа, а у приштинској 91 српска и ниједна албанска кућа.

До интензивнијег продора Албанаца у ове крајеве дошло је тек када су они масовно почели да прелазе у ислам бивајући тако привилеговани и када су Срби кренули у велике сеобе. Тада почиње и вековна српска драма на овим просторима, која не престаје. Срби су под терором одлазили са Косова и Метохије, али се на њега и непрестано враћали и на њему истрајавали.

Уочи Другог светског рата још увек их је овде било око педесет посто, а по попису из 1961. нешто мање од тридесет посто. То говори да Косово и Метохија нису само историјска српска земља, већ и савремена.

др Рада Стијовић

Институт за српски језик САНУ

Извор: Расен