Света Столица, ако жели помирење, мора коначно рећи истину у лице верницима у Хрватској
Поводом идеје о посети Римокатоличког поглавара Србији која се непрекидно припрема већ деценијама (4)
- Интерес је државе Србије, Српске православне цркве и српског народа да Папа дође у Србију! Под условом да се Ватикан и Римокатоличка црква предходно покају и направе извињење за ужасна злодела, масакре и покоље недужног српског становништва у Хрватској почињена од усташа над Србима у току Другог светског рата у коме су неки њихови фратри активно учествовали
- Павелићеву НДХ је тадашње вођство Римокатоличке цркве у Хрватској прогласило за Civitas Dei („божју државу“)
- Документи показују да је Римокатоличка црква у Хрватској отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања “српског питања“, зато су челници цркве у Хрвата и одликовани од НДХ
- Виктор Новак: „Црква у Хрватској заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје је била идентификација римокатоличанства и хрватске државности, што је претворило већину свештенства у ватрене присталице усташа“.
- Ватикану предстоји свакако најтежи и највећи посао убеђивања своје цркве у Хрватској да прихвати кривицу за злочине и Римска курија би требало што пре да крене у тај тежак подухват
Пише: Јово Вукелић
Ватикан као држава још није признао независност квази државе „Косова“ , а то значајно утиче, кажу познаваоци међународних односа, на још 20-так мањих католичких држава у свету да се и оне исто понашају, тачније да ни оне не признају ту геноцидну творевину на тлу Србије за самосталну државу.
Може ли тај факат (уз бар привремено одлагање проглашења кардинала Степинца из доба НДХ за свеца) бити разлог за притисак, (уцену) Ватикана према држави Србији да омогући посету римског понтифекса? Може ли то бит јак повод (разлог) српским властима да због ових својих тренутних политичких интереса притискају СПЦ и Патријарха да промене одлуку и позову врховног поглавара Римокатоличке цркве у посету Србији?
Може бити повод српским властима, али Србија то никако не би требала да прихвати, јер то што Ватикан није до сада признао самопроглашену независност квази државе „Косова“ није аргумент који се може употребљавати као неки вредан тас на ваги када је реч о доласку папе у Србију.
Могу ли римокатолици прихватити неспорне историјске истине
Сви саговорници СПЦ и српске државе приликом недавне посете кардинала Пјетра Паролина, државног секретара Ватикана и другог човека по снази Римске курије (администрације), истичу „да о посети папе нису уопште разговарали“. То истичу скоро хорски: „ О томе ниједну реч нисмо разменили. Ни са једне ни са друге стране. Било је говора о другим стварима, али о томе не.“
Да нису разговарали о посети Папе Србији је мало вероватно. Али, ако је то тачно то је била фатална грешка. И то грешка и СПЦ, а и државе Србије. О томе је требало и треба да итекако разговарају са највишим званичницима и представницима државе Ватикана и Свете столице, јер је интерес државе Србије, СПЦ и српског народа да Папа дође у Србију! Под условом да се Ватикан и Римокатоличка црква предходно покају и направе извињење за ужасна злодела, масакре и покоље недужног српског становништва у Хрватској почињена од усташа над Србима у току Другог светског рата у коме су неки њихови фратри активно учествовали.
Треба да буду иницијатори тих разговора и како каже наш познати стручњак и историчар Вељко Ђурић Машина „треба предложити Римокатоличкој цркви да прихвати утврђену неспорну историјску истину и призна да је у Независној Држави Хрватској над српским народом извршен геноцид у коме је јерархија Римокатоличка имала посебну улогу“.
Иначе, у Србији живи око 5,5 одсто држављана Србије – римокатолика, и из тог угла посета Папе Србији својој пастви, католичкој заједници не може бити проблем ни за једну страну.
Посета поглавара Рима Србији има значај за Србију под условом да се папа поклони жртвама у Јасеновцу и осуди злочине својих бискупа и фратара који су учествовали заједно са усташама из НДХ у покољима над Србима. То је кључна ствар за Србију.
Друга је ствар колико је реално да се то догоди. Скоро сви познаваоци верских односа оцењују да једноставно, и поред сврсисходности, то није реално да се догоди, неки чак кажу “никад се то неће десити“.
Необорови документи, чињенице, факти о злоделима…
Магнум кримен (Велики злочин)- Пола века клерикализма у Хрватској, капитална је књига академика др Виктора Новака (објављена 1948. године), Хрвата и универзитетског професора историје. Он је у свом делу разобличио хрватски клерофашизам и открио истину о усташким злочинима у НДХ и улози бискупа и фратара из Хрватске у страдању српског народа. Новак је у свом делу разобличио хрватски клерофашизам, документовано, именима и презименима. Једном за свагда!
Сваки објективни истраживач у свету и непристрасни научник (историчари, социолози, геополитичари) оценили су до сада ово дело довољним доказом о значајној директној вези и улози Римокатоличке цркве у злочинама усташа у току Другог светског рата. Спорних питања ту скоро да нема. Међу историчарима ова је књига прихваћена као озбиљна академска референца. Књига се нашла на ватиканском попису Index librorum prohibitorum (Списак забрањених књига), а и југословенски комунисти су је у издањима од 1948. и 1986. цензурисали, избацивши два важна поглавља.
Новак је (у 20 поглавља) представио развој римокатоличког клерикализма и усташства у Хрватској од почетка 20. века (то јест од одржавања Свехрватског римокатоличког конгреса у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата, до 1945. године.
Стварање мржње према православном становништву
Посматрајући деловање римокатоличке цркве на тлу Југославије у периоду од педесет година, Виктор Новак закључује „да је ова црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје у Краљевини Југославији је идентификација римокатоличанства и хрватске државности, што је претворило већину римокатоличког свештенства у ватрене присталице усташа“.
Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској, (језуитски ред односно исусовце, фрањевачки ред, као и остале римокатоличке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану) да су, под директивом папе и Римске курије од самог успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца активно радили на сузбијању сваког вида народног, верског и политичког приближавања Срба и Хрвата. По Новаку, Ватикан се бојао да ће реформски покрет у римокатоличкој цркви у Хрватској (који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву ) превладати и радити на црквеној унији са Српском православном црквом.
Активно учешће хрватског римокатоличког клера у подршци, организацији и извршењу истребљења Срба
Срж доктрине римокатоличке цркве у Краљевини Југославији у том периоду је била:
- римокатолички клер треба да има статус државних службеника
- држава не може имати никакву контролу над Црквом
- Црква има пуно право укључења у политички живот Краљевине
- црквена доктрина и религиозно образовање морају да буду део школског програма основних и средњих школа у Краљевини
- школски програм римокатоличке цркве мора бити обавезан за децу чији је бар један родитељ католик.
О оснивању и постојању Независне Државе Хрватске Новак говори фактографски сведочећи стотинама докумената о тој монструм држави. Успостављањем НДХ клерикализам у Хрватској је ступио у нераскидиви брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам. Павелићеву НДХ је тадашње вођство римокатоличке цркве у Хрватској прогласило за Civitas Dei („божју државу“).
Документи показују да је римокатоличка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања ‘српског питања’, већ и активно учествовала у његовом спровођењу.
На крају, навешћемо један од најбизарнијих догађаја које описује понашање римокатоличких свештеника у логору Јасеновац:после убистава логораша, које су вршили на најсвирепији начин, ови су се кољачи редовно молили Богу у логорској капели за опрост грехова!
Велики посао пред Ватиканом
Индикативно је да је Паролин недавно, пре доласка у Србију посетио Црну Гору и званично је потврђено из прес службе председника Црне Горе да је са тамошњим званичницима разговарао о посети садашњег папе Црној Гори! Та евентуална посета папе Црној Гори не би се могла остварити без сагласности и позива помесне српске православне цркве. Можда се надају Монтенегрини да ће до тада укинути СПЦ у Црној Гори, раде сада интезивно на томе. Остаје занимљиво питање која би то црква у Црној Гори, сем СПЦ, могла позвати папу у госте, а да је већинска?
О улози римокатоличке цркве Фикрета Јелић Бутић у књизи „Усташе и НДХ“ (Загреб, 1977) истиче: „ Кaтоличком клеру придaвaнa је мисионaрскa улогa зa продор и ширење кaтолицизмa нa исток. Стaв црквеног вођствa о хрвaтско-српским односимa да се може ријешити једино дефинитивним одвaјaњем Хрвaтa и Србa, дaвaо је у годинaмa уочи сломa Југослaвије 1941. посебну тежину споменутим гледиштимa.
Једaн од глaвних зaступникa тих гледиштa био је зaгребaчки нaдбискуп Степинaц. Поводом 27. марта 1941. у Беогрaду, Степинaц, изрaжaвaјући велико огорчење што је Југославија напустила Тројни пакт зaписaо је у свом„Дневнику“: „Све у свему Хрвaти и Срби двa су свијетa сјеверни и јужни пол који се никaд неће приближити осим чудом Божјим. Шизмa (прaвослaвље) је нaјвеће проклетство Европе, скоро веће него протестaнтизaм. Ту немa морaлa, немa нaчелa, немa истине, немa прaвде, немa поштењa“.
Мора се констатовати да је веома отежавајући фактор у разматрању и решавању и садашњег питања односа Српске православне цркве и Римокатоличке цркве, као и Србије и државе Ватикан изузетна нетрпељивост званичних власти Хрватске која се стално испољава према Србима у Хрватској, без обзира која је влада последњих две-три деценије на власти у Хрватској. И став Хрватске помесне цркве је ригидан, нетолерантан и не види се ни трага од покајања, већег и бољег разумевања, толеранције, попуштања и пружања руке најближем суседу.
Како иначе објаснити феномен незабележен у свету да се само у Хрватској данас величају покољи, убијање и смрт! Ову песму Јасеновац и Градишка Стара певају ових дана кад се радују хрватски усташки фашисти:
“Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара,
Kроз Имотски камиони журе, возе црнце Франчетића Јуре
У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила
Ој, Неретво, теци низа страну, носи Србе плавоме Јадрану
Сјајна звијездо изнад Метковића, поздрави нам Анту Павелића”
И нико у Хрватској не протествује, не спречава ове аномалије, ову настраност. На том плану Ватикану предстоји свакако најтежи и највећи посао убеђивања Цркве у Хрвата. Било би нормално и здраво за хрватско друштво да што пре крене Римска курија у тај подухват. Тим боље у овом тешком вековном оптерећујућем религиозном, историјском, политичком, државном и културном проблему хрватске нације.
Тек потом може бити неког наговештаја побољшања односа и искрености у контактима. До тада владаће лоши, непријатељски односи, пуни мржње, нетолеранције, неповерења, неразумевања као у протеклих стотину и више година.
