Ћирилица у широкој употреби у Хрватској:"Нaроднa енциклопедијa
српско-хрвaтско-словенaчкa" аутора проф. Стaнојa Стaнојевићa
штампана 1929. у Библиогрaфском зaводу у Зaгребу
СУДБИНА ЋИРИЛИЦЕ
- Ћирилица би вероватно неопозиво нестала код наших комшија да није било услова које пред кандидате за пријем у чланство поставља Европска унија
Пише: Милош ЛАЗИЋ *
Зашто је професор др Дамир Борас, ректор Загребачког свеучилишта, ономад предложио да се ћирилица врати у хрватске школе, свеједно да ли ће се учити обавезно или факултативно (под морањем, или по избору), и да ли је његов предлог био плод научног премишљања или политички став? Шта год да је, био је глас разума који је изазвао очекивану реакцију тамошње јавности, па покушај академика Јосипа Братулића да отварање „случаја ћирилице“ тада објасни још свежим сећањем на крвави распад некада заједничке државе и на грађански рат (а не агресију!) који се водио на територији Хрватске, многима с обе стране личи на доливање уља на ватру.
Како то обично бива, најљући противници враћања ћирилице су махом они који се муче и с латиницом (абецедом), а у исти воз су се укрцали и неки политичари како би на томе нешто ућарили. Ваљда да би смирио усковитлане страсти, али и указао на бесмисленост случаја, угледни професор је пристао да тим поводом разговара с радозналим новинарима једино на Мирогоју, на старом загребачком гробљу у којем су натписи на многим стелама исписани – ћирилицом!
Ипак, нико још није покушао да објасни откуда поистовећивање писма с нацијом, кад и Срби све чешће и очигледније запостављају „своју“ ћирилицу науштрб „туђе“ латинице?
Стара школа
Кад би данас неко у Хрватској споменуо да је латиница код њих ушла у употребу тек крајем 15. столећа, или да је коначно уобличена знатно касније, реформама Људевита Гаја у тридесетим годинама претпрошлог века (и то по узору на ћирилицу), вероватно би га послали на „Врапче“, у Универзитетску клинику за психијатрију. Али, тако је. Хрвати су писали глагољицом, затим словенском ћирилицом, како би латиницу прихватили захваљујући пре свега утицају римокатоличке цркве, Аустрије и Мађарске. Па ипак, ћирилица је све време била у равноправној употреби, о чему сведоче малобројни сачувани сакрални и световни споменици.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Судбина писма као метафора
Браторад, син српског писца Григорија Божовића, показао је ономад Гојку Тешићу, књижевном критичару, копије писама која је др Анте Радић 1906. године из Загреба слао његовом оцу, која доказују истину што је данас неприкладна у неким тамошњим круговима, а пре свега да је тада ћирилица била подједнако прихваћена и на хрватским просторима, и то нарочито међу образованим људима, да су јужносрбијански, још неослобођени делови под отоманском окупацијом сматрани за „несрећне делове заједничке отаџбине“ и, коначно, да су се у Хрватској делови словенских племена у Турској и пре уједињења у Краљевину СХС сматрали и називали – браћом.
Наш негдашњи колега Александар Бирвиш, Нишлија по рођењу, добар човек по нарави, ерудита по знању, баптиста по вери и ректор Баптистичког универзитета по звању, говорио је, уз српски, још шеснаест језика. А како су међу њима били старогрчки, латински, арапски, хебрејски и старословенски, то је несрећни Аца, уз ћирилицу, морао да зна и користи старогрчки алфабет, латиницу, арабику, хебрејско и црквенословенско писмо. Последњи пут када смо се чули и разговарали био је професор Теолошког факултета у Осјеку, и ту му се изгубио сваки траг. Још постоји нада да га нико, због ћирилице, није препознао као агресора?!
Када је Јово Јањић у Русији представио своју управо преведену књигу „Будимо људи“ о Његовој светости патријарху Павлу, извесни издавач, Хрват који живи и ради негде у Немачкој, искрено се заинтересовао да је објави и у Хрватској. Али, споменуо је, морала би претходно да се преведе на хрватски и да се штампа латиничним писмом. Не зато што Хрвати не знају ћирилицу, или српски језик, већ због тога што закон тако налаже, а с њим нема шале! И највероватније би Јово пристао на латиницу, наша је, али обавезан превод на хрватски језик му је деловао као институционализовано подсмевање, и њему, и почившем патријарху.
Уосталом, да Хрвати познају и цене ћирилицу доказивао је од 1982. до 1988. године Александар Милес, синчић загребачког новинара Константина Милеса, који је из Националне и свеучилишне књижнице покрао на хиљаде инкунабула, махом опљачканих по фрушкогорским манастирима током рата, у време окупације и припајања Срема Независној Држави Хрватској. Лишен је слободе у марту 1989 године, тек након што је објављена репортажа о овој пљачки у „Илустрованој Политици“, која се и тада штампала ћирилицом, али је, свеједно, у Хрватској имала завидан тираж.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Први покушај затирања овог писма догодио се 3. октобра 1914. године, три месеца након атентата у Сарајеву, када је хрватска влада актом број 25826 сроченим у Бечу забранила ћирилицу прво у основним, а десет дана касније и у средњим школама. А како је тај акт стигао „у пакету“ са осталим забранама које су се односиле на српску заставу, шајкачу, чак и на крсне славе, прошао је незапажено.
Други пут је ћирилица протерана из Хрватске (Босне и Херцеговине и Срема) 10. априла 1941. године, са оснивањем НДХ, мада није било никакве „званичне препоруке“ у том смислу, јер се знало где би и како завршио свако ко би се оглушио о тај неписани закон. Слично је било и пола века касније, када су почели оружани сукоби на тлу Социјалистичке Републике Хрватске, која је тада још била у саставу СФРЈ.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Понос и психијатрија
Кад је Мустафа Кемал-паша од Турске покушао да направи европску и секуларну земљу, прво је укинуо арабику, па наложио свима употребу турске латинице. Али, не зато што је Куран написан на арапском језику и арабиком, већ због тога што арапска калиграфија има шест различитих стилова које чак ни зерек (мудри) људи не могу да препознају нити да баратају њима. Управо је Ататурк потсетио јавност да су некад у отоманској империји у званичној употреби коришћена четири језика и писма: турски за свакодневне потребе, арапски због Курана и вере, фарси (персијски) због дивне поезије, и српски, који је био језик двора, дипломатије и војске.
Сведочанство о томе чува се у извештају језуите Богумила Балбина који је 1688. године, у извештају са турског двора ватиканском библиотекару Анђелу Року, прибележио – “Slavica lingua dominatur et imperatoria apellatur”, или „Словенски језик доминира и царским се назива“. Можда је тиме учени жбир у калуђерском хабиту само посведочио да нема превише слуха за оне језичке нијансе око којих језикословци неких јужнословенских нација данас ломе копља и због којих су, на пример, одложени многи поступци у Рашкој области јер локалне службе немају довољно званичних тумача за бошњачки језик?
Проблем писма најбоље су решили источноазијски народи, па кинеске новине, иако говоре заиста различитим језицима, могу да читају и Јапанци и Корејци.
Код нас, на простору бивше Југославије, ствар стоји обрнуто. Па, иако говоримо (готово) истим језиком, оно што је печатано ћирилицом не читају у Хрватској и деловима Босне и Херцеговине и Црне Горе. А, да ли је ту реч о националној части, поносу или глупости требало би да одговоре политичари, правници, лингвисти, социјални психолози и неуропсихијатри. Тим редом.
Остаје отворено питање шта с онима који по својим библиотекама још држе заборављене књиге штампане ћирилицом? Да ли ће их, ако им затекну инкриминисана дела, само опоменути, или одмах спровести строгом судији (или кадији)? И колика је запрећена казна за тај злочин?
Без обзира на писма која знамо и којима се служимо, остаје нам утеха да смо захваљујући „лингвистима“ и политичарима, сви преко ноћи постали полиглоте. Тако ћу, ако будем морао, без трунке злобе, под ставком „страни језици“, уз српски који знам, пре енглеског, латинског и италијанског којима се служим, и грчког и шпанског које препознајем, сада моћи да допишем још и хрватски, бошњачки и црногорски језик… са одговарајућим писмима.
Само не знам шта ће Срби који су вољом светских моћника осванули „у расејању“. И докле?
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Ћирилица би вероватно сасвим нестала да није било услова које је пред Хрватску, као кандидата за пријем у чланство, поставила Европска унија… па су двојезични натписи на оба писма преко ноћи освитали чак и на просторима са којих су Срби неопозиво протерани, а њихова насеља сравњена са земљом како би слободно земљиште што делотворније било затрављено и пошумљено (чиме је окончано вишевековно путовање Срба од државотворног народа, до националне мањине).
Још се памти онај вуковарски „ријалити шоу“, са масовим јуришом на двојезичне табле постављене на јавним установама, а уприличеним баш због ћирилице, иако су све до осамостаљења Хрватске Срби били већински народ у тој општини.
Затурено у сећању
Пре десетак година потнати београдски сликар Милутин Дедић, старији брат подједнако познатог загребачког песника и композитора Арсена Дедића, отворио је срце и испричао занимљиву причу коју ваља цитирати.
– Уочи оне редарствене акције „Олуја“ преминула је наша матер Јелка – почео је изокола. – Отиша сам у Шибеник први пут послије много година, да бих је, уз пуно перипетија, испратио на последњи починак. Сахранили смо је на старом православном гробљу. На том гробљу сиротиња је одувек покапана у заједничким гробницама: осама после смрти била је привилегија имућнијих. Е, на том гробљу је била и гробница у коју је један италијански племић, неки Инкјостри, сахранио своју супругу Даринку. Српкињу. Умрла је тјеком Првог светског рата, а та гробница и наше гробље били су јој последња жеља. Била је то „il grande inamoratо“, велика љубав. Кад је овај племић умро или отишао, не знам, гробницу је наследила служинчад. Мати је сазнала за то па је отишла код њих и купила је плативши све поштено. Тада ме је позвала телефоном да пита шта да ради с текстом на стели, а ја сам јој поручио да не дира ништа док не дођем. Кад сам стигао у Шибеник, имао сам шта видјети: на стели су била два текста, један исписан на талијанском, а други на српском. На оном првом, је, наравно латиницом, писало „Овдје почива наша сестра у Богу Даринка“, то – Даринка – било је написано ћирилицом. На другом, који је написан срспким језиком и китњастом црквенославенском ћирилицом, само је њезино презиме Инкјостри било написано латиницом. Ми смо при дну стеле додали презиме Дедић не реметећи претходни текст, уверени да је то истодобно споменик и нашој матери, и људском разумијевању. Волио бих да споменик данас могу видјети неке будале што причају о суживоту и толеранцији… док протерују ћирилицу где стигну, и кад им се прохте.
Али, друго су Италијани…
* Милош Миша Лазић је дугогодишњи истакнути репортер “Илустроване политике”
