Вредност независности

Овом приликом говорићемо о једном запостављеном и готово заборављеном појму из политичког живота – о независности. Незаобилазни процес глобализације, у овом случају више идеолошки него стварни, одгурнуо је и појам и термин у сферу довршене прошлости. У том контексту придати овој речи неки актуелни смисао подстакло би, како би Ниче рекао, „смех или болни стид“. Каква црна независност у свету у којем све постаје једно, у којем разлике ишчезавају – рецимо оне између унутрашњег и спољњег, приватног и јавног, јавног и тајног, између општег и посебног, универзалног и партикуларног, итд.

Независност се може односити на многе форме друштвених релација, али појам се колоквијално најчешће тицао односа међу државама у модерној историји. Модерну државу карактерише својство суверености и оно садржи унутрашњу и спољну димензију. Унутар државе сувереност значи постојање највише власти, а ван државе она значи независну власт. Укратко, према споља, према другим државама и осталим чиниоцима међународног поретка – савезима држава или међународним организацијама – држава је независна.

Данас ову класичну теорију многи сматрају застарелом и суштински неважећом, јер се стање ствари, наводно, темељно променило. Држава, кажу, није више централни појам међународних односа, али ни најважнији. Ако државе још постоје, а то је изгледа несумњиво, оне нису независне и то негативно обележје у највећој мери утиче на њихову промењену улогу, па и саму суштину. Савремена глобалистичка доктрина каже: државе су толико међузависне, а уз то и зависне од наддржавних процеса, правила и институција, да о њиховој независности говоре још само политички романтичари.

Као и свака теорија и ова има нечег тачног, али она има проблем да покаже шта то данас замењује некадашњу улогу државе у унутрашњим и спољним релацијама. Ту улогу најлакше можемо препознати по способности управљања јавним пословима унутар државе и ван ње. Осим тога, и по способности прибављања легитимности за овакву улогу. И, најзад, државе су некада биле општепризнате као чиниоци свеколиког јавног живота. Ако то данас није случај, како тврде глобалисти, ко је то, или шта је то, што замењује државу а да задовољава услове способности управљања, легитимности и општег признања.

Данас тога нема, а уколико га има – постоји у мери у којој још увек делује држава. Поменута обележја државе и њој одговарајућег међународног поретка постмодерна форма светске империје једноставно не испуњава.

Можда је најбоља провера оваквих тврдњи случај Европске уније. То је најбољи и једини историјски пример да нека наддржавна структура може да задобије карактеристична државна обележја – способност управљања, легитимност и признање – за своје наддржавно деловање. Ако рачунамо њену генезу и целовит развој, она ће ускоро напунити седам деценија постојања. Али, посматрајући њену трасформацију у последњих двадесет година можемо слободно да тврдимо да је ову свеобухватну интергацију држава пратила срећа да она није постигла свој неписани циљ – да превазиђе државни систем управљања. Да је то неким случајем успела, њена већ деценијска криза била би још дубља и, што је најгоре, она би се решавала много ауторитарнијим средствима него што је то данас случај.

Рецимо, Британија не би могла да изрази своју вољу да изађе из ЕУ, управљање еврозоном било би и системски, а не само политички, аутократско, а мигрантска криза била би само процес тријумфалног мултикултурализма. Отпор оваквој реалној тенденцији био је могућ само захваљујући остацима државне независности коју су манифествовале поједине државе чланице. Ова контратенденција видљива је у британском референдуму о изласку, у изборним победама мађарских. пољских, аустријских и италијанских гласача, као и у одбијању већег броја држава да прихвати немачку политику отворених врата милионима миграната из некадашњег трећег света.

Данас не можемо знати да ли је на делу озбиљнији процес редржавизације унутар ЕУ или само заостали инстинкт независности из златног доба државних система. Да ли ће из ових европских покрета отпора настати реална стратегија могуће алтернативе о „Европи нација“ или ће данашњи европски Левијатан у кризи прерасти у  европски Бехемот, то не можемо поуздано тврдити. Јако је важно како ће се процеси надаље развијати у Европи, али, управо због данашње нарочите повезаности света, још је важније да се сам свет креће ка претежној планетарној плуралности насупрот дојучерашњој униформности. А у том контрапроцесу управо појам независност задобија одговарајуће значење и важење. Данас је јасно да се послови од значаја за свет више не могу водити из једног центра. То више нису ни Волстрит ни Пентагон ни Стејт департмент. Па, будући да се Европска унија од једног успешног интеграционог експеримента претворила у малоимперију велике империје, подбацивање ове друге на многима светским плановима може само помоћи овој првој да доживи и трећу трансформацију од свог настанка, да се организује као Европа нација. Језички исказано, зависност треба да уступи место независности.

Обично се каже да мале земље не воде светске послове, а данас ни регионалне. Да ли то значи да начело независности за њих не важи, тј. да је резервисано само за тзв. светске и регионалне силе. Ово је само делимично тачно. Светске и регионалне силе имају потребу подређивања малих земаља, али модерна историја говори да успех ове потребе зависи и од става малих земаља. Ако нису у прилици да буду сасвим независне оне ипак имају маневарски простор да своју позицију учине бар релативно зависном, тј. релативно независном. Ми Срби и ми у Србији не треба да тражимо бољи пример од сопствене модерне историје од 1804. до данас; нажалост, боље рећи: до јуче.

Ако погледамо балкански регион, лако ћемо уочити да су само Срби и Грци, у окружењу других народа, сами правили своју државу. Из те темељне чињенице међу Србима је изграђена развијена колективна свест о вредности независности за живот народа. Колико год да је држава на овом региону створено, а посебно на постјугословенском простору, све оне су мање или више сателитске творевине са великим дуговима према њиховим спољним креаторима. Првом приликом све су ушле (или то желе) у НАТО савез без било каквог утицаја на његов начин одлучивања и вођења светских послова специфичне врсте.

Није ништа чудно што једино Србија (и Босна и Херцеговинна, али само захваљујући српском фактору) није чланица НАТО савеза и, ако је до гласа народа, неће никада ни постати. То је најмање последица НАТО агресије 1999. године, премда је и тај разлог довољан за одбијање, већ је пре свега последица традиције и вредности државне независности код Срба. Чак и у вишенационалној Југославији, њену меру независности увек је одређивала српска политичка страна, а када би та мера спала на остале политичке струје, држава се (два пута) распадала.

Последњих година први пут у модерној политичкој историји Србија почиње да личи на своју околину када је реч о гледању на државни атрибут независности. Наравно да постоји притисак из дела моћног иностранства, али тај чинилац представља константу у српској историји и посебно данас не види се никаква објективна детерминанта за подређивање као 1941. године. Штавише, прилике за Србију данас су неупоредиво лакше него 1914. или 1999. године, када није дошло до капитулације. Имајући у виду целокупну историју Србије од 1804, данашње прилике за вођење независне државне политике су сасвим редовне.

Ако данашње објективне околности међународног окружења нису посебно неповољне за одржање континуитета независне државне политике, онда је реч о претежности унутрашњих разлога за драстичну промену у ставу према вредности независности. Српско државно руководство просто срља у авантуре које уопште нису нужне за, како се званично тврди, очување државе и народа. Оно јури на покретној траци према чланству у ЕУ, које је реално колико и просторно напредовање на поменутој подлози. Оно предаје део историјски, културно и духовно најдрагоценије територије да би испунило услов за оно прво, које ни само не постоји. Оно врши медијско насиље над јавношћу убеђујући је да себе треба да замени за оно друго што пребива у богатим и срећним друштвима Европе. Оно свакодневно кривотвори чињенице о општем материјалном стању друштва и државе у очајничком покушају да своју добровољну предају територије компезује бар неким опипљивим добрима. Итд.

Ако је тако, основно питање је шта је разлог овако деструктивне политике. За крај ћемо га само поменути, без залажења у анализу. Разлог је политичка победа непросвећеног национализма у симбиози са анационалним европеизмом и чврста подршка овог неприродног амалгама са запада. Када се два политичка екстрема тако чврсто споје као у овом случају, нема граница деструкције нормалности. Ту нужно спада и деструкција саме идеје државне независности. Тако нешто не би поднеле ни снажније државе када би наишле на такву историјску несрећу.

Извор:
СРБИЈАСВЕТ