СРБИЈО, ОГРЕШИЛА СИ СЕ: Хероји Кошара нас бранили, а умиру остављени од свих

Драган Прерадовић (39) из Сремчице преживео је пакао Кошара 1999. године, а у среду увече се испред породичне куће разнео бомбом „кашикаром“.

На фронту је био као млад војник, а комшије кажу да су страхоте које је преживео оставиле на њега толике последице да је по повратку био уништена личност.

Колико још таквих има, препуштених на милост и немилост, а ми не бринемо о њима? Србија је лицемерна и грешна. А они, иако најстрашније изиграни и скрајнути, сложно кажу: „Опет бисмо Србију бранили, ишли бисмо срцем и главом пред метак за нашу земљу.“

То су хероји с Кошара! Били су голобради младићи те 1999. године, нечији тек пунолетни синови, наизглед нестасали, а у ствари незаустављиви ратници. Две хиљаде српских синова предато је држави, паклу рата лично и на извол’те. Од 9. априла 1999. до 10. јуна погинуло је 108 војника, а ови преживели стотину пута су помислили да је боље да су погинули да не гледају шта се догађа даље…
Невидљиви хероји
А даље следе шиканирање, игнорација, сиромаштво, прозивке „то су Милошевићеви борци“, „борци с Кошара, ко сте ви?“, „ратни инвалид, па шта?“, „нема помоћи“, „нема националне пензије“, „нема попуста“, „нема предности“, „нема поштовања“, „нема признања“, „нема хвала“, „нема, нема…“, „жао ми је, нема“… Дуг је списак чега нема.
Двадесет година се навршава, Србијо, да ли ти је немирна савест? Твоји борци који су преживели Кошаре и који нису у међувремену подигли руку на себе данас имају у просеку по четрдесетак година, многи су инвалиди, већина живи на ивици егзистенције, многи се годинама лече од посттрауматског стресног поремећаја од рата.

За то време Србија се прави да их нема, њихов бол се провлачио испод радара, док се тек понекад њихов хероизам помене, а и тада се најчешће провуче као фраза…

За то време њима су обећања и даље нада, а садашњост живот у грчу.

Пакао данашњице

Живко Попов из Бачког Градишта имао је 19 година када је као војник у пролеће 1999. по хитном поступку пребачен на границу са Албанијом, на караулу Кошаре. Тешко је рањен 45. дана битке, али је наставио да се бори. Данас, као и тада, подршка су му ратни другови.

– Сваки дан је био тежак. Молили смо бога да преживимо. Гледао сам како другови гину. У моменту су ту, поред мене, следећег тренутка их извлачимо мртве. Пакао је био, а пакао је и сада. Само неке друге врсте. Нисам се на ратишту надао да ће држава оваква бити после свега. Ми борци не тражимо националне пензије од хиљаду евра, већ основну помоћ. Држава се не опходи добро према нама, а ми бисмо, да опет дође до рата, опет били на Кошарама – прича за Курир Попов. Када се вратио из рата, оженио се, добио четворо деце. Најстарији син има 17 година, ћерке 13, девет и најмлађа седам. Иако имају оца хероја, који је храбро бранио домовину, немају много других услова за безбрижно детињство.

Живко сваког дана размишља како ће прехранити породицу, а то су му још више отежали инфаркт и губитак посла.

– Инфаркт сам добио 28. марта на послу. Да ме другови нису хитно одвели у болницу, која је срећом била близу, не бих преживео. Док сам лежао у болници, послодавац ми је спремио решење о престанку рада. Сада немам посао, немам примања, имам четворо деце. Жена надничи у њиви. Док чекам операцију заказану за 24. јул, једва сакупљамо за лекове и храну. Послодавца сам тужио, али ми треба неки добар адвокат, немам га – прича Попов.

Апел Многима је неопходна помоћ

Борили смо се прса у прса!
Иван Дражић Дража (40) био је на првој борбеној линији на Кошарама. На терену ратних дејстава био је најдуже јер је на редовно служење војног рока отишао 1998. године. Он апелује на државу да не заборавља браниоце отаџбине.

– Оно што смо ми урадили на бојном пољу анулирано је за преговарачким столом. Ми смо се борили, а политички потпис је одлучио. Били смо часни војници, борили смо се прса у прса. Ја сам успео да победим психичку агонију рата. Има оних који су остали у тешком психичком стању, оних који су остали инвалиди, који не могу да раде, којима је истински потребна помоћ. Држава би требало да се потруди да такве заштити. Ми који смо способни да сами радимо ништа и не тражимо, али помоћ треба пружити онима којима је неопходна. Држава то треба да има на уму – каже за Курир Дражић.

Пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара

Отаџбина мора да има разумевање!

Борци с Кошара нису само сачували границу већ и становништво, културно и историјско наслеђе, каже за Курир пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара. Он потврђује да НАТО генерали и пуковници говоре: „Да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду.“

– Хероји с Кошара су одбранили светиње, културу, целу Србију. Они су давали свој живот на олтару отаџбине и нису то чинили да би данас-сутра имали привилегије. Отаџбину су бранили из моралних разлога, са аспекта родољубља и патриотизма. Зато данас та иста отаџбина мора да има разумевање и за њих. Да им сви будемо захвални у мери достојанства, а да члановима породица оних који су дали животе, инвалидима који су дали делове тела и људима који су изгубили менталну кондицију помогнемо и омогућимо иоле нормалан живот – каже Ђурковић.

Због стреса у рату честа самоубиства

Психијатар Ивица Младеновић каже да је посттрауматски стресни поремећај често разлог за самоубиство.

– Овај синдром је везан за људе који су преживели неко трауматско искуство угрожавајуће по живот. Само учешће у рату није услов да се постави дијагноза, али боравак у ратном логору, присуство масакрирању другова или нечему где је директно угрожен живот доводи до посттрауматског стресног поремећаја. Особама које су то преживеле јављају се флешбекови траумтаског догађаја, као и ноћне море. У ситуацији где постоји перманенто гоњење догађаја из рата може да дође до размишљања о самоубиству и чињењу истог – каже др Младеновић.

Шта је држава урадила за хероје с Кошара

– дала им је орден
– у јуну 2017. подигнут је први споменик једном од бораца с Кошара Тибору Церни
– најављено је да ће се формирати одбор за изградњу централног спомен-обележја којим би се очувало сећање на 108 величанствених бораца
– после две деценије договорено је снимање филма о херојима с Кошара и Паштрика

Чињенице:

Представници Удружења учесника оружаних сукоба на простору бивше Југославије редовно указују на свој тежак положај. Они доносиоцима закона редовно апелују на тешку финансијску ситуацију у којој већина њих живи, тражећи попусте за комуналне услуге или коришћење јавног превоза. У зависности од општине и града, постоје одлуке за попуст при плаћању комуналија од око 30 одсто, али под условом да се сви претходни рачуни измирују у року.
Неки градови и општине су донели одлуку да борци локални превоз користе бесплатно.

Извор: Искра