На Видовдан у Ваљеву настављено затирање корена славне српске историје

На Видовдан немилосрдно се руше темељи, затиру корени сведока најславније српске историје Комплекса касарни 17. пука у Ваљеву

После несрећног развоја догађаја – вандалског рушења (за викенд 20–23. 4. 2018) Комплекса касарни 17. пука у Ваљеву (названа „Кадињача“), и упорног захтева грађана да се макар и обрушен комплекс стави под заштиту, временом ревитализује и претвори у Меморијални центар ослободилачких ратова Србије, дошло је до поновног, и још теже по родољубље, силовитог рушења, сатирања темеља сведока најславније српске историје, Комплекса касарни 17. пука Дринске дивизије, пука који је први пробио Солунски фронт и крочио на тло своје територије, предвођен славним официрима и добровољцима.

„У историји ратова вођених широм света ни један пробој није имао такве последице епохалног значаја као што је пробој Солунског фронта.“

На овај Видовдан багери су немилосрдно радили, од ране зоре до касно у ноћ, рушећи остатке павиљона, камиони журно развозили багером дробљене, некада ручно рађене, цигле, остављајући за собом блато по путу угрожавајући безбедност саобраћаја, а бука и прашина, која се у пречнику простирала на неколико стотина метара, су угрожавали не само мештане већ и шетаче који су се кретали ка шеталишту Пећина.

Да ли је то био циљ да се баш на Видовдан родољубиви Срби још више понизе и да им се покаже да ће бити несавладиво његово величанство профит. Идентична слика, иста прича од пре мало више од два месеца. Безуспешна је била потрага за инспекторима, од грађевинских, еколошких (не раде три дана), комуналних, начелника инспекције који скреће причу на сасвим другу тему, не желећи да реагује на непримерено сатирање најстарије српске касарне, сведока најславније српске историје. Наравно нико од челника се није јављао на телефон, нити сте им могли прићи од бахатих секретарица и непримереног обезбеђења.

Данас су више него икад потребна родољубива осећања да се сачува интегритет и суверенитет наше државе. Наши преци имајући висок морал и родољубље према својој држави и народу на ширем подручју Србије и Југоисточне Европе проливали су крв и гинули за слободу коју уживамо данас.

И у времену када се у Скупштини Србије усваја Закон о меморијалима у Ваљеву се упорно сатиру темељи најстарије касарне у Србији из 1885. год. сведока најславније српске историје. Место страдања и витештва, центар збивања Првог светског рата, када су очи савезника биле упрте у Ваљево.

Све се то ради бахато и брзо, као да се жели што пре сатрти сећање на славну историју и часне претке.

Подсетимо се да је у време пегавог тифуса, 1914–1915, поменута касарна била највећа резервна војна болница где је живот окончала и чувена сликарка, тада болничарка Надежда Петровић.

Место кроз које су прошли многи војници, официри који су се касније истакли у борбама за ослобођење отаџбине, поменимо само неке војвода Степа Степановић, Живојин Мишић, генерали Павле Јуришић Штурм, Илија Гарашанин, пуковници Душан Пурић, Крста Смиљанић, Душан Трифуновић…

Историјска вредност поменутог комплекса од непроцењивог значаја за српски народ и сада и убудуће надилази сваку архитектонско–материјалну вредност и не пореди се у том светлу.

У међувремену профит, коме ништа није свето, тражи подршку да се заборави суштина највишег историјског значаја поменутог комплекса за српски народ.

Комплекс од изузетног историјског значаја ни у ком случају не сме бити жртва профита него извор у ком се у одсудном тренутку могу напајати високим моралом родољубљем и пожртвовањем – попут предака – будући браниоци српске државе, која је у овом тренутку пред огромним искушењем која прете губитку територија и егзодусу углавном српског народа (као што се догодило недавно на просторима Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије).

О Видовдану, 2018. године
Мила Параментић, Ваљево

Извор:
Стање ствари