Случај “Хандановић” или време СНС забаве и разоноде

У тексту „Неука напредњачка војска маршира Србијом“ Милан Бечејић је веома јасно указао на погубну кадровску политику коју истрајно спроводи владајаући напредњачки режим: ”И заиста, када човек погледа на невероватну галерију ликова који су се – само захваљујући партијској припадности домогли функција – остаје горак укус због неукости, недоучености, примитивизма, незнања, некомпетенције и неспособности тих људи. Ништа мањи горак утисак од оног који је оковао Србију након једног од неиспуњених предизборних обећања које је дао Александар Вучић: ‘Обећавамо грађанима да ће, када дођем на власт у предузећима и управним одборима радити нестраначки кадрови, али и многи који припадају осталим странкама (август 2011. године)’“.

То је само једно у низу неиспуњених обећања, јер кадровску политику напредњака управо обележава искључива везаност за страначку припадност и безусловну верност владајућој странци и њеном ауторитарном вођи. Наравно да постоје и поједини изузеци, то су тзв. „надстраначки кандидати“ које истура у први план напредњачки режим. Али, они су то само формално, док су у ствари горљивије присталице „реформске“ политике Александра Вучића од припадника владајуће напредњачке олигархије.

Примера страначког постављања и именовања напредњачких чланова и присталица има на претек. Али, има и оних који су прави ударац и жестоки шамар пре свега за свет културе и уметности, што је само још један пример свеприсутне бахатости и неприкривене осионости напредњачког режима.

Ради се о одлуци донетој на седници Скупштине града Београда да Дамир Хандановић буде постављен на функцију директора ЦЕБЕФ-а (Центра београдских фестивала). Он је иначе познат по хитовима које је писао за певаче попут Лепе Брене, Цеце Ражнатовић, Саше Матића, Наташе Беквалац а и сам се окушао као интерпретатор на нашој естради.

Са овим референцама, везаним пре свега за естрадну делатност, тај човек треба да преузме организацију и бригу о најзначајнијим културним манифестацијама у Београду: Међународном филмском фестивалу – ФЕСТ-у, Међународном музичком фестивалу – БЕМУС-у, Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма, Међународном летњем фестивалу амбијеталних уметничких позоришних, плесних, музичких и визуелних програма – БЕЛЕФ-у.

У својим првим изјавама, нови дирецтор ЦЕБЕФ-а рекао је да „зна да води велике системе“ и да ова функција „одговара његовом сензибилитетету“. Он је такође објаснио своје схватање „културе“ и приоритета напредњачке тзв. културне политике: „Годинама сам организатор разних музичких и мултимедијалних дешавања у Београду и драго ми је што својим радом могу да помогнем Београђанима да се добро проведу, да своје време одвоје за забаву и разоноду а то ћемо још више унапредити. Остварио сам добре резултате у досадашњој каријери. До тридесете године направио сам више од пет стотина музичких дела, од којих су многа постали хитови у југоисточној Европи”.

Као свој приоритет овај „истакнути естрадни предузетник“ истиче „унапређивање забаве и разоноде“. Као да ми нисмо и сада буквално преплављени кичом, баналношћу и тривијалностима који долазе из његовог света естраде и различитих ријалити програма. Међутим, он се само складно уклапа у напредњачко схватање културе као забаве и разбибриге и њихову тежњу да сузбијају и обесмишљавају критичко мишљење које је у темељу сваког уметничког дела и подухвата. Уместо озбиљних и креативних уметничких садржаја, нужно је народу непрестано пружати ружичасту слику стварности како би се спроводио својеврсни процес пацификације и свеопштег заглупљивања.

Примењује се отворено позната политичка пракса да „народу треба дати што више хлеба и игара“. Тако се на најлакши и најефикаснији начин контролише бирачко тело које се бави наметнутим тривијалностима, а отвара се велики простор за политикантску манипулацију у којој нема места за реално сагледавање стварности и преиспитивање најважнијих проблема у нашем друштву: растуће сиромаштво, ауторитарни начин владавине, губљење основних соицијалних и радних права, драстично сузбијање критичког мишљења и успостављање медијске контроле.

Напредњачки режим више и не крије своје тежње да креира и подстиче све очитију естрадизацију наше политике и њено претварање у велики ријалити програм у коме нема места за озбиљан дијалог о најважнијим друштвеним питањима. Зато су потребни проверени партијски кадрови који ће спроводити овако постављену и осмишљену напредњачку тзв. културну политику.

Притом, не може нас чудити изјава Дамира Хандановића „Поносан сам што сам члан СНС-а и подржавам политику коју представља председник Србије Александар Вучић. Сагласан сам са свим што он и његова странка раде за нашу државу у земљи и у свету“. Ово је очигледно била најважнија препорука приликом доношења одлуке у Скупштини града Београда за његово постављење, јер се изјава верности напредњачком вођи подразумева као неопходни услов да се буде део владајућих управљачких структура у напредњачком начину вођења друштвених и државних послова.

И, када помислим да смо дотакли дно, испостави се да се може ићи даље у понижавању, не само посленика у области културе и уметности. Јер, како другачије тумачити избор новог директора Центра београдских фестивала него као израз бахатости и бескрупулозности напредњачког режима који не поштује основне претпоставке неопходне за развој културе и уметности – пошто бригу о најважнијим културним манифестацијама у главном граду удељује естрадном менаџеру који ће унапређивати забаву и разоноду?

Београд ће на тај начин коначно и формално моћи да буде проглашен за „престоницу забаве и естрадних дешавања“. Шта нам друго и преостаје него да се бесомучно забављамо, кад су сви друштвени проблеми решени и сада чекамао настанак „златног доба“ уз хитове новог директора Центра београдских фестивала који је, поред осталог, и музички уредник Сити рекордса и ТВ Пинка?

У условима у којима живимо, припадност Пинковом „забављачком“ погону и јасно изражена партијска лојалност сасвим су довољна препорука да се постане организатор најважнијих културних програма и дешавања у Београду.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА