Путопис са поклоничког путовања у Украјину и Русију поводом стогодишњице страдања царске породице Романов – ДРУГИ ДЕО-ЈЕКАТАРИНБУРГ И АЛАПАЈЕВСК

Осмог дана од нашег поласка из Београда у преподневним часовима стижемо у Јекатаринбург. План је био да одемо у обилазак музеја Царске породице, али обзиром на велики број људи пристиглих на стогодишњицу обележавања страдања царске породице нису постојале техничке могућности да се обиђе музеј. Отишли смо у обилазак Гањине Јаме, места где су уништена тела свете царске породице. То је један велики комплекс на коме се налази седам цркава направљених у част седам убијених чланова царске породице. Ту се налази и велики звоник, споменици цару Николају, царици Александи и царској деци, затрпана рударска окна са пуно белог цвећа које је волела царица Александра, а около је поред великог крста дрвени објекат који се протеже укруг око места страдања са сликама чланова царске породице. Наравно ту је, у зеленилу, и низ пратећих објеката.

Након екскурзије и детаљних објашњења дежурног баћушке у манастиру везаних за цео сакрални простор од срца смо запевали песму „Русија“. У том тренутку смо заплакали сви. Плакали смо ми, млади руски свештеник који је био са нама и Руси који су такође обилазили Гањину Јаму. То су биле топле братске сузе које су као потоци текли од силних емоција, љубави према царској породици и према сестрици Русији. Ту су речи сувишне, само срце говори кроз песму и сузе.

[envira-gallery id=“94218″]

Морам да поновим неке историјске чињенице за све оне који нису упознали страдалну царску породицу. Надам се да неће бити сувишно, а тако желимо да их заволите као и ми.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.

1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених представника, заклео на верност лози Романова (тачније Михаилу) у Ипатјевом манастиру. А Романови су погубљени у Ипатијевом дому. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977.

У пожару бољшевичке револуције збрисана је велика Руска империја, легитимна, легална наследница Источног римског царства или Ромеје, а последице ових догађаја осећају се и данас. Смакнуће сверуског императора Николаја II, претворила се у породичну трагедију тровековне руске царско-владарске куће Романових, али и у трагедију целе Русије и руског етноса. Смрт цара Николаја, његове супруге царице Александре, и њихово петоро деце: ћерки и великих кнегиња Олге, Татијане, Марије, Анастасије и царевог сина, царевића и престолонаследника Алексеја, трајно је обележило и утиснуло печат горчине у духовно-културолошки карактер руског националног идентитета.

(https://www.kcns.org.rs/agora/poslednji-dani-dinastije-romanov-u-rusiji-1918-godine/?lng=lat)

Цар Николај није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Пред убиство царске породице Романових се у једној од суседних соба Ипатјевског дома у Јекатаринбургу окупило 11 крвника који су те ноћи стрељали царску породицу са њеним слугама.

Ево њихових имена: Јанкељ Јуровски, Никулин, Степан Ваганов, Павел Спиридонович Медведев и Лаонис Горват, Анзељм Фишер, Изидор Ендељштејн, Емиљ Фекете, Виктор Гринфељд, Имре Нађ и Андреас Вергази (плаћеници – Мађари).

Сваки од њих имао је револвер наган са седам метака. Јуровски је сем тога имао и маузер, а двојица – пушке са бајонетима. Сваки убица је унапред одабрао своју жртву. Тако је Горват одабрао доктора Боткина. Али, притом је Јуровски свима строго забранио да пуцају у Господара Цара и Царевића: хтео је (или му је то, можда, било наређено) да сопственом руком убије Руског Православног Цара и Његовог Наследника.

Кроз прозор се зачула бука мотора камиона од четири тоне «Фиат», спремног за превоз тела. Стрељање уз буку камионског мотора, да би се пригушили пуцњи, представљало је омиљени поступак чекиста. То је учињено и овога пута.

Било је 1 сат 15 минута после поноћи по сунчевом времену, или 3 сата 15 минута по летњем (које су бољшевици померили два сата унапред) када се Јуровски вратио у собу праћен читавим тимом крвника. Отишао је код Господара. Никулин је стао ближе прозору, преко пута Господарице. Лицем у лице доктору Боткину смешио се Горват. Остали су се распоредили с обе стране врата. Медведев је заузео позицију на прагу.

Пришавши Господару, Јуровски је рекао неколико речи, саопштавајући о предстојећем стрељању. То је било толико неочекивано да Господар изгледа није одмах схватио смисао реченог. Придигао се са столице и запрепашћено упитао: «Шта? Шта?» Господарица и једна од Великих Кнегиња стигле су да се прекрсте. У том тренутку је Јуровски подигао револвер и неколико пута опалио прво у Господара, а онда у Наследника. Скоро истовремено и остали су отворили ватру. Велике Кнегиње које су стајале у другом реду, виделе су како падају њихови Родитељи, и ужаснуто завикале. Било им је суђено да их неколико тренутака надживе. Стрељани су један за другим падали. За два-три минута је испаљено око седамдесет метака. За већину Мученика смрт је била скоро тренутна.

Наследник је слабо јечао. Јуровски Га је докрајчио са два метка у главу. Рањена Велика Кнегиња Анастасија дотучена је бајонетима и кундацима. Ана Демидова се копрцала док није пала под ударцима бајонета. Неколицину жртава су докрајчили мецима или бајонетима, пре него што је све утихнуло.

Кроз плавичасту измаглицу која је испунила собу после отварања толике ватре, при слабој светлости једне електричне сијалице слика убиства је представљала ужасан призор. Господар је пао напред, близу Господарице. Уз њих је на леђима лежао Наследник. Велике Кнегиње су биле заједно, као да се држе за руке. Доктор Боткин је закорачио напред пре него што је пао ничице с дигнутом десном руком. Ана Демидова и Алексеј Труп пали су крај задњег зида. Крај ногу Великих Кнегиња наузнак је лежао Иван Харитонов. Сви убијени су имали по неколико рана, и зато је било изузетно много крви. Лица и одећа су им били обливени крвљу, на поду су биле барице крви, а капљице и мрље крви покривале су зидове. Изгледало је као да је читава соба преплављена крвљу и да је то кланица.

У то време у «Кућу Посебне Намене» стигли су Шаја Голошчокин, Белобородов, Мебиус и Војков. Јуровски је заједно са Војковом помно прегледао убијене. Превртали су их на леђа да виде нема ли још знакова живота у њима. Притом су са својих жртава скидали драгоцености: прстење, наруквице, златне сатове. Затим су тела умотали у унапред припремљено сукно за шињеле и на носилима начињеним од двеју рукуница и чаршава пренели на камион који је стајао пред улазом. За воланом је седео злоказовски радник Љуханов. Крај њега су сели Јуровски, Јермаков и Ваганов.

По усменом предању, бољшевици су умотали мртва тела у платна нарочито за то припремљена, која су упила сву крв која је излазила из тела. Касније су та платна спалили а пепео од њих однели у велике фабрике вотке, коју су делили по читавој Русији, да би се народ опијао крвљу своје свете Царске породице.

Под окриљем ноћи камион је кренуо од куће Ипатјева, спустио се Вознесенским проспектом према Главном проспекту и изашао из града кроз предграђе Верх-Исетск. Ту је скренуо на једини пут који води у село Коптјаки на обали Исетског језера. Пут ту пролази кроз шуму, пресецајући Пермску и Тагиљску железничку пругу. Већ је свитало када је око 15 врста од Јекатеринбурга и четири врсте пре Коптјака, у густој шуми на месту «Четворица Браће» камион скренуо лево и избио на омању шумску пољану крај низа запуштених рударских окана званих «Гањина Јама». Ту су тела Царских Мученика истоварена, раскомадана, поливена бензином и бачена на две велике ватре. Кости су уништаване помоћу сумпорне киселине. Три дана и две ноћи убице су, уз помоћ 15 одговорних партијских комуниста специјално мобилисаних у ту сврху, радиле под непосредним руководством Јуровског, по упутствима Војкова и под надзором Голошчокина и Белобородова, који су неколико пута долазили из Јекатеринбурга у шуму. Најзад је увече 6/19. јула све било свршено. Убице су брижљиво уништиле трагове ватри. Пепео и све што је остало од спаљених тела, бачено је у рударско окно у које је потом убачено неколико ручних граната, а земља је унаоколо прекопана и на њу набацано лишће и маховина, да се прикрију трагови злочина који је ту почињен.

У току „револуције“ убијено је много чланова породице Романових – чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци. (извор: Магацин)

На месту срушеног дома Ипаријевих налази се велелепни Храм на крви, који је био и полазно одредиште за Крсни ход у коме смо учествовали.

[envira-gallery id=“94293″]

У поноћ 16/17 јула смо отишли до Храма на крви одакле је након поноћне Литургије кренуо крсни ход до Гањине јаме у дужини од 23 км. Нисмо могли да проценимо колико се људи налази на том месту, али када се колона формирала, на челу са великим иконама и заставама и када смо кренули око нас је било јако пуно народа, а уз пут су стајале читаве породице које су се прикључивале колони. Уз непрекидно певање Исусове молитве колона од неколико стотина хиљада се кретала, таласасто, као моћна река улицама Јекатаринбурга. Видели смо радост на лицима људи, деце, инвалида, а и осећали радост Романових на небу који се радују што нису заборављени и што се Русија буди, а и радост што смо ми са њима. Рускога цара сви жељно чекамо… певушим у себи.

[envira-gallery id=“94355″]

У колони смо упознали младог Србина који је рођен у Паризу на дан великомученице Кнегиње Јелисавете Руске, живи у Немачкој, ожењен Јапанком која се крстила у православној цркви и добила име Јелисавета по истој светитељки, а сада је крстио и ћерку која му се родила. Пешаче и мајке које гурају колица са дечицом, и сви у један глас певају „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј нас“. Не може се препричати већ само доживети. Српска група је у колони уз високо подигнуту српску заставу и иконе Царске породице које смо поносно носили целим путем. Успут су нам многе телевизијске екипе видећи српску заставу прилазиле да дамо изјаве, па смо на неки начин постали и „медијске звезде“. Поносни смо што смо били део Богоугодне величанствене колоне.

Ујутру око седам и тридесет завршавамо Крсни ход и стижемо уморни на одредиште, на место уништења тела чланова Царске породице у Гањину Јаму. Већина из наше групе је препешачила 23 км и одала почаст Светој царској породици. Размишљам о жртви царице Александре. Замислите да сте на месту царице која се одрекла помоћи породице у којој је рођена у најтежим тренуцима, а могла је да спасе макар ћерке, јер руског престолонаследника би убили где год био, али она храбро иде са својим љубљеним мужем и својим ћеркама и болесним сином на Голготу. Иако зна да ће страдати она приноси себе и своју породицу на жртву. Боже, па то је изузетно дело, као мајке раних хришћана које су хрлиле у смрт са својом децом у сусрет свом љубљеном Христу и Царству Небеском. Ево такве мајке почетком 20 века у светој Русији. Наша жртва од 23 км је безначајна али једина коју смо могли да принесемо у част њиховог подвига.

Ево једне молитве кнегиње Олге, коју је написала у заточеништву пре погубљења, која говори да је знала шта ће се десити.

МОЛИТВА

Олге Николајевне Романове (пронађена у њеној бележници, записана пре погубљења)

Пошаљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простити смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвама Нас,

а души даруј покоја, мира

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

Након одмора крећемо у 150 км удаљени Алапајевск, место страдања дела породице Романов и Свете Јелисавете и Варваре.

Алапајевск је град у Свердловској области у Русији на ушћу река Неиве и Алапајхе, удаљен 4127 км од Београда са временском зоном плус три сата у односу на српско време. Алапајевск је једно од најстаријих средишта црне металургије на планини Урал, а прва фабрика је основана 1704. године. Град је основан 1781 године.

Са изузетком великог кнеза Сергеја Михаиловича којег су убили пре него што су га бацили у једно рударско окно, осталих 14 заробљених жена  и мушкараца, ближих рођака цара Николаја и његове породице, живи су бачени у „рупу“. Првобитно, сви мученици су преживели пад, али не задуго, пошто су бољшевици у окно убацили и неколико ручних граната. Жртве су умирале споро и у највећим мукама. Од стране бољшевика у руднику близу Алапајевска у јулу 1918. године су убијени и Сергејева млађа браћа Константин и Игор, кнез Владимир Павлович Палеј и велика војвоткиња Јелисавета Фјодоровна из руске царске династије Романов, удовица великог кнеза Сергеја Александровича и сестра царице Александре, жена која је сву имовину деценију раније поклонила сиротињи, због чега је народ Москве звао „анђелом чуварем Москве“. У Православној Цркви се чува успомена на њу и њено мученичко страдање, заједно са члановима руске царске династије Романов, њеном пријатељицом монахињом Варваром и другима, међу којима је и кнез Јован Константинович, ожењен Јеленом, сестром краља Александра Карађорђевића. Они су дан након погубљења породице Романов, претучени и живи бачени у окно оближњег напуштеног рудника. Пошто нису пали на дно окна, већ су се задржали на неком од испуста, из окна су се још неколико дана чуле њихове молитве и духовне песме након чега су преминули од глади и задобијених повреда.

На путу од Јекатаринбурга ка Алапајевску пресекли смо славски колач у част царске породице. Колач је из Москве донела Фотина уместо Марије која је сада на небу и радује се заједно са царем Николајем кога је толико поштовала. Цео пут нам је недостајала али уз Божију помоћ њено дело ћемо ми наставити.

АЛАПАЈЕВСК… «Међу хиљадама људи, јаких, талентованих и одважних, које је убила такозвана совјетска влада у бољшевичкој Русији, као издвојена палата стоји једна незаборавна фигура. То је жена, жена храбра и великодушна, чији животни пут је почео у сјају царске раскоши, а завршио се у црним дубинама сибирске јаме, куда су је суновратили џелати после жестоких мучења». То је Света Јелисавета Руска, поред Свете царске породица наша заштитница на овом путу.

Након поноћне Литургије из цркве у Алапајевску где се налази и рука Свете Јелисавете креће Крсни ход. За разлику од Јекатаринбурга у овом крсном ходу учествује око 20000 људи, поштовалаца новоалапајевских мученика.

[envira-gallery id=“94422″]

Крећемо у Крсни ход, орни као да смо претходну ноћ спавали а не пешачили 23 км. Чак и највећи скептици међу нама који су уморни од претходне ноћи, а ипак су кренули да пешаче, рекоше ујутру да нису ни осетили умор ни напор. Као да смо прелетели тих 15 км, уз молитву и лагану причу у рано јутро нам се указао циљ, мушки манастир посвећен новоалапајевским мученицима и Св. Јелисавети у склопу кога је и злогласно, сада затрпано, рударско окно у које су бачени 18 јула 2018. године. У новом манастиру се налазе мошти Свете Јелисавете које су за ову прилику донете из женског манастира у Минску који је посвећен Светој Јелисавети, а тамо су донете из Јерусалима из манастира посвећеног Марији Магдалени. На улазу у манастир добијамо руже које стављамо у затрпано окно и част светих мученика. На разглас се чита Акатист, Руси се моле поред јаме. Акатист, руже, мошти светитељке, молитве, као да смо у царству Небеском. Света Јелисавето моли Бога за нас!

Након краћег одмора враћамо се у Алапајевск, обилазимо манастир посвећен Светој Јелисавети и музеј у коме је изложба о страдањима новоалапајевских мученика.

[envira-gallery id=“94465″]

Спуштамо се у центар градића, да би се сликали поред монументалног споменика Св. Јелисавети која се налази испред цркве из кога је кренуо Крсни ход. Уз цркву се налази крипта. Десет дана после убиства, Алапајевск је ослободила Сибирска армија адмирала Колчака. Октобра исте године нађена је закопана јама где су мученици бачени. Тела убијених су четири дана извлачили из јаме. Прсти десне руке Јелисавете Фјодоровне, монахиње Варваре и кнеза Јована Константиновича били су скупљени као кад се неко крсти. На грудима велике кнегиње нађена је иконица Исуса Христа са драгим камењем, коју је добила при крштењу, а у џепу капута кнеза Јована икона коју је добио на дар од Светог Јована Крошнтатског. Тела мученика су положена у крипту у којој смо уз Божију помоћ пресекли колач намењен Светој Јелисавети слави библиотеке СНО Срби на окуп. Отац Иринеј је пресекао колач, али, иако ми можда неко замери на емоцијама, они који су били присутни су осетили да су Св. Јелисавета и Св. Варвара биле са нама. Како се Господ на нас смиловао, на тако светом месту, где су била положена тела мученика сећи колач намењен светитељки, Боже још једном слава ти и хвала!

Непосредно пред поновни напад бољшевика следећег лета, посмртни остаци су премештени у Читу, забајкалски крај, затим у Кину, и на крају, 1922. године у Јерусалим, где и сада почивају у цркви Свете равноапостолске Марије Магдалене у Гетсиманији. При отварању ковчега тела две мученице изгледала су „као жива“, без иједног трага труљења, и од њих се ширио пријатан мирис.

[envira-gallery id=“94492″]

Док пишем ове редове у срцу ми је само једна жеља да славим Бога што ми се смиловао да будем део свега до сада описаног.

На крају другој дела овог путописа молимо вас да још једном прочитате Молитву српског народа светом цару мученику Николају другом. Свети Николаје моли се за српски народ да сачувамо наше КиМ и одбранимо га од злих споља и изнутра!

МОЛИТВА СРПСКОГ НАРОДА СВЕТОМ ЦАРУ МУЧЕНИКУ НИКОЛАЈУ ДРУГОМ

О Свети царе Мучениче Николају Други! Пред престо Цара славе многе те врлине доведоше, многе те радосно објавише као достојнога венца мученичког, многе и премноге врлине твоје и данас те свима вернима откривају као угодника Христовог. Од свију већа, свеза савршенства, и у теби јави се љубав, због које си, огњени ревнитељу закона Божијег, и живот положио за пријатеље своје, и породицу свечасну положио ниси: царицу мудру и благу Александру, царевића-јагње Алексеја, и царевне, ангелима дружбенице, Олгу, Татјану, Марију и  Анастасију. И њих си позвао да те следе у ношењу Крста, што укућани твоји смерно и радосно примише. Због мале браће своје, због православних Срба, ти си у рат ушао, и мач си дигао да би нејач српску заштитио, и јеретицима си војну објавио, јер хтедоше да прождеру стадо Доброга Пастира, учитеља твога и нашега. Љубављу вођен,у Царству Љубави си се обрео; праштајући свима, од Бога си опроштај грехова и награду задобио; за све се молећи, од Онога Који молитве слуша примио си благодат да и после мученичке кончине помажеш онима који те призивају.

Знајући за ово, и за много друго, неизречено и неизрециво, ми, грешници православни Срби, млађа у Христу браћа твоја, овако ти се молимо:

Помози нам у невољама и искушењима који нас снађоше због грехова наших:

У невољама јер творисмо вољу демонску, грехом заслепљени; у искушењима, јер кушасмо дуготрпљење Божје, па се препуни чаша гнева Његовога праведнога!

Помози нам у пустињи у коју залутасмо, одричући се Господа над војскама, клањајући се златном телету сластољубља свога, желећи да се вратимо у Египат таме безбожничке!

Помози нам да веру у мукама сачувамо, да се љубављу према Христу и ближњима испунимо, да се надом у Царство Божје умијемо!

Моли се, Свети и благоверни Царе, да нас Господ подигне и исцели: да нас подигне из таме и сенке смрти, да опет станемо пред Њега, Живога и Истинитог, и да нас исцели од мржње, од многих – премногих страсти, од раскола и лудила братоубилачког!

Помени све Србе који од предачке вере отпадоше, идолима се паганским поклонише, лажним боговима кађење и почасти принесоше, у јереси и безбожништво залуташе – да се сете Небеског Јерусалима и сузама покајања у њега врате.

Помени све очеве и мајке који се у цркви не венчаше, који једно друго изневерише, блуд и прељубу многу чинећи, чеда у утроби убијајући – да их Господ човекољубиви уразуми, светлости целомудрија приведе и брачним благословом обдари.

Помени све младиће и девојке изгубљене и грехом намучене, пијане, дрогиране, страстима расточене – да их Господ, Пролеће и Младост наша, отрезни, да их Телом и Крвљу Својом причести, да их, блудне синове и кћери, на дверима Царства Небескога дочека!

Помени све који у рату пострадаше, рањени, осакаћени, срца ојађених, бескућнике и избеглице, сирочад и удовице, многострадалне и многонапаћене душе њихове светом молитвом својом обасјавајући.

Сети се пред Богом Аврамовим, Исаковим и Јаковљевим свију који живот дадоше у борби за отачаство своје, да им Господ опрости грехе и да их усели у дворове Своје.

Нека се пред Богом, Дивним у теби, прекротки и кроткошћу премудри Царе Мучениче, посраме сви који говоре: “Прождерасмо их” и који се смеју и ругају Србима.

Непријатеље вере наше, као вихор прашину, својим молитвама развеј, а нас загреј, укрепи, утеши, научи и умудри, исцели и орадости, пролећним лахором ходатајства твога будећи нас из тартарске зиме отпадије наше!

Моли се за нас са свештеном породицом својом – царицом Александром, царевићем Алексејем и царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом и са свима светим Новомученицима и Исповедницима руским и српским који ране Господње на телу свом понеше, Еванђеље његово сведочећи. Да нас Цар славе од свију саблазни сачува, да нас од лажних пророка и лажних месија заклони, да нас од звери из бездана и војски антихристових избави и да, спасени благодаћу Његовом, са тобом и свима Светима прославимо Оца и Сина и Светога Духа, Творца, Спаситеља и Утешитељ Бога, сада и увек и у векове векова. Амин.

Снежана Антонијевић