Протојереј Стефан: Последице богоборног комунизма у српском народу

У наредном прилогу доносимо предавање протојереја Стефана (Икономовског), старешине парохијског храма Успења Пресвете Богородице у Торонту у Канади, на тему: „Последице богоборног комунизма у српском народу“. Предавање је одржано на Духовној академији организованој у оквиру шестог Молитвеног црквено-народног сабора. Сабор је одржан у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, 21. маја/3. јуна, 2018. године.

Инфо служба

Последице богоборног комунизма у српском народу

Чудите се томе, небеса… вели Господ,
јер два зла учини мој народ: оставише
мене, извор живе воде, и ископаше себи
бунаре, бунаре испроваљиване, који не
могу да држе воду. (Јерем. 2, 12-13)

„Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ. Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена, и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу.

Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво, и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ (Јеремија 2, 12), како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ!

О браћо, и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира, и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва.“

Светски сатанисти, који делују кроз разне тајне и окултне организације, створили су комунистичку идеологију на (духовном) Западу да би она била само привремено средство за остваривање њиховог крајњег циља: успостављање једне светске владе и једне светске религије на челу са Антихристом-човекобогом и Луцифером као божанством. Они су изазвали Први светски рат да би оборили Руског Цара и Русију учинили тврђавом комунизма. Други светски рат су изазвали да би међународни комунизам ојачали до мере обуздавања хришћанства и следеће фазе плана…

Безбожни и богоборни комунистички режим је тако дошао на власт у српским земљама на крају Другог светског рата, као резултат: споља—војних дејстава совјетске Црвене Армије и разарајућих бомбардовања српских градова од стране савезничке авијације са једне, и авај унутра—прихватања његових лажи о будућем рају на земљи од заблуделих бивших Срба са друге стране.

Чини се да је сва наталожена сатанска мржња према Србима дошла до пуног изражаја управо у периоду регрутовања комуниста и њихове припреме за освајање и доласка на власт. Јер, од својих блиставих историјских почетака као крштен народ посвећен Христу Богу и Православној Цркви, просвећен Равноапостолним Св. Савом  и вођен од светих Архипископа и светих Краљева Немањића, српски род је пунио Небеске Житнице светим душама „заузимајући тако некадашње место“ непомјаника и његове војске палих духова. Опредељењем пак, Св. Великомученика Цара Лазара за косовски завет „Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довјека!“ и свесним жртвовањем првенаца српских за Крст Часни и Слободу Златну у косовском боју на Видовдан 1389 г. српски народ је испунио заповест Господњу да „нема веће љубави од ове, да ко живот положи за ближњега свога“ и тако постао Теодул – слуга Божји и велесила на Небесима – у свему занавек противан силама зла.

Између два светска рата тада минорна КПЈ (основана 1920. г.) сарађивала је са свим илегалним групама које су имале подударне амбиције рушења законите Монархије у Југославији: од хрватских усташа, албанских балиста, до бугарских врховиста. Тако, сарадња комуниста и усташа била је крунисана 1935. г, потписивањем акта са следећим насловом: СПОРАЗУМ О ЗАЈЕДНИЧКОМ РАДУ НА УНИШТАВАЊУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ, СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА. На крају Споразума је формулисан ЦИЉ: РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И УНИШТАВАЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО”. Комунисти су 17. априла 1941. г. споразумно ушли и у политички живот тек створене Независне Државе Хрватске, притом обавезавши се да неће предузимати никакве акције против ове наци-фашистичке креатуре.

Броз—човек из подземља—кога су Велике Силе поставиле за комунистичког диктатора у Југославији, је све суштинске одредбе споразума са усташама савесно спроводио како пре, тако за време, као и после Другог светског рата!

Последица богоборног комунизма у српском народу има много, могли би данима да разматрамо сваку од њих појединачно. Оне су страшне, дуготрајне—за многе бивше Србе чак и вечите, а све се своде на духовну пропаст и уништење српског идентитета, то јест УНИШТАВАЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО.

Убиства и Крађе

Овако су говорили главни протагонисти режима терора у Србији:

• ”Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали” (Броз на седници Политбироа КП, 30. октобра 1944. у Београду); Броз се тако и понашао: чим се докопао Београда и обишао дворски комплекс, од два, изабрао је већи – Бели двор (и уселио се у њему, а он свакако није био краљ);
• ”Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости” (Брозов говор новембра 1944. на Бањици);
• Милован Ђилас, потврђује речи свог вође по заузимању Београда: ”Србији није довољно пуштено крви”;
• Слободан Пенезић Крцун такође појашњава Брозове речи: ”Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”;
• Јово Капичић: прогони четника били су ”окрутни јер смо чистили смеће”;
• Расрбљени Србин Александар Ранковић (дугогодишњи други човек режима у Југославији) хвалио се како је у периоду од 1945-1951 кроз затворе прошло 3.777.776 људи и да је од тога стрељано 586.000 народних непријатеља!?!

Према званичним подацима Државне комисије за тајне гробнице Републике Србије после ”ослобођења”, не рачунајући дакле време рата!, само у тајним гробницама завршило је живот, без суђења, чак и фарсе од суђења, више од 50.000 Срба! Државна комисија, поред осталог, наводи да су на тај начин убијани: домаћини-земљорадници, занатлије, трговци, кафеџије, ученици и студенти, учитељи, професори и инжењери, адвокати и судије, новинари, музичари, сликари, глумци. Најугроженији су били припадници краљеве војске – четници, а поред монархиста, и клир Српске Православне Цркве.

Лаж уместо Истине, разврат уместо морала

Вера није магија нити случајна, она је увек плод врлинског живота (реф.). Лукавим духовима злобе је познато да заблуде у вери воде развратном живљењу, и обратно да разврат води богоодступништву и јереси. Зато су комунисти као синови оца лажи све потенцијале свога режима улагали у моралном кварењу становништва, посебно омладине, довођењем у заблуде.

Заиста, типичан портрет комунисте приликом појаве ове стране идеологије у српским крајевима био је: млад човек, непослушан родитељима и патријархалној традицији, бунтован према ауторитетима, пргав, склон среброљубљу, блуду, властољубљу, често и школован али увек необразован (без Божијег образа на лицу своме), пун себе, уличне памети и (не)васпитања.

„Школа. Од најниже до највише: систематско обезбожење ученика. Посредно и непосредно води се рат против Христа и Цркве…

Просвета. од врха до дна, сва је не само без Христа, него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве.

Ренесанс незнабожачког идолопоклонства. Диктатура безбожништва захтева да се идолу „комунистичке државе“ принесе на жртву све: савест и вера и памет и тело и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, нови врховни Бог, нови Зевс окружен је новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка „наука“, материјалистичка философија, комунистичка етика, анархистичка естетика, „соцреалистичка“ књижевност и … остали са њима. Тим новим идолима има се клањати свако и приности им на жртву себе и све своје. Шта је то? Повампирено идоло-поклонство, повампирено незнабожачко многобоштво, повампирени фетишизам. Уместо једног и јединог истиног Бога и Господа Исуса Христа – пуно је богова и богчића, идола и идолчића. Кроза све то збива се ово: повампирење незнабожачко-многобожачког живота, начина мишљења, начина схватања, начина делања, начина живљења. И тако сам живот тече „у богомрским незнабоштвима“ (1 Петр. 4,3). “

Комунисти су рушили традиционалну православну породицу тиме што су од Домаћина „направили друга“, а од његове Жене „другарицу“. Бракови су склапани дивље ван Цркве, а без благослова Божјег често су завршавали разводима. Деца рођена у таквим „браковима“ најчешће нису ни крштавана. Циљ цивилног брака није био светост породице, него телесна задовољства мужа и жене. Комунисти су стимулирали тзв. „планирање породице“ употребом средстава које спречавају зачеће, па и абортуса – убиства нерођених. Само абортусима комунисти су довели до посредног геноцида српског народа, тиме убивши више Срба него сви претходни ратови заједно!

„Говоривши да су мудри, полудеше“… Медији у комунистичком режиму постали су непрестана хроника пакла. Сујета и гордост Броза и његових богића није знала за границе елементарне пристојности. Она је захтевала да се предањски завети са Христом Спаситељем Који је Пут Истина и Живот замене новима, тако су се потоње генерације заклињале да неће скренути са пута друга Броза!?!, Боже сачувај, опрости и помилуј! Државни празници, параде прождрљивости и кича, „као случјано“ падали су током великих постова, на пр. 29 новембар, 22 децембар, тзв. најлуђа (новогодишња) ноћ 31. децембра, 1 мај, 25 мај, 4 и 7 јули итд итсл. Оставивши молитву и пост, шта су друго бивши Срби могли да пригрле до безумља: „душо моја једи, пиј и весели се!“. Заиста, комунизам је заправо религија безумних по речима псалмопевца „рече безумник у срцу своме: нема Бога“!

„Гоњење Српске Православне Цркве. Током диктатуре безбожништва извршен је највећи покољ српских душа од како је Српски народ закорачио у историју. Забрањује се православним људима да се крштавају, да се венчавају, да се причешћују, да цркву похађају, зар то није покољ душа?

Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда (у мантијама) – ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратније од тога за Цркву Христову, и за човека Хришћанина?“

Амерички раскол 

Настао када је српски православни епископ у Америци Дионисије рашчињен по наређењу диктатора Броза! „Смрт и пакао иду за овим Расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји српскога народа. Приредили је комунистички богоборци са својим сарадницима, цинично погазивши свете догмате и свете каноне Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз овај Раскол натуткане су на српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним народом српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због овог Раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.“

Македонски раскол

Комунисти су од српске нације створили више нација (македонска, црногорска, бошњачка) а у СПЦ су изазвали и тзв. Македонски раскол. Патријарх Герман је на притисак комуниста пристао да се назива патријарх српске и македонске цркве. Био је једно време двоглави патријарх. Св. Авва Јустин о томе пише „овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове“.

Свети Владика Николај пак, у делу „Земља Недођија“, приликом суђења краљевог официра Спаса Сапасовића (професора историје)  у немачком концентрационом логору,  овако објашњава јединство српске нације код Срба, Македонаца и Црногораца:

„Спасо Спасовић: никаквом лажном агитацијом нисам ја учио ни Црногорце ни Македонце да србују. Ми у Србији учили смо се србовати од црногорских песника и витеза. А Македонци су Старосрби, са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких српских предака.

Први судија: Али ви сте ипак три разна народа.

Спасо: Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву. Природно је дакле да у миру заједно радимо а у рату заједно ратујемо.“

Екуменизам

Комунисти су изнудили приступање СПЦ тзв. Светском Савету Цркава= свејеретичком зборишту, при чему је Патријарх Српски једно време био и председавајући!

„Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес… Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, и осталих секти, чије је име легеон… Екуменизам је свејерес!“

„У овом времену, најстрашнији вид богоборства и уништења Православне Цркве јесте изопачење истинског хришћанства и његова замена лажним.

… Духови-преваранти и демонски ученици већ су отворено продрли и у црквену средину. Свештенослужитељи, црквени људи, који себи допуштају да у животу следе пожуде свога срца, истовремено се молећи Богу и служећи греху, добиће за то заслужену плату. Бог их не слуша, а ђаво, будући да није свезан силом Божијом, кроз оне које је обмануо извршава своја непотребна дела.

Дух Божији је још у првим вековима хришћанства упозоравао све живе да ће у последња времена одступити неки од вере, слушајући духове преваре и науке демонске (1. Тим. 4; 1). Сада се по земљи шири одступање од Бога и вере. “

Страдање Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и припадника четничког покрета ЈВуО

Главна препрека комунистима да освоје власт током година рата био је прослављени српски официр, један од најодликованијих у српској ратничкој историји Ђенерал Дража Михаиловић са саборцима. Све ратне успехе његовог четничког покрета отпора приликом борбе са немачким окупатором, комунисти су на најбестиднији начин приписивали себи и фалсификовањем историје, снимањем пропагандних филмова и кроз просветно-школски систем дубоко закопавали Истину, а на њено место „прослављали“ Лаж. Након рата и доласка на власт, комунисти су организовали фарсу од суђења и на основу лажних оптужби осудили Ђенерала Дражу на смрт стрељањем. Пресуду су по Божијем Промислу извршили на дан страдања Царских Страстотрпаца Романових и тако за навек овековечили хришћанску љубав и загрљај у Царству Божијем ових светих мученика и страдалника за Крст Часни и Слободу Златну, Руског Цара и Српског Војсковође.

А данас? Возљубљени у Христу Исусу Господу и Богу нашем, ево нас у времену које се назива и пост-комунизам. Имали смо прилике да окусимо од плодова безбожног комунистичког режима: СФРЈ се распала у крвавим ратовима; Српске земље су поново и свирепо бомбардоване од стране НАТО пакта који сачињавају и све земље Европске Уније; само срце Србије – заветна и света земља Србинова – Косово и Метохија је окупирано; број умрлих од последица радиоактивног загађења након НАТО злочина је алармантан и утиче на негативну демографију; агенти тајних и полујавних страних организација међу партијашима на Власти чине им по вољи и припремају коначну предају КосМета у име понижавајуће позивнице да Срби постану измећари ЕУ-је која их је пре непуних 20 година бомбардовала и сатанизовала; агенти—посејани од УДБЕ и страних организација, међу власт имајућим у Београдској Патријаршији—у симфонијској сарадњи са тзв. КПС-ом (заправо прерушеним терористима ОВК), Еулексом (тј НАТО) и државе Србије диригованој од моћника царства земаљског, прогнаше Светосавског Мученика и Бранитеља канонског Владику Артемија и монаштво наше свете Епархије са страдалног КосМета; док у галопирајућем Екуменизму прихватише јеретичке одлуке тзв. Критског Сабора и изједначише Истину са лажју, светлост са тамом, Христа са Велијаром. „Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!  Господе опрости им јер не знају шта раде!“

Шта је то? Није ли то само континуитет комунизма, његовог циља, и његових последица, а које се своде на духовну пропаст и уништење српског идентитета, то јест УНИШТАВАЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО. Дакле, и после комунизма – комунизам: то јесте у држави Глобализам, у народу Индиферентизам, а у Цркви Е-Комунизам= Екуменизам. (реф. Вл. Артемије)

Одговор православних Срба на диктатуру Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда (у мантијама) био је и јесте и биће: „Богу се треба већма покоравати него људима“ (Дела Ап. 5, 29), „Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довјека“, и „дали сам или са другима – бранићу Светињу“!

Тај одговор „то је душа, то срце Православне Цркве, то њено Еванђеље, њено Свееванђеље…То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цени свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Чим људи иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супроставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се притом тзв. Црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву…

Када су власти страх добрим делима, када гоне Божје добро, и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Јер, када се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби од ђавола је…

Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о природи и вредности власти, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Сви су они свети и бесмртни сведоци  Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били, и ма ко они били.“

О Господе Исусе Христе Боже наш, „бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших,“ помози нам да се вратимо  Православној Вери и духовности, да обновимо православну породицу и православну државност – Монархију по узору на најсветије претке наше, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби, са Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом, слава и хвала вавек. Амин.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ