Имигрантско врзино коло Европске уније

Имигрантска криза Европске уније само је једна у низу њених актуелних криза. Али, иако није најтежа међу њима, сама по себи је довољна да угрози интеграционо постојање ове творевине. Посматрамо већ годинама, а најкасније од 2011, како Унија не налази решења за овај проблем и како се дуго грађен систем њене унутрашње безбедности постојано урушава.

Под ударом велике сеобе угроженог народа њена политика имиграције, азила, и виза са заједничког нивоа регулације и спровођења спонтано се преселила на државе чланице. Исто се може рећи и за политику интегрисаног управљања спољним границама Уније, која се претворила у бригу само граничних медитеранских држава и ствар њихових унутрашњих капацитета. Као последица свега, у питање је доведен и сам Шенгенски споразум – ступио на снагу 1995 – што је у то време обележено као круна остварене идеје о слободи кратања људи, сада већ грађана ЕУ.

Текући самит шефова држава и влада (Европски савет) донео је у ноћи између 28. и 29. јуна уопштен и мршав закључак. У његових дванаест тачака нема ничег новог у односу на досадашње закључке из којих, бар до сада, нису проистицале никакве ефикасне мере и акције. Прва реаговања на појаву ноћашњих закључака не говоре о њиховом садржају, већ о успеху да су уопште усвојени. Целог претходног дана (28. јуна) Унија се тресла од италијанске претње да неће усвојити ни закључке из других области уколико се не изађе у сусрет њеним захтевима у погледу решавања мигрантског питања на њеном тлу. Таква блокада процедурално је могућа будући да се Европски савет о највећем броју својих докумената мора изјаснити једногласно. Читајући тачку 3 ових закључака, није јасно шта је то Италија добила за своје попуштање, али то је само знак да је њен нови премијер, Ђузепе Конти, добио чврста уверавања да ће се његови посебни захтеви испунити. То што јавност не зна у чему је дил, припада уобичајеном начину поступања у ЕУ када одлуке доносе њени најмоћнији међудржавни органи, Европски савет и Савет министара.

Шта год да су се о италијанским захтевима договорили, то неће ни најмање променити рђаву слику коју ЕУ пружа и онда када се питање имиграције посматра изоловано. Кажу да је ова криза свој врхунац имала у лето 2015. године, а ево ни три године касније они се нису помакли са места у њеном решавању. Оно што је стајало у бројним претходним закључцима Европског савета – распоређивање имиграната по квотама у државама чланицама, оживљавање активности спонтано изумрлог Фронтекса (агенција за контролу спољних граница), понављано начело солидарности, фамозна координација активности, усклађивање нових државних пракси доделе азила и остало, више се ни не помиње. Све те красоте импровизованих заједничких актвности, које би требало да у ходу замене пропалу политику унутрашње безбедности Уније, збрисале су индивидуалне активности већег броја држава чланица, које су схватиле да уместо органа ЕУ оне саме морају да решавају проблеме који су их снашли.

Шта се у стварности догађало. У последње три године били смо сведоци низа индивидуалних акција појединих држава. Најпре је Немачка спонтано, пошто је спонтано постала лидер и у другим антикризним активностима, хтела да наметне политику „отворених врата“, па још то демонстрирала сопственим примером. Очекивала је да ће то бити довољно да у другом кораку државе прихвате њену обрнуту агенду редистрибуције имиграната у друге државе чланице. Чланице Вишеградске групе, охрабрене мађарском резолутном праксом затварања јужних граница (према Србији и Хрватској), одлучно су одбиле овај немачки наум. Тај чин је, надање, охрабрио Аустрију, Словенију и Хрватску да запрете истоветним постуком. Упоредо са тим, Британија је на својим обалама Ламанша подигла специјалну одбрамбену полицију против уласка било ког имигранта, брутално их враћајућу одакле су дошли, тј. на другу страну канала. Немачка је почела да говори о реадмисији, тј. враћању имиграната из своје земље, али како и где, није било познато. То питање је расветљено прилично мрачним тоновима, када је међу неким државама (Аустрија, Немачка) почело да се говори о локацијама ван ЕУ, а изричито су поменуте области Балкана и северне Африке. Једино што је ЕУ под сопственим насловом учинила јесте споразум са Турском у вези плаћања, код нас би се у оваквом случају рекло – подмазивања, те земље у циљу задржавања више стотине хиљада имиграната спремних да крену ка жељеној Унији, и то ка оним богатијим и хуманијим земљама.

Мени лично, најинтересантније је дисциплиновано ћутање унутар целе ЕУ о самим узроцима ових масовних имиграционих таласа. Опште је познато да су они уследили из држава Блиског истока, средње Азије и северне Африке у којима су здружене западне силе на челу са Сједињеним Државама на своју руку, значи без одобрења Савета безбедности, војно интервенисале, обарале тамошње режиме, све у име заштите људских права, створивши незапамћен хаос насиља, беспоретка и злочина. Поред периодичних авантура војно мање значајних држава, које су се по правилу повлачиле, међу државама чланицама ЕУ ту су се константно истицале Велика Британија и Француска. Неким волшебним стицајем околности, ове две земље ретко су помињане, ваљда зато што се нису истицале, у политичкој и медијској какофонији европских антикризних имигрантских активности. Чули смо све о Немачкој, Аустрији, да не помињемо Мађарску и остале земље Вишеградске групе, о Грчкој, Шпанији и Италији (данас је она у пуном медијском експонирању), али говото ништа и главним виновницима кризе.

Сада је Унија пред задатком да проблем реши, али без улажења у његове главне узроке. Што се мене тиче, нека покуша, тј. настави. Можда ће она успети да се до наредног самита (октобар ове године) приближи новом „заједничком европском систему азила“ (тачка 12 ноћашњег закључка) и тако заобиђе болну истину о узроцима кризе. Можда ће се догодити то двоструко чудо. Па и до сада је сваки захват у општу кризу Европске уније било једно мало чудо.