Последња прилика за заокрет Београда

У само неколико априлских дана Србија је дала наговештај свог политичког заокрета, који би могао да заустави или бар успори њено вишегодишње државно растакање и даљи процес губитка државних позиција на Косову и Метохији.

Прилика за то отворила се 2. априла, на осмој финалној рунди преговора о Косову и Метохији између српског премијера Ивице Дачића и шефа косовских албанаца Хашима Тачија, уз посредовање Кетрин Ештон, европског комесара за иностране послове безбедност.

Иако је Србија током претходних рунди разговора учинила невероватно неумерене уступке, који су значили њено одустајање од државне тапије на Косово, дозвољавајући успостављање Косова као независне државе – преговори су запели због одбијања Тачија да Србима на северу Косова да минималну аутономију, која би могла да им обезбеди макар привид безбедности. Тачија су у тој тврдој позицији подржале и Европска унија и САД.

Натерана на невероватне уступке Тачију, Београдска тројка – Томислав Николић, председник Србије, премијер Ивица Дачић и први вицепремијер Александар Вучић – месецима је трпела највећа понижења на међународној сцени, не показујући никакву намеру да их заустави. Најпре су у децембру били присиљени да се сагласе са постављањем границе између Србије и њене јужне покрајине да би потом њихов суноврат у косовским преговорима постао сасвим очигледан. Пристали су и да се одрекну државног права Србије над Косовом и да грубо прекрше српски устав. Потом су, да би понижење било комплетно, немачки дипломате натерали Дачића да јавно каже да је право Србије над Косовом обична лаж. Ни ту није био крај: немачки парламентарци донели су српској влади ултиматум од седам услова, где се захтевало успостављање добросуседских односа са незаконито отцепљеним Косовом. У том документу појавили су се и тако апсурни захтеви попут оног да обавезно јавно исповедају да су српске снаге над босанским муслиманима у Сребреници 1995. године починили геноцид иако је доказано да је реч о пропагандној флоскули. Такође, од српског врха се захтевало да „промени свест“ Срба на Северу Косова, који се супротстављају да буду део независног албанског Косова.

Српско испуњавање понижавајућих задатака било је услов да Србија добије датум за почетак преговора о уласко земље у Европску унију. Како је српска власт већ дубоко зашла у простор који се може објасити издајом и потпуним урушавањем државе, а из Брисела нису стизале гаранције за датум, Дачић и Вучић су на преговорима 2. априла одбили да се сагласе са потписом на договор којим би се дефинитвно одрекли права на Косово, а заузврат не би добили ништа. Колико су српски преговарачи желели да постигну договор, говорило је и то што су од представника Албанаца, ЕУ и САД заузврат тражили „бар нешто“, али ни ти њихови очајнички неодговорни захтеви нису наишли на одговор.

Уместо компромиса, Ештонова им је дала још недељу дана да још једном размисле о свему. У том тренутку до тада јединствена косовска политика српског вођства се, по свој прилици, распала. Наиме, Дачић је, како је изгледало, био спреман да још 2. априла потпише крајње рђав споразум. Вучић, најближи западни силама у српској тројци, који је тог дана одбио да пристане на договор, веровао је да ће успети да у том року да добије нешто бољу понуду, која би касније могла да се представи као велики преговарачки успех. Али, наравно, није је добио.

Најтврђим се показао Николић, који се, како се може сазнати из његовог окружења, веома покајао што је пристао на уступке влади, која га је зимус натерала да измени своју преговарачку платформу елементима који су значили одустајање Србије од севера Косова. Уочавајући да такав однос међу преговарачким странама не може да доведе до споразума, који би Србији донео било шта, Николић је током недеље за размишљање у целој серији дугих састанака са Дачићем и Вучићем одлучно стао против ултимативних услова. На тај начин он, који је пре редовно попуштао пред захтевима владе и западних сила, први пут је показао непоколебљив отпор.

У разматрању шта је, осим осећања да чини штету својој земљи, било то што је могло да доведе до Николићевог преокрета, најпре се долази до утицаја руског председника Владимира Путина. Наме, Николић је пре више од месец дана, када је, чини се, схватио да ће се преговори завршити лоше по Србију, захтевао помоћ из Москве. Први одговори које је добио нису му уливали наду. Наиме, речено му да Срби нису консултовали Русију током претходних потеза са Косовом, да понављају грешке својих претходника да се Русије сете само када доспеју у шкрипац и Русија због тога има намеру да се држи подаље од Косова. Подсећања ради, током владе Војислава Коштунице (2004-2008) Русија је била веома активан актер косовских преговора, када, захваљујући претњи руског вета у Савету безбедности УН, није прошао западни план за независно Косово Мартија Ахтисарија. Међутим, Борис Тадић је током своје владавине (2008-2012) избацио Русију када је пристао да се косовски проблем не решава више у оквиру УН, него у ЕУ, чије кључне земље су биле веома непријатељски расположене према српским интересима на Косову.

У недељи коју је Београду Ештонова дала за додатно размишљање Николић је имао телефонски разговор са Путином. Наравно, садржај њиховог разговора остао је јавности недоступан, али су сви могли да виде да се после тога Николићево понашање променило. У недељу 7. априла посетио га је председник Републике Српске Милорад Додик, за кога је до тада важило да није у најбољим односима са новом српском власти. Додик је после састанка веома оштрим речима подржао Николића у намери да одбије Брисел. Николић је опет са своје стране подигао лествицу, говорећи о враћању косовског проблема у УН, први пут после септембра прошле године, када је то исто говорио после састанка са Путином у Сочију. О каквом се заокрету ради довољно илуструје то што је та лествица далеко изнад оне коју је Николић поставио својом преговарачком Платформом за Косово, која је усвојена у парламенту.

Вучић је такође био противник постизања споразума, с тим што он, за разлику од Николића, није дао наговештаје уверења да је Србија претходно дала превише. Уместо тога, као човек са најбољим западним везама у српском вођству, он је настојао да изнуди уступке друге стране. Када је, међутим, одбио Ештонову, Вучић, кој је и министар одбране, ставио је српске војне снаге на административној граници са Косовом у стање приправности.

После српског одбијања, остала је недоумица хоће ли преговори бити настављени. У среду, 10. априла, Вучићу је на састанку са немачким парламентарцима постало сасвим јасно да се Берлин противи томе да Србија добије датум за почетак преговора за улазак у ЕУ, који је све време имао улогу „шаргарепе“ за омекшавање српских ставова у косовским преговорима. Чинило се да од споразума нема ништа.

У четвртак је високи амерички дипломата Филип Рикер још једном позвао Беогад да прихвати понуду из Брисела. Са друге стране, Вашингтон је, настојећи да спаси преговоре, кренуо са притиском на Берлин да Србима да датум, вешто пласирајући у марионетским српским медијима како су све земље ЕУ осим Немачке за то.

Док је Вучић све време од понедељка на вези са западним дипломатама у настојању да направи споразум, за то време Николић и Дачић дали су наговештаје да више не стоје на старим позицијама.Николић, који после контакта са Путином зауставио дотадашњи тренд преговора, у среду је у Генералној скупштини УН одржао упечатљив говор о Трибуналу за ратне злочине у Хагу, оптужујући тај суд, иза кога већ две деценије чврсто стоји Вашингтон, да је спречио помирење на Балкану и да је антисрпски. Како је и већина осталих дискусија у расправи о том суду, коју је организовао председавајући Генералне скупштине УН Вук Јеремић, следила Николићев став и како су у Вашингтну у свему томе препознали „руски прст“, био је то велики дипломатски ударац интересима САД. Утисак је да Американци то неће заборавити ни Јеремићу ни Николићу, али, што је још важније, очигледно је да је српски председник у последње време имунији на утицаје водеће земље Запада. И ту се може говорити о наглом заокрету, будући да је свега две недеље пре расправе у Њујурку Николић био спреман да одустане од свог учешћа под условом да Хаг дозволи осуђеним Србима да своје казне издржавајну у матичној земљи.

Под знаком питања је сада и мера Дачићеве спремности да пристане на косовске услове Запада. Он је у среду у Москви добио подршку руског председника Путина за своју владу, коју Запад све време држи на кратком ужету условљавајући њен опстанак попуштањима на Косову. Истовремено, Дачић је рекао како му је Путин обећао да ће са западним лидерима да разговара о Косову као и да ће Србија убудуће да се консултује са Русијом о Косову. Наравно, тешко је помислити да би могао да добије Путинову подршку за досадашњу капитулантску политику Србије према својој јужној покрајини.

Како нове позиције Николића и Дачића постају енигма за западне силе, тако њихови представници схватају да се налазе у проблему.Ако досадашњи преговори буду завршени неуспехом, они ће бити враћени на почетак и огромни уступци које су до сада направили Срби могли би да оду у неповрат. Ако Дачић и Николић остану на својим „руским“ позицијама, чак и када би западне силе убедиле Вучића, договора не би могло да буде.

Са друге стране, неколико дана ће у опасности бити и српска страна. Наиме, уколико добију неки уступак са своје листе захтева, па још ако Вашингтон убеди Берлин да Србима да датум, Београду би било веома тешко да тада одбије  договор. А тај договор, важно је увек знати, у сваком случају није за Србе само лош већ је директна претња опстанку њихове државе. Српска нада данас је у томе да је Запад, као и сваки пут пре тога, играјући на страхове, слабости и рђаве карактере српских лидера, заборавио да превелик и дуготајан притисак може да доведе до отпора материјала.

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ / Фонд Стратешке Културе