Слободан Антонић: Руски „колонијализам“

Атлантистички наратив о руском „колонијализму“
и потреби „деколонијализације Сибира“ заправо служи само као идеолошко покриће
за распарчавање и уништење Русије

„Русија – последње колонијално царство“ наслов је чланка у часопису Амерички интерес (The American Interest), објављен пре годину дана (овде).

Овај часопис је, иначе, један од огранака утицајног Националног интереса (The National Interest), а у њему је Френсис Фукујама председник надзорног одбора.

У чланку се тврди да је оно што заправо одређује будућност Русије њен колонијални карактер. Главна руска колонија наравно је – Сибир.

„Ова московска колонија обухвата 75% државне територије“, каже се у тексту, „у њој живи 20% становништва, а обезбеђује између 76% и 78% руског извоза (2014). Без Сибира, руски извоз био би мањи од мађарског.“

У чланку се даље описује сва размера руске експлоатације Сибира, и указује да би Русима било боље да више пажње обрате на то како да задрже своју главну колонију, него што настоје да се прошире на туђетериторије.

Овај текст лепо показује опседнутост дела атлантистичког интелектуалног и политичког естаблишмента настојањем да се превелика Русија смањи тако што би се ослободила Сибира.

Исто, познати британски историчар Пол Кенеди (Paul Kennedy) објављује текст „Да ли је Русија одвећ велика?“ (овде). Он тврди да Сибир јесте богат, али да су, због хладноће и удаљености пре свега његовог источног дела, експлоатација и транспорт природних ресурса до европског дела Русије практично неисплативи. Строго рационално посматрано, сматра он, то води закључку „да би Русија требало да напусти већи део Сибира и усредсреди се на своје западне и јужне регионе; јер ако настави да покушава да `модернизује` станишта где влада температура од минус 50, Русија ће и даље слабити“.

Милосрдан савет овог племенитог Британца – да се Русија сама ослободи „већег дела Сибира“ пошто је његова експлоатација за њу „неисплатива“ – на трагу је предлога који је још 1992. године дао Волтер Мид (Walter Mead), предавач међународних односа на Јејлу и колумниста Волстрит журнала (The Wall Street Journal).

Он је предложио да САД искористи тадашњу слабост Русије и једноставно купи источни Сибир (овде; такође и овде и овде). Мид је у почетку одредио цену за Сибир између једне и две хиљаде милијарди долара, да би је доцније подигао на три хиљаде милијарди, с тим што би половина износа била плаћена америчком робом.

Ако би Руси орочили добијени новац на 20 година, објашњава даље Мид, то би им донело 200 милијарди долара годишње камате – довољно да Русија уђе у клуб најразвијенијих капиталистичких земаља (First World capitalism; овде).

Дакле, и Мидова племенита идеја била је да се Русији, заправо, учини услуга и помогне јој се да се, одрицањем од Сибира, најзад модернизује.

Исти предлог дат је и на врхунцу руске слабости, 1999. године, у њујоршком недељнику New York Press (овде). „Russia is broke – let’s buy Siberia!“, била је основна идеја овог чланка. Истина, каже се у тексту, неко би се могао запитати: да ли би руска политичка елита продала Сибир? Но, одговор је за текстописца „очигледно `да`“. Наиме, имајући у виду карактер руске политичке елите, каже аутор, глупо је и помислити „да ли би такви људи имали било какав проблем с продајом делова своје земље за готовину? Они не само да би за кеш продали рођену земљу, они би за кеш продали и рођену мајку“ („Not only would they sell the motherland for cash, they’d sell their mothers for cash“).

Занимљиво је да је овај обесни чланак објављен само три месеца пре него што је Путин преузео управу над Русијом. После тога, због оваквих чланака Руси су престали да се живцирају (овде). Они су просто могли томе да се насмеју.

Да Руси треба да се, како знају и умеју, ослободе Сибира ако желе у Европу саветовали су и високи функционери ЕУ. Тако је двоструки председавајући ЕУ парламента Ото фон Хабзбург поручио: „Москва би требало да схвати да је, у нашем времену деколонизације, немогуће одржати постојеће стање од Урала до Пацифика. Онога дана када Русија напусти азијске области које данас зовемо Сибиром, тек онда ће моћи да се кандидује за чланство у ЕУ – никако пре!“ (овде; види и овде).

Наравно, ту је и Збигњев Бжежински који је очински саветовао да би „лабава руска конфедерација, састављена од европске Русије, Сибирске републике и Далекоисточне републике, лакше могла да развије привредне односе с Европом и Азијом, чиме би убрзала сопствени развој“ (овде, стр. 202).

Но, да се манемо ироније, као што је добро примећено на Global Research, „крајњи циљ САД и НАТО је да поделе (балканизују) и пацификују (финландизују) Русију, највећу земљу на свету, чак и да успоставе темељ за њену вечиту нестабилност (сомализацију). Будућност Русије – или заправо више Русија, састављених из слабих и подељених друштава – била би територија која би била деиндустријализована, осиромашена, без икаквих одбрамбених капацитета и без способности за експлоатацију сопствених ресурса“ (овде).

Атлантистички наратив о руском „колонијализму“ и потреби „деколонијализације Сибира“ заправо служи само као идеолошко покриће за распарчавање и уништење Русије.

Весело је, међутим, да оптужбе о „колонијализму Русије“ долазе управо из нације која је настала тако што је претходно, директно или индиректно, усмртила најмање 10 милиона староседелаца, потпуно затревши њихову културу и сводећи их на мање од 2% популације (овде и овде).

И док су Сијукси, Апачи, Вране и остали уништени и расељени, Коми, Евенки, Јакути, Ханти-Манси и други живе тамо где су одвајкада живели. „Русија је једина земља на свету у којој су оригиналне културе најбоље сачуване у току последња два века“ (овде).

Они исти који су сопствене староседеоце побили и раселили, сада одједном показују нарочиту забринутост за културу и благостање Сибираца, „покушавајући да их убеде да захтевају више аутономије или чак независност од Москве“ – иако Вашингтону никада није ни на крај памети било да својим староседеоцима да било шта што би личило на руски систем република, аутономних области и самосталних округа (исто).

Идеја да се мора распарчати најпре СССР, па онда и Русија, заправо, кичма је америчке стратегије светске доминације још од Другог светског рата.

Кључну смерницу америчке политике према СССР/Русији представљала је директива NSC 20/1 од августа 1948. (изворни текст овде; препис овде), у којој се каже да би, после пораза СССР, три балтичке републике одмах добиле независност, Украјини би био омогућен специјални конфедерални положај, док би за Русију, слично својевременом Моргентаун-плану за поратну Немачку (1944), важило следеће начело: „ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и номинално пријатељски режим:

а) не располаже убудуће никаквом војном моћи;

б) у економским односима да потпуно зависи од спољног света;

в) да нема озбиљну власт над кључним националним мањинама;

г) да не може да успостави ништа што би било налик на (постојећу) гвоздену завесу” .

У Закону Конгреса САД о поробљеним нацијама, од 6–8. јула 1959. (Joint Resolution of the Captive Nations, № PL-86-90 Public Law 86-90), осуђује се „агресивна политика руског комунизма (aggressive policies of Russian communism) и „империјалистичка политика комунистичке Русије“ (imperialistic policies of Communist Russia), а као „поробљене нације“ рачунају се не само свих 15 совјетских република – дакле, све осим Русије, већ се и у Русији као „поробљени народи“ наводе Koзакија (Cossackia) и Татарија (Idel-Ural).

И пошто је СССР најзад разбијен по границама република (1991), сада се као следећи, потпуно природни корак, види „деколонизација Русије“, односно њено даље распарчавање.

Љубимица атлантистичког (псеудо)либералног естаблишмента – будући да је четвороструко подобна: као феминисткиња, као ЛГБТ особа, као мојсијевка и као загрижена антипутиновка – Маша Гесен, пита се „зашто би Руска Федерација, састављена од више од 80 делова, од којих већина има различите националне идентитете, различите језике и културе, а где су, као резултат Путинове пљачке, већ настали посебни националиста покрети – зашто би, дакле, ти делови остали заједно?“ (овде).

То, гле чуда, сасвим одговара предвиђањима Стратфора, америчке обавештајне компаније коју називају и „ЦИА у сенци“ (Shadow CIA), а која у својој пројекцији за раздобље 2015-2025. предвиђа да је „мало вероватно да ће Руска Федерација преживети у садашњем облику“. Русија ће, каже Стратфор, поновити искуство распада СССР тиме што ће од Русије тежити да се отцепе како Северни Кавказ и Карелија, тако и Источни Сибир. То ће „довести до формалне и неформалне фрагментације Русије“ (овде).

У том смислу, данас се, очигледно, систематски ради на стварању „Сибираца“ као нације, мешавине етничких мањина и сибирских Руса који „не желе да их Москва више екплоатише“ (видети овде). Сличности са пројектом стварања Војвођана као нације случајне су (овде). Као и сличности са тврдњом да је и Космет „српска колонија“ (атлантисти: овде, стр. 16; овде, стр. 145; или овде, стр. 44 и 176; домаћи компрадори овде и овде), те да Србија треба да се ослободиКосова, како би коначно могла „да уђе у Европу“.

Али, Русија је не само нуклеарна сила која својим бојевим главама штити сопствени територијални интегритет. Што је значајније, на њеном челу се налази и истински патриотска елита која не би „продала сопствену земљу за кеш“.

А сада, драги читаоци, направите мисаони оглед и запитајте се каква се елита налази на челу наше земље. И да ли би за кеш продала сопствену земљу? А сопствену мајку?

Извор:
Стање ствари