Срби на окуп! Жељко Которанин: О чланству Српске цркве у Светском савету цркава након солунског скупа и након редовног мајског заседања сабора наше Свете помесне цркве | Срби на окуп!

Жељко Которанин: О чланству Српске цркве у Светском савету цркава након солунског скупа и након редовног мајског заседања сабора наше Свете помесне цркве

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1998, БРОЈ 3 (23), СТРАНЕ 45-55

Трећи пут у кратком временском размаку пишемо о истој ствари, о чланству Српске Цркве у ССЦ. Прво смо разматрали усвојени документ о иступању Српске Цркве из чланства у ССЦ по себи. Затим смо пратили насртаје неких људи на тај документ и на његово спровођење. Како је судбина тога документа истовремено и судбина несрећног чланства Српске Цркве у ССЦ, усуђујемо се да поново пишемо, јер је документ о иступању зашао у нову фазу усвајањем закључака Свеправославног саветовања у Солуну, одржаног од 29. априла до 2. маја 1998. године, од стране истог Сабора Српске Цркве, који је годину дана раније усвојио документ о иступању. Шта је то што нас нагони да пишући бдимо над тим документом. То је брига за благодатност Српске Цркве.

ЧЛАНСТВО СРПСКЕ ЦРКВЕ У СВЕТСКОМ САВЕТУ ЦРКАВА ЈЕ ПРВЕНСТВЕНО

ДОГМАТСКО ПИТАЊЕ

Догматска питања су питања вере, а вера је темељ Цркве, „основ свега чему се надамо“ /Јевр. 11.1./. Као таква вера је основ епископства.

„…Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи…“ /2. канон VII Вас. Саб./

Питања догматска стога јесу увек питања благодатности Цркве!

Зато догматска питања уживају првенство над црквеним споровима који се истакну.

„Два пута у години нека бива Сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и
разрешују црквене спорове, који се истакну…“ /37. канон Ап./

Овако чинећи епископи јеретичка учења, још док су у сјемену, „мачем Духа са корјеном“ /13. канон IX Пом. Саб./ чупају.

Чланство Српске Цркве, као и Цркве уопште, у ССЦ је догматско питање, премда има третман црквеног спора. Епископи Српске Цркве прошле године у документу о иступању, у образложењу усвојене одлуке кажу:

„…овај Савјет /је/ почео да добија природу „Надцркве“ и да се у том духу понаша,
практично прихватајући у начину свога дјелања за Православље неприхватљиву англиканску
„теорију огранака“, у новије вријеме названу теорију „хришћанских традиција“…“

Одакле овај дух у том Савјету, дух који се развија у дух религијско-синкретистички и секуларистички, који се преноси и на поједине кругове у оквиру Православља, те заједничким инославно-Православно причешћивањем и молитвама негира сами етос вере и светоотачка правила. Зар не из завршне констатације образложења одлуке о иступању:

„…да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!“

Тај дух је плод јереси, тј. еклисиолошке неприхватљивости органског чланства Православне Цркве[1] у ССЦ. Еклисиолошка неприхватљивост, значи догматска неприхватљивост, значи јеретичност. Епископи Српске Цркве прошле године дали су чланству у ССЦ значај догматског питања!

Органско чланство Помесних (Православних) Цркава у ССЦ доводи у питање догмат о једној вери, и једној Цркви. Православље, као једна Света, Саборна (Свецела) и Апостолска Црква, како може бити део Светског Савета Цркава? Или Православље није једна, и није посвудна Црква, или су јеретичке организације Свете и Апостолске. Или тек заједно, Православље и јереси творе ту једну Свету, посвудну и Апостолску Цркву? И ево га дух, плод јеретичког чланства у ССЦ, који описаше наши епископи.

Сабор Српске Цркве је, прошле године, у настојању да оконча јересоидно стање, и да мачем Светога Духа описани дух екуменизма из корена ишчупа, донео одлуку о иступању наше Помесне Цркве из органског чланства у ССЦ. Том приликом, Сабор је, желећи да се по овом догматском питању испољи саборност и јединство вере Православља уопште, одлучио да одложи коначно иступање из ССЦ и да иницира Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у ССЦ. Тек по Саветовању, Сабор је предвидео да ће самостално донети своју коначну одлуку по овом /догматском/ питању. Свакако постоји суштинска веза између уоченог, и описаиог у образложењу, нарушавања догматско-канонског предања, и усвојене, а одложене одлуке о иступању из органског чланства у ССЦ, и још и оне одлуке која треба да буде коначна, и о којој ће Сабор обавестити јавност.

Наиме, ако је органско чланство Српске /и свих осталих/ Цркве у ССЦ питање догматско, тад одлука о иступању јесте догматски став Српске Цркве, који као такав мора имати обавезујућу силу према одлуци, коју ће Сабор донети по Саветовању, као коначну, и о којој ће обавестити јавност.

Истине ради Сабор је при свему овоме, већ прошле године имао не баш чврст, или бар јасан став у изразу. Сабор је изнео тврдњу о еклисиолошкој неприхватљивости органског чланства у ССЦ и констатацију о вишеструко штетном по Цркву духу екуменизма. Али притом није истакао, ни изреком, ни одлуком о одлагању коначног иступања, ни одлуком о иницирању Саветовања, ни будућом коначном одлуком, да се ради о питању догматскоме.

Наводи се да је у питању живот и мисија Цркве. Јесте у питању живот и мисија Цркве, али у смислу благодати Цркве, а не у смислу неког спора који ремети само мир у животу Цркве, али нема директног утицаја на њену благодатност. Питање је да ли би операционализација одлуке о иступању из ССЦ била постављена у свом редоследу, и још више у свом исказу, тако неопредељено према одлуци о иступању и њеном образложењу, да је довољно јасно доведена у питање благодатност живота и мисије Српске Цркве због чланства у ССЦ. Мислимо да је узрок овим непрецизностима: однос снага разних кругова унутар Сабора, и обзири према утицајним круговима изван Сабора наше Помесне Цркве.

 

СТАЊЕ ПОСЛЕ САВЕТОВАЊА У СОЛУНУ И ЗАСЕДАЊА САБОРА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

У Солуну је од 29. априла до 2. маја 1998. године /по новом календару/ одржано Свеправославно саветовање на тему: Процена новијег стања у односима између Православља и екуменског покрета, на иницијативу Руске и Српске Цркве као и због иступања Грузијске Цркве из Светског Савета Цркава. Саопштење са овога Скупа у преводу епископа бачког, господина Иринеја објавило је „Православље“ у броју 748, и то је једини извор којим располажемо, кад су у питању закључци Саветовања.

Судећи по теми Скупа у Солуну и по закључцима, тешко би се могло рећи да је тај Скуп, онај, кога предвиђа и иницира прошлогодишњи усвојени документ Сабора Српске Цркве.

У Београду је од 11. до 23. маја 1998. године /по новом календару/ одржано редовно заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, чије је ставове у саопштењу за јавност изнело „Православље“ у броју 749. Тешко је рећи, да ли је став о ССЦ она коначна одлука по питању иступања Српске Цркве из органског чланства у ССЦ коју очекује прошлогодишњи усвојени документ. Јер у овоме ставу, ми ни у једној реченици његовој, не налазимо коначну одлуку као такву. Посебно не налазимо одлуку која би одговарала постављеном догматском питању – органском чланству Српске Цркве у ССЦ. Да ли је Сабор разматрао ово питање?

„…Сабор је веома одговорно размотрио и комплекс питања везаних за однос Православља
према екуменском покрету и за начин учешћа Православних Цркава у дијалогу међу
хришћанима, а у том оквиру и питање статуса Православних Цркава у
Светском савету цркава и другим међународним екуменским организацијама…“

Судећи по томе што став није добио почетно место у саопштењу, Сабор питања везана за екуменски покрет и ССЦ не разматра као догматска питања. Но, можда се ради о омашци састављача саопштења.

Сабор је размотрио комплекс питања. На главна, ако не и на сва та питања, Сабор је одговорио прошле године усвајањем документа о иступању. Сходно црквеном предању и свештеној пракси, Сабор на почетку рада чита што је раније већ установио. Шта је навело наш Сабор да поново разматра размотрено? Шта је овогодишњи плод разматрања? Да ли Сабор одбацује прошле године усвојени документ о иступању, и да ли се одриче Истине у образложењу одлуке о иступању?

Комплекс питања, која је Сабор разматрао везана су за однос Православља уопште и екуменски покрет. У томе и не треба тражити одлуку о коначном иступању Српске Цркве из ССЦ. Сабор се није бавио /судећи по саопштењу/ органским чланством своје Цркве у ССЦ као догматском питању, већ се бавио солунским закључцима. Тема Сабора јесте тема саветовања у Солуну.

Непосредно следећа реченица саопштења са Сабора гласи:

„…Сабор је прихватио закључке свеправославног саветовања на ту тему, одржаног у Солуну,
где се инсистирало да сви православни по овом питању треба да делују заједнички и саборно…“

Тема Саветовања у Солуну не одговара иницираној теми, бар према усвојеном документу о иступању, али потпуно одговара изјави Српског епископа у Грацу, који је прикрио одлуку о иступању, и тако иницијативу за свеправославно иступање из ССЦ свео на одређивање карактера учешћа Православља у екуменском покрету.

Такође, изјава Великог протопрезвитера Георгија Цециса, по којој Српска Црква нема право да сама иступи из ССЦ због постојања свеправославне одлуке /а заправо закључка III свеправославне предсаборске конференције 1986. г./ о томе да петнаест Помесних Православних Цркава чине део /разумева Цецис – јединствени/ екуменског покрета, овим ставом Сабора је оправдана од Сабора Српске Цркве.

Нека нас не чуди, дакле, што се ни у саопштењу са Сабора, ни у саопштењу са саветовања у Солуну, не назире – иступање из органског чланства у ССЦ.

Да ли је у Солуну органско чланство у ССЦ било посматрано као догматско питање? Судећи по следећем закључку није, и не само што није, него као да је афирмисано по себи, само постоје проблеми организацијско-структурне природе ССЦ.

„…Делегати су такође истакли да се учешће Православља у екуменском покрету свагда заснивало
на Православном предању, на одлукама свештених Сабора…“ /Саопшт. са савет./

Ово је неистинито и непромишљено истицање делегата, које, међутим, не може да оспори отвореност догматског питања. Било би нам драго да делегати Српске Цркве /епископи Атанасије и Иринеј/ при саветовању истакну Предањску или Саборску установу која црквено заснива учешће Православља у екуменском покрету свагда!

Догматско питање је отворено усвајањем одлуке о иступању из органског чланства у ССЦ, и образложења исте. Да учешће Православља у екуменском покрету није могло бити засновано на Предању и Светим Саборима сведочи оцена Сабора Српске Цркве о карактеру екуменског покрета.

„…у званичним круговима екуменског покрета /нарочито послије Генералних конференција у Упсали и Камбери/
преовлађује дух и настројење, практично испољавано – религиозног синкретизма…

…тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух /се/ преноси и на поједине православне кругове …
па су постала честа заједничка причешћивања и молитвено општење са неправославнима,
којима се негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви …“ /документ о иступању/

Екуменском покрету је овај дух, и ово практично деловање, иманентно. Екуменски покрет је такав – и у духу и у деловању – религијско-синкретистички, а тиме и супротан етосу вере и светоотачким правилима мишљења и живљења у Цркви. И то није случајно. То је духовни закон мешања Учења и лажи, Светла и таме. Тама и лаж јесу ти који обузимају Светло, али неће успети, док светли Светло.

„И светлост светли у тами и тама је не обузе.“ /Јован 1. 5.1/

Тама је не обузе јер светлост светли, тј. не учествује у тами.

„Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се.
Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим дјелима.“ /II Јован 1. 10. 11./

Тако је немогуће учествовати у екуменском покрету, а не учествовати у његовим делима, у духу и пракси. Ако екуменски покрет јесте супротан етосу вере и светоотачком учењу, како да органско учешће Православља у томе покрету буде свагда засновано на Предању и Светим Саборима? Зар се по духовном закону зло екуменскога покрета, његова противност етосу и светоотачким правилима мишљења и живљења у Цркви, неће прелити у Православље? Хоће, и јесте, на описан начин.

Називање јеретичких организација Црквама, самих јеретика хришћанима и свештенством, или јерархијом по њиховом зловерју, и давањем свих почасти истима /нпр. да седе у олтару/, као да јесу Христово свештенство, те још заједничке молитве, и заједничка причешћивања са неправославнима /то је оно што каже Апостол – не примајте га у кућу и не поздрављајте се/, доводе до губљења самосвести код православних, тј. до губљења свести да су само Православни – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. У свест православних се увлачи идеја о себи као делу хришћанства, као једном само огранку хришћанскога света, што је врхунска лаж екуменизма /в. документ из Камбере/.

„…У Солуну је, наиме, договорено да се отпочну званични разговори са Светским саветом цркава
о неприхватљивости досадашње концепције, структуре и методологије те организације
и о потреби изградње новог модела који би у пуној мери био форум сусрета и дијалога,
а не би доводио у питање еклисиолошку самосвест и канонска начела Православља…“ /Саопшт. са Саб./

Откуд неприхватљивост концепције, структуре и методологије ССЦ, откуд довођење у питање еклисиолошке самосвести и канонских начела Православља? Па зар у Солуну није истакнуто да је учешће Православља у екуменском покрету свагда засновано на Предању и одлукама Светих Сабора? Зар учешће у екуменском покрету, ако је засновано на Богопреданим установама, може да има такве последице по Цркву да се ССЦ /организациони вид екуменског покрета/, по својој концепцији, структури и методологији, карактерише као неприхватљив?

Неприхватљивост концепције, структуре и методологије ССЦ, довођење у питање еклисиолошке самосвести и канонских начела Православља, јесте управо последица догматске неприхватљивости чланства Православних у ССЦ и учешћа у екуменском покрету. Концепција, структура и методологија ССЦ нису плод произвољности, него су плод религијско-синкретистичке и секуларистичке суштине екуменског покрета, чији етос /теорија грана, догматски минимум, компромис као пут до уједињења/ ССЦ својом организацијом изражава. Овај етос је дијаметрално супротан догматима православља /Један Господ, једна вјера, једно крштење – Ефес. 4. 5.; ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија… нека буде анатема… и из именика христјанскога, као туђин нека буде искључен и избачен. /1. канон Трулског Саб./, па се питању даљег учешћа Цркве у екуменском покрету, питању евентуалних званичних разговора са ССЦ о његовој реорганизацији, треба приступити као према догматском питању. Али, као што је питање организације ССЦ догматско за Православље, оно је исто толико „догматско“ и за екуменски покрет, тј. покрет свејереси екуменизма.

Губљење еклисиолошке самосвести није само психолошки феномен, него је то пре свега догматско питање: Да ли су Правоверни једна /једина и свецела/ ризница истине, светих тајни и спасења. Губити из вида да су Правоверни једина и свецела ризница истине, теже је него оно што је последица тога – литургијска и молитвена заједница са неправославним.

Литургијска и молитвена заједница са неправославним, по себи је канонски преступ, али кад је повезана са вером у благодатност и истинитост јеретика, онда је то јерес на делу. И за све починиоце стоје канонске казне. Али кад Православље губи појам о себи и својој јединственој мисији у свету, онда је то горе чак и од сваке поједине јереси! „Ви сте со земљи; ако со обљутави…“ /Матеј 5.13./.

Стога, проблем чланства Помесних Цркава у ССЦ, па и проблем организације ССЦ, јесу догматски проблеми прве врсте. Ту се сукобљавају два неспојива етоса, етос Православља, и етос екуменког покрета.

„…Постоје, међутим, одређени развојни токови у неким протестантским заједницама, чланицама
Светског Савета Цркава, који се одражавају на дебате у самом Савету, а православни их сматрају
за неприхватљиве.На многим скуповима које је сазвао Светски Савет Цркава православни су били
приморани да се укључују у дискусије о питањима потпуно туђим њиховом Предању. На седмој
генералној скупштини Светског Савета Цркава у Камбери 1991. и на седницама Централног
комитета Савета после 1992. православни су се најодлучније успротивили идеји светотајинске
интеркомуније са инославнима. Једнак отпор пружили су и по питању „свеобухватног“ или
„инклузивног“ богословског језика, по питању рукополагања жена, по питању „права“
такозваних сексуалних мањина и, најзад, по питању одређених тежњи у правцу религијског синкретизма.
Изјаве православних представника на ове теме свагда су посматране као изјаве мањине, тако
да нису могле да утичу на оријентацију Светског Савета Цркава нити на процедуре и на етос
који у њему преовлађује…“ /Саопшт. са савет./

„Етос који у њему преовлађује“, а заправо, гледајући документа скупова ССЦ, влада, јесте, у овом закључку саветовања у Солуну, неприхватљив и потпуно туђ Предању. Њега осликавају „развојни токови“ ка светотајинској интеркомунији, рукополагању жена, религиозном синкретизму… Нису теме и питања страна Предању, јер Црква има одговор, већ је главни ток ССЦ, његов етос, креће у правцу афирмације тих питања, што је супротно етосу и правилима мишљења и живљења у Цркви Христовој, која не може да утиче на овакав етос, на ову оријентацију ССЦ!

Солунски закључци карактеришу ССЦ у суштини као и прошлогодишњи усвојени документ о иступању. Али то не врше јасним изразом, него се карактеризација утапа у питања процедуре, дебата и неких заједница. Зашто? Ако би се писало јасно, на површину би испливало да је чланство у ССЦ догматско питање, које неизоставно тражи догматско определење – иступање из органског чланства у ССЦ. А од тога се у Солуну бежало. Чак је истакнута Предањска заснованост учешћа Православља у екуменском покрету, чиме би се /кад би то било истина/ догматски оправдало чланство у ССЦ. Жеља за чланством у ССЦ, у Солуну је надвисила догмате.

Свођењем проблема на питање организације, у Солуну је решено да се покрену разговори са ССЦ о реорганизацији истог Савета, у правцу новог модела форума истинског сусрета и дијалога. Међутим, ова реорганизација је питање сукоба два етоса, црквеног и екуменског.

„…Са овог саветовања позивају се све Православне Цркве да пошаљу званичне делегације
на заседање осме генералне скупштине Светског Савета Цркава у Харареу, у децембру текуће године,
да би те делегације изразиле своју заинтересованост и забринутост, и то под следећим условима:

1. православни делегати ће у Харареу заједнички предочити генералној скупштини текст са ставовима овог свеправославног саветовања у Солуну…“ /Саопшт. са савет./ Подлегањем захтеву за јединством и саборношћу свих Православних по питању свог статуса у ССЦ, наш Сабор је приморан да преко своје делегације, коју шаље мимо свог усвојеног документа о иступању, не упути своје јасно сведочење из образложења одлуке о иступању, већ да упути генералиој скупштини ССЦ ставове саветовања у Солуну. Наш Сабор је дужан, дакле, да сам сакрије истину о чланству у ССЦ као догматски неприхватљивом, што је сам истакао, и да предочи нешто друго.

„…2. православни делегати неће суделовати у екуменским богослужбеним скуповима, заједничким молитвама, култу, и верским обредима за време трајања скупштине…“ /Саопшт. са савет./

Да ли је ова забрана нешто ново у Предању? Шта ће бити с преступником? Да ли ће се тек сада применити, за овај случај канони, или ће се они применити и на све раније случајеве, или се уопште неће применити? Да ли ова забрана траје само док траје скупштина у Харареу? Бројна су питања отворена…

„…3. православни делегати неће, уопште узевши, учествовати ни у процедури гласања, изузев у посебним случајевима који се тичу Православља, а и тада уз претходни једногласни унутар-православни договор, и

4. горе изложени став важиће све дотле док не дође до радикалне реорганизације Светског Савета Цркава која би омогућила адекватно православно учешће на задовољавајући начин…“ /Саопшт. са савет./

Чему ова апстиненција са ознакама ултимативности? Зар то није средство изнуде? Од кога се жели изнудити уступак? Управо од оног етоса и оријентације ССЦ, који су неприхватљиви за Православље, који су глуви за став Православља, и на које Православље не може да утиче. То је етос екуменизма. Вероватна намера изнуђивања јесте заштита етоса Цркве у раду ССЦ. Тешко ће то ићи, а решење догматског питања, без обзира на организацију ССЦ, чланства у том Савету, и даље остаје отворено, а тиме и питање благодатности Цркве.

Ма како организовао свој рад, ССЦ поништава границу између јереси и Истине. Како су богопредане речи основ епископства /в. 2. канон VII Вас. Саб./, без кога се не може Црква звати Црквом, ни хришћанин хришћанином. Јеретици, који оставише богопредане речи не могу бити Црква. Њима је са вером истинитом нестало и саборног критеријума. Зато:

„…и мора бити предана анатеми свака јерес…“ /1. канон II Вас. Саб./

Анатема на сваку јерес, значи изопштавање сваке јереси од црквеног Сабора.

„…одбацујемо пак и предајемо анатеми све оне, које су они одбацили
и анатеми предали, као непријатеље истине и као такове, који су узалудно бјеснили
противу Бога и који су неправду хтјели да на висину подигну…“ /1. канон Трул. Саб./

Суштина јереси јесте у хтењу да неправду на висину подигне, тј. да лажју замене богопредане речи, и да своју организацију прогласе Црквом, дакле једино истинитом, једино спасавајућом. Стога Црква све јереси и све јеретичке организације, одбацује и анатемише. Тако чпнећи Црква себе спасава, да и сама не буде одбачена.

Самопроглашавање јеретика за Цркву, њима је у природи. Али ђаво, изумитељ јереси, укинуо је самопроглашавање јеретика за једино истините, и једино спасавајуће. Готово сви јеретици сада уважавају једни друге. Шта више, основали су и Светски Савет /самопрокламованих/ Цркава, где примише као себи пуноправног и равноправног члана Цркву, Невесту Христову, која би морала да их одбаци и анатемише.

Док год јеретици буду себе сматрали Црквом, ма како се организовао ССЦ, чланство Цркве Божије у том Савету, јесте догматско питање! Еклисиолошко питање!

Апстиненција /предвиђена солунским саветовањем/ од екуменских верских, богослужбених и молитвених сеанси, као и од учествовања у процесу доношења одлука скупштине ССЦ, није дистанцирање од самог ССЦ, већ од структуре, концепције и методологије ССЦ. А то зато што се проблем учешћа Православља своди на питања организације ССЦ.

Иступање из органског чланства у ССЦ /предвиђено усвојеним „документом о иступању“ Сабора Српске Цркве/ јесте догматско определење, једино могуће, по питању догматске оправданости чланства Свете Цркве у ССЦ.

 

ЗАКЉУЧАК

 

Прошле године смо се борили са надом да Сабор Српске Цркве смогне толико снаге да одржи своју одлуку о иступању и њено образложење. Сада је тај Сабор усвојио солунске закључке не говорећи било шта о судбини прошле године усвојеног документа о иступању. Вероватно Сабор оставља нама да о томе закључимо. Одбијамо да сами закључујемо о судбини саборске установе! Нека то чине наши епископи.

Сабор Српске Цркве је прихватио солунске закључке. То је победа оних кругова који су својим утицајем од почетка рушили усвојени документ о иступању. Сетимо се изјаве неименованог Српског епископа у Грацу, њене усклађености са изјавом Георгија Цециса, и на крају и са самим солунским Скупом…

Борбу за прошле године усвојени документ о иступању и његов догматски приступ чланству у ССЦ са надом настављамо даље. Сада у тежим околностима. Човеку се, можда, наша борба чини без изгледа на успех. Али Богу је све могуће.

Преподобни Ава Јустине Ћелијски, моли Бога за нас да Син Човечији, када дође у слави, нађе (упркос свему) веру на Земљи!

———————————–

[1] Извињавамо се читаоцима због употребе плеоназма – Православна Црква.

 

 

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ