Тамна бестелесност јавне српске речи

Није истина да се раније није знало да ЕУ и САД занима искључиво статус Косова и Метохије. Исто тако, није истина да постоје земље које никада неће признати независност наше јужне покрајине. Откуд онда чуђење Томислава Николића на Хепи телевизији?

Свако ко је слушао Томислава Николића на телевизији Хепи, могао је да констатује тамну бестелесност јавне речи у Србији. Николић је у телевизијском интервјуу рекао две крупне неистине: да се није знало („размишљало“) о томе да ће преговори са косметским Албанцима, под окриљем ЕУ, бити преговори о независности и да постоје земље које никада неће признати независност Косова и Метохије.

Додао је и да би, да се све то знало, Србија одустала од таквих преговора и да би све остало у оквиру Савета безбедности УН. Николић као да је заборавио сопствену изјаву из средине јуна прошле године, са своје прве председничке посете ЕУ, када је, пун оптимизма, саопштио да је у Бриселу, од Кетрин Ештон, добио уверавања да ЕУ од Србије никада неће тражити признање Косова и Метохије.

Али, већ тада било је превише изјава и информација које су јасно указивале да ЕУ по ко зна који пут није искрена. Функционере ЕУ, који су прво тихо, а онда немачки жестоко Београду почели да саопштавају да од пријема у ЕУ нема ништа, без признања Косова и Метохије, данас је тешко и побројати.

Сви се, уосталом, сећамо да се прва изјава нових српских власти Бриселу односила на поштовање свега договореног са ЕУ и Албанцима, чак и делова договора који су данас пред Уставним судом, а не на одлучност и веру у властити Устав и територијални интегритет.

Али, неодржана реч и промена политике након избора нису најгоре последице по Србију. Неозбиљно и наивно је, а по судбину државе много опасније, сматрати да заиста постоје светске силе, које никада неће признати Косово и Метохију.

Србија са неким од највећих земаља света има потписане уговоре о стратешком партнерству, а неке се труде да са њом одрже стратешке односе, али ће део те сарадње, који се односи на српски територијални интегритет, бити обесмишљен тихим српским признавањем Косова и Метохије и врло извесним прихватањем Ахтисаријевог плана.

Тада ће те силе Београду да поруче да и оне прихватају независност Албанаца на Косову и Метохији, када већ то и сам Београд чини. То ће бити највећа штета, коју Србија у међународним односима може да претрпи. Изгубиће сваки кредибилитет и њене савезнице на истоку, као и остале земље у развоју, престаће да је сматрају за достојног партнера.

Осим тога, тек ће да се види докле ће борба против корупције у Србији да оде и шта ће од ње остати, након признања независности Косова, односно прихватања Ахтисаријевог плана. Хоће ли српски званичници изјавити да су били необавештени и ако судови почну да досуђују одштете за притворенике?

Да се разумемо, ни мало не сумњам да се багра у Србији обогатила преко ноћи и на недозвољен начин, али исто тако ни мало не сумњам и да се процеси против тајкуна и корумпираних политичара воде пре свега због Косова. То значи да ће истина бити тражена тамо где су је ти људи најбоље сакрили.

У постојећим околностима не би било ни цинично ни нелогично да држава на крају плаћа одштете и упућује извињења властитим унесрећитељима, који су се обогатили на њен рачун. Занос у обрачуну и догматизовање истине истоветани су „Сабљи“, а заглупљивање народа и концентрација моћи су застрашујући чак и у односу на то време.

Спадам, наиме, међу оне који верују да је ЕУ и раније имала механизме да примора Србију да се бори против корупције, баш као што је и раније имала механизме да приведе Србе и Албанце за преговарачки сто. Ни за једно ни за друго у Бриселу није било време, док парадржавне институције у Приштини нису заокружене. То је видљиво као рупа у тепиху и суштина данашњих хитних преговора у Бриселу!

Бранко Жујовић / Глас Русије