Весна и Иван са ћерком на мору
Са Весном Челић, супругом Ивана Челића, отетог 14. јуна 1999. на Косову и Метохији, потом убијеног.
-Девери су га преузели 2003. на Мердару. Добили смо документ о узроку смрти у коме пише да је убијен из непосредне близине из ватреног оружја, а при том су му руке биле везане жицом… Не питај ме, то су страшне ствари… каже Весна.
Ово је прича о ратној трагедији Весне Челић, бивше новинарке рубрике за културу РТВ Приштина, којој је на Косову и Метохији киднапован и убијен муж Иван Челић, са којим је родила четворо деце, две кћери и два сина. Ово је прича о последицама тешког и до краја нерасветљеног ратног злочина. Прича о томе како је једна образована новинарка, једна метохијска лепотица без ласкаве титуле, после прогона са Косова и Метохије, страдала и патила, али и као самохрана мајка успела да подигне четворо деце на коју је данас с правом поносна.
Весна и Иван Челић били су вршњачког годишта, обоје рођени 1959. године. Она у Дечанима, он у Приштини. Угледна породица Челић, родитељи и три сина, живели је у Приштини, у згради Ц7. И Весна и Иван потицали су из патријархалних српских фамилија у којима се држао рад, ред, поштење, а породица се чувала као зеница ока. Такви су били и Весна и Иван.
Били су срећни, имали велику породицу
Иван Челић је био дипломирани инжењер. Са Весном се оженио одмах по завршетку студија, и били су уверени да ће заједно „од нуле“, успети да изграде своју будућност. Иван је убрзо по запослењу у ЕПС-у напредовао као стручњак и добио стан.
– Стварали смо породицу. После троје планиране деце стигло је и четврто, најмлађи син, као дар од Бога. Били смо пресрећни јер имамо велику породицу, две ћерке и два сина. Наша заједничка срећа и радост живота, кратко је трајала. Прекинута је 14. јуна 1999. године када се десило оно чега сам се највише плашила, када је почело бомбардовање. Иван је био под радном обавезом и свакога дана је од јутра до мрака био на послу јер производња угља на копу у Обилићу није смела да стане. Радио је на ПО Обилић – Белаћевац као главни инжењер. С обзиром да је био удаљен двадесетак километара од Приштине, стално сам била у страху да му се нешто не догоди. На жалост и десило се када је на позив свог директора пошао на радни састанак и више се није вратио. Био је то најтежи и нјатрагичнији дан у мом животу, сећа се Весна…
Чекала сам га кући са децом надајући се да се задржао али се он није вратио… Одмах сам обавестила своје најближе а сутрадан са деверима отишла да пријавим нестанак. Тада је већ у Приштини био хаос. Масовно су пријављивани нестанци и убиства Срба, а ја као у бунилу нисам била ни свесана шта ми се дешава…
Иванов нестанак смо пријавили УНМИК-у, оставили његове податке и фотографију, надајући се да ће га пронаћи и вратити нам га јер знамо да никоме ништа лоше није урадио, каже Весна.
Неизвеснот је дуго трајала, а нико ништа није јављао. Сви из Весниног комшилука и Приштине које је познавала, већ су напустили град, а Весна је сама с децом чекала Ивана и контактирала са тадашњим представницима власти. – Обећавали су нам да ће учинити све да се киднаповани Срби пронађу и ослободе. А број киднапованих и убијених је сваким даном растао и ништа није указивало да ће се стање смирити и бити боље. Напротив, прича Весна.
Чекали су Ивана до краја јула 1999.
–Постала сам свесна да излажем наше животе великој опасности, била сам сама у стану са децом до краја јула 1999. Када сам схватила да морам да се склоним јер је питање момента када ће ми упасти у стан. На то су ме упозоравале и комшије Албанци, који су ми доносили хлеб… Уз помоћ оца Мирослава из цркве у Приштини и свештенства из Манастира Грачаница, обезбеђен нам је превоз за Србију. Тако смо изашли из Приштине у сузама, без игде ичега, осим гардеробе и докумената, и напустили Косово без Ивана…
Одмах по напуштању Приштине Весна и деца смештени су у одмаралиште ЕПС-а у Врњачкој Бањи. Деца су пошла у школу а Весна је стално била у контакту са Београдом, одлазила на скупове и протесте које је орагнизовало Удружење киднапованих и убијених са КиМ.
Весна са ћеркама и синовима … недостаје очева фигура
-Уз велико разумевање за мој проблем запослена сам у РТС Одрекла сам се новинарства, каријере и веће плате свесно и у интересу подизања деце, радила сам на другом месту које ми је одговарало… Магдалена је тада имала 14 година, Александра 11, Алксандар седам година најмлађи Никола само 18 месеци… Душа ме боли када се сетим њихових тужних очију које су ме питале: Када ће тата да се врати…? А ја нисам знала одговор. Бринули су за моје здравље јер сам ја већ у јануару 2000. године због наглог скока крвног притиска дошла у стање пред шлог и завршила у болници. Од тада сам под сталном терапијом и бринем о свом здрављу због деце. Само због њих, јер имају само мене… каже ова пожртвована мајка.
-Од ЕПС-а сам као и остали запослени добијала Иванов лични доходак до момента када је на основу ДНК анализе утврђено да је пронађен и идентификован у масовној гробници на Драгодану у Приштини 2003. године…
-Посмртне остатке смо преузели на Мердару и сахранили га на гробљу Лешће у Београду. Ја нисам могла да идем да га преузмем, мислила сам да нећу преживети тај моменат. Девери су га преузели. Добили смо документ о узроку смрти где пише да је убијен из ватреног оружја а при том су му руке биле везане жицом. То је код девера Душка остало… Не питај ме, то су страшане ствари…
Весна са старијом сином
-ЕПС ми такође помаже стипендијом у школовању деце и то ми много значи. Старије две ћерке су у року завршиле факултете, а до посла је ишло теже јер немају сви разумевања за децу настрадалих цивила. Синови студирају , старији је при крају Машинског факултета а најмлађи је тек почео да студира архитектуру.
Хвала хуманитарним организацијама
-Као и сви расељени са КиМ примали смо помоћ и од ЦК, а постојале су и хуманитарне организације које су посебно бринуле о деци без родитеља. Овим путем им се захваљујем, посебно ХО Наша Србија, која је годинама помагала и бринула се о деци материјално и психолошки, путем разних радионица и школе пријатељства, истиче Весна Челић.
Надамо се да ће Александар добити запослење у ЕПС-у, како нам је обећано и да ће наставити где му је отац стао. Са Иваном је отишла и половина моје душе и срца, другу половину сам поклонила мојој деци која ми узвраћају љубављу, добротом, пошетењем и успесима. Не праштам и не заборављам шта су нам злочинци урадили на правди Бога, рекла нам је на крају Весна.
Аутор: Славица Ђукић
